Википедија

Олигархија

Олигархија — владавина мањине (грчки oligos – „мало” и arkhê – „владање”),[1][2][3] је врста власти у којој је већина политичке моћи у рукама малог дела популације, али које је номинално најмоћније, било по свом богатству, војној сили, страховлади или политичком утицају.

Политички аналитичари кажу да је свако друштво неизбежно олигархијско ма који политички систем гледали. Број чланова олигархије не представља један сигуран критеријум за одређивање олигархијског система. Стога је битно анализирати с више пажње критеријуме припадности олигархијском друштву: како постати члан, како исти остати и како изаћи из тог друштва. Разне врсте критеријума, више или мање службене и више или мање стабилне у времену, могу ући у игру. Олигархије су сложени политички системи са често више кругова моћи, која је све више и више концентрисана, специјализована складно домену моћи, на пример — економска, правна, религиозна, војна, технолошка, итд, чије изражавање је често дискретно и колегијално. У том случају обично говоримо о доминантним породицама за које политичка позиција јесте део наследства који се преноси деци и чије образовање је организовано у тој перспективи. Најактуелнији пример таквог понашања који нам је свима познат јесу породице Буш и Кенеди у Сједињеним Америчким Државама. Треба рећи да је олигархијско друштво нестабилно, његова моћ се мења временом (било да опада или расте) и тај феномен је додатно закомпликован спољашњим утицајима, на пример — ратни услови допуштају једном појединцу да концентрише и узме велики део моћи, али уз ризик да ће постојећа олигархија нестати било поразом било победом (Рим који је и поред освајања доживео дебакл).

Случајеви који се доживљавају као олигархије Уреди

Филипини Уреди

Током председништва Фердинанда Маркоса од 1965. до 1986. године, на Филипинима се појавило неколико монопола, посебно око породице и блиских сарадника председника. Овај период, као и наредне деценије, навеле су неке аналитичаре да описују земљу као олигархију.[4][5][6][7] Председник Родриго Дутерте, који је изабран 2016. године, говорио је о разбијању олигархије током свог председништва.[8][7]

Руска Федерација Уреди

Од распада Совјетског Савеза и приватизације привреде у децембру 1991. године, мултинационалне корпорације у приватном власништву у Русији, укључујући произвођаче нафте, природног гаса и метала, довеле су, према мишљењу многих аналитичара, до успона руских олигарха.[9] Већина њих је директно повезана са највишим државним званичницима, као што је председник.

Иран Уреди

Религиозна влада Ирана формирана након Иранске револуције 1979. описује се као клерикална олигархија коју предводи коалиција милитантних хомеинистичких идеолога и фундаменталистичког шиитског свештенства. Владајући систем који предводе клерикални олигарси познат је као „Велајат е-Факих”, тј. влада класа дванаесточланих шиитских марја означених титулом „ајатолах”. Највиши шиитски свештеник у политичком систему је „Рахбар” (врховни вођа) који служи доживотно и који се сматра Масумом (непогрешивим) и „заштитником вере” у хомеинистичкој теологији. Клерикални олигарси надгледају рад парламента и контролишу оружане снаге, државне медије, секторе националне привреде и верске фондове. Рахбар је такође војни шеф Иранских оружаних снага и директно контролише конгломерат хомеинистичких паравојних формација познатих као IRGC.[10][11]

Сједињене Државе Уреди

 
Шефови Сената, корпоративни интереси као џиновске вреће новца које се надвијају над сенаторима.[12]

Неки савремени аутори окарактерисали су услове у Сједињеним Државама у 21. веку као олигархијске по природи.[13][14] Сајмон Џонсон је 2009. написао да је „поновно појављивање америчке финансијске олигархије сасвим скорашње“, структуре коју је означио као „најнапреднију“ на свету.[15] Џефри А. Винтерс је написао да „олигархија и демократија функционишу унутар једног система, а америчка политика је свакодневни приказ њиховог међусобног дејстсва.“[16] Горњих 1% становништва САД по богатству у 2007. имало је већи удео у укупном приходу него било када од 1928. године.[17] У 2011, према PolitiFact и другима, првих 400 најбогатијих Американаца „имају више богатства од половине свих Американаца заједно.“[18][19][20][21]

Боб Херберт из Њујорк тајмса је 1998. године назвао модерне америчке плутократе „Класом донатора“[22][23] (листа највећих донатора)[24] и дефинисао класу, по први пут,[25] као „мала група — само једна четвртина од једног процента становништва — и није репрезентативна за остатак нације. Али њеним новцем се купује много приступа.“[22]

Француски економиста Томас Пикети наводи у својој књизи Капитал у двадесет првом веку из 2013. да је „ризик од скретања ка олигархији стваран и даје мало разлога за оптимизам о томе куда иду Сједињене Државе“.[26]

Студија политиколога Мартина Гиленса са Универзитета Принстон из 2014. године и Бенџамина Пејџа са Универзитета Нортвестерн наводи да „већина америчке јавности заправо има мали утицај на политику коју усваја наша влада.“[27] Студија је анализирала скоро 1.800 политика које су донеле САД. владе између 1981. и 2002. и упоредила их са израженим преференцијама америчке јавности за разлику од богатих Американаца и група великих посебних интересних.[28]

Гиленс каже да просечни грађани добијају оно што желе само ако то желе и богати Американци и пословно оријентисане интересне групе; и да када се спроводи политика коју фаворизује већина америчке јавности, то је обично зато што јој се економске елите нису противиле.[29] Друге студије су критиковале студију Пејџа и Гиленса.[30][31][32][33] Пејџ и Гиленс су одбранили своју студију од критика.[33]

У интервјуу из 2015. године, бивши председник Џими Картер изјавио је да су Сједињене Државе сада „олигархија са неограниченим политичким подмићивањем“ због пресуде Ситизенс Јунитед против FEC која је ефективно уклонила ограничења на донације политичким кандидатима.[34] Волстрит је потрошио рекордних 2 милијарде долара покушавајући да утиче на председничке изборе у Сједињеним Државама 2016.[35][36]

Референце Уреди

  1. ^ "ὀλίγος", Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus Digital Library
  2. ^ "ἄρχω", Liddell/Scott.
  3. ^ "ὀλιγαρχία". Liddell/Scott.
  4. ^ Hutchcroft, Paul D. (април 1991). „Oligarchs and Cronies in the Philippine State the Politics of Patrimonial Plunder”. World Politics (на језику: енглески). 43 (3): 414—450. ISSN 1086-3338. JSTOR 2010401. S2CID 154855272. doi:10.2307/2010401. 
  5. ^ Шаблон:Cite ssrn
  6. ^ Quimpo, Nathan Gilbert (2015), „Can the Philippines' wild oligarchy be tamed?”, Routledge Handbook of Southeast Asian Democratization, Routledge, стр. 347—362, ISBN 978-1-315-67473-5, doi:10.4324/9781315674735-30, Приступљено 2022-05-15 
  7. ^ а б „Explainer: The oligarchy in the Philippines is more than just one family or firm”. Philstar.com. Приступљено 2022-05-15. 
  8. ^ Ruth Abbey Gita-Carlos. „Duterte takes pride in dismantling oligarchy”. Philippine News Agency (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-15. 
  9. ^ Scheidel, Walter (2017). The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. Princeton University Press. стр. 51 & 222–223. ISBN 978-0691165028. 
  10. ^ Kazemzadeh, Masoud (2020). Iran's Foreign Policy: Elite Factionalism, Ideology, the Nuclear Weapons Program, and the United States. 52 Vanderbilt Avenue, New York, NY 10017: Routledge. стр. 1—19. ISBN 978-0-367-49545-9. 
  11. ^ Amuzager, Jahangir (2014). The Islamic Republic of Iran: Reflections on an Emerging Economy. 711 Third Avenue, New York, NY 10017, USA: Routledge. стр. 48—50, 88—89. ISBN 978-1-85743-748-5. 
  12. ^ Joseph Keppler, Puck (January 23, 1889)
  13. ^ Kroll, Andy (2. 12. 2010). „The New American Oligarchy”. TomDispatch. Truthout. Архивирано из оригинала 22. 1. 2012. г. Приступљено 17. 8. 2012. 
  14. ^ Starr, Paul (24. 8. 2012). „America on the Brink of Oligarchy”. The New Republic. 
  15. ^ Johnson, Simon (мај 2009). „The Quiet Coup”. The Atlantic. Приступљено 17. 8. 2012. 
  16. ^ Winters, Jeffrey A. (2011) [28 September 2011]. „Oligarchy and Democracy”. The American Interest. 7 (2). Приступљено 17. 8. 2012. 
  17. ^ „Tax Data Show Richest 1 Percent Took a Hit in 2008, But Income Remained Highly Concentrated at the Top. Recent Gains of Bottom 90 Percent Wiped Out”. Center on Budget and Policy Priorities. 25. 5. 2011. Приступљено 30. 5. 2014. 
  18. ^ Kertscher, Tom; Borowski, Greg (10. 3. 2011). „The Truth-O-Meter Says: True – Michael Moore says 400 Americans have more wealth than half of all Americans combined”. PolitiFact. Приступљено 11. 8. 2013. 
  19. ^ Moore, Michael (6. 3. 2011). „America Is Not Broke”. Huffington Post. Приступљено 11. 8. 2013. 
  20. ^ Moore, Michael (7. 3. 2011). „The Forbes 400 vs. Everybody Else”. michaelmoore.com. Архивирано из оригинала 9. 3. 2011. г. Приступљено 2014-08-28. 
  21. ^ Pepitone, Julianne (22. 9. 2010). „Forbes 400: The super-rich get richer”. CNN. Приступљено 11. 8. 2013. 
  22. ^ а б Herbert, Bob (19. 7. 1998). „The Donor Class”. The New York Times. Приступљено 10. 3. 2016. 
  23. ^ Confessore, Nicholas; Cohen, Sarah; Yourish, Karen (10. 10. 2015). „The Families Funding the 2016 Presidential Election”. The New York Times. Приступљено 10. 3. 2016. 
  24. ^ Lichtblau, Eric; Confessore, Nicholas (10. 10. 2015). „From Fracking to Finance, a Torrent of Campaign Cash – Top Donors List”. The New York Times. Приступљено 11. 3. 2016. 
  25. ^ McCutcheon, Chuck (26. 12. 2014). „Why the 'donor class' matters, especially in the GOP presidential scrum”. "The Christian Science Monitor. Приступљено 10. 3. 2016. 
  26. ^ Piketty, Thomas (2014). Capital in the Twenty-First Century. Belknap Press. ISBN 067443000X. стр. 514.
  27. ^ Gilens, Martin; Page, Benjamin I. (2014). „Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens” (PDF). Perspectives on Politics. 12 (3): 564—581. doi:10.1017/S1537592714001595  . Архивирано из оригинала (PDF) 06. 04. 2020. г. Приступљено 16. 04. 2023. 
  28. ^ „Major Study Finds The US Is An Oligarchy”. businessinsider.com. 
  29. ^ Prokop, A. (18 April 2014) "The new study about oligarchy that's blowing up the Internet, explained" Vox
  30. ^ Bashir, Omar S. (1. 10. 2015). „Testing Inferences about American Politics: A Review of the "Oligarchy" Result”. Research & Politics (на језику: енглески). 2 (4): 2053168015608896. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168015608896  . 
  31. ^ Enns, Peter K. (1. 12. 2015). „Relative Policy Support and Coincidental Representation”. Perspectives on Politics. 13 (4): 1053—1064. ISSN 1541-0986. S2CID 14664012. doi:10.1017/S1537592715002315. 
  32. ^ Enns, Peter K. (1. 12. 2015). „Reconsidering the Middle: A Reply to Martin Gilens”. Perspectives on Politics. 13 (4): 1072—1074. ISSN 1541-0986. S2CID 148467972. doi:10.1017/S1537592715002339. 
  33. ^ а б Matthews, Dylan (9. 5. 2016). „Remember that study saying America is an oligarchy? 3 rebuttals say it's wrong.”. Vox (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-10. 
  34. ^ Kreps, Daniel (31. 7. 2015). „Jimmy Carter: U.S. Is an 'Oligarchy With Unlimited Political Bribery'”. Rolling Stone. 
  35. ^ „Wall Street spends record $2bn on US election lobbying”. Financial Times. 8. 3. 2017. Архивирано из оригинала  10. 12. 2022. г. 
  36. ^ „Wall Street Spent $2 Billion Trying to Influence the 2016 Election”. Fortune. 8. 3. 2017. 

Литература Уреди

Спољашње везе Уреди

  •   Медији везани за чланак Олигархија на Викимедијиној остави
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олигархија&oldid=25997689”