Отворите главни мени

Олива Меј Келсо Кинг (енгл. Olive May Kelso King; 30. јун 18851. новембар 1958) била је возач амбулантних кола Српског санитета на Солунском фронту, у току Првог светског рата. Одликована је Орденом Милоша Обилића за храброст и Орденом Светог Саве.

Олива Келсо Кинг
Alda Motor Ambulance Troyes 1915.JPG
Олива Келсо Кинг и Ела
Датум рођења(1885-06-29)29. јун 1885.(134 год.)
Место рођењаСиднеј
Аустралија
Датум смрти1958. (73 год.)
Место смртиМелбурн
Чинсанитетски Наредник
Битке/ратовиПрви светски рат, Солунски фронт

Детињство и школовањеУреди

Рођена је у богатој сиднејској породици сер Келсо Кинга и његове жене Ирене. Школовала се у Енглеској школи за девојчице у Сиднеју, а касније и у Немачкој. Била је авантуристкиња и бавила се планинарењем.[1]

На путу за СрбијуУреди

Почетком Првог светског рата Кесло се 1914. нашла у Енглеској. Решена да помогне и подржи ратне напоре, добровољно одлучује да постане возач амбулантних кола. Како је Војска купила сва возила, Кесло је била приморана да од свог новца купи половни комби, који је преуредила за потребе амбулантног возила и назвала га “Слон Ела”[1]. Почетком 1915. године придружила се Савезничкој пољској санитетској служби, а затим је прешла у Болницу шкотских жена. Ову болницу основале су Шкотске жене по угледу на сличне болнице у Француској, Русији итд. Болница је имала за циљ помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно Краљевини Србији, будући да се након балканских ратова ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом[2].

 
Припаднице Болнице шкотских жена у Шумадији (1915) за време Великог рата

Солунски фронтУреди

Средином маја 1916. годне, Келсовој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту, који је настао 1915. године као покушај савезника да помогну српску војску[3]. Тако се придружила јединици пуковника др Романа Сондермајера, који након смене др Лазара Генчића 1916. године, постаје начелник санитета Врховне команде[4]. Возила је амбулантна кола са регистарском таблицом број 3. У априлу 1917. године унапређена је и проглашена наредником. Изузетно јунаштво показала је током великог пожара у Солуну који су случајно изазвали француски војници 18. августа 1917. Возила је двадесет и четири сата без престанка, превозећи људе на сигурно. За показану пожртвованост и херојство тада, одликована је Орденом Милоша Обилића за храброст[5].

Живот после рата и смртУреди

Након рата није желела да напусти Србију. Крајем 1918., уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отворила је седамнаест мобилних кантина за помоћ најугроженијим Србима, обезбеђујући им лекове, храну и одећу. Њен отац је основао фонд за отварање кантина. Сакупљено је више од 10.000 фунти. Кантине су отворене у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу, итд. Преостали новац донирала је у добротворне сврхе[5]. За љубав према Србима и хуманитарни рад, краљ Александар јој је 1920. доделио краљевски Орден Светог Саве[5]. По повратку у Аустралију била је активан члан организације Girl Guides Australia, где је између осталог, држала говоре о искуству стеченом у току рата. Преселила се у Мелбурн 1956., где је и умрла 1. новембра 1958. године[1].

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „King, Olive May (1885–1958)”. Званични сајт аустралијског речника биографија. 
  2. ^ Вуковић, Жарко (2004). Савезничке војне мисије у Србији 1915. Београд: Плато. 
  3. ^ „Српски код”. Виртуелна историја Србије. Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2016. Приступљено 4. 4. 2016. 
  4. ^ Недок, А.; Поповић Б., Тодоровић В. (2014). Српски војни санитет у Првом светском рату. Београд: Медија центар "Одбрана", Војна штампарија. стр. 248.
  5. 5,0 5,1 5,2 „Храбри возач српских рањеника”. Вечерње новости. Приступљено 4. 4. 2016. 

Спољашње везеУреди