Операција Бљесак

Операција Бљесак је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења тог простора. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 18.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао. Тадашњи медији у Србији нису одмах извештавали о нападу Хрватске на енклаву Западну Славонију.[тражи се извор]

Операција Бљесак
Део рата у Хрватској
Map 52 - Croatia - Western Slavonia, May 1995.jpg
Операција Бљесак
Време:13. мај 1995.
Место:Западна Славонија, Република Српска Крајина
Исход:

Победа Хрватске војске и полиције

  • Етничко чишћење Западне Славоније (558 km²)
Сукобљене стране
Хрватска
Хрватска
Република Српска Крајина
Р. С. Крајина
Команданти и вође
Хрватска Јанко Бобетко
Хрватска Лука Џанко
Хрватска Петар Стипетић
Република Српска Крајина Лазо Бабић
Република Српска Крајина Милан Челекетић
Јачина
Хрватска 7.500+ војника и полицајаца
9 тенкова Т-55
Република Српска Крајина 3.500 – 4.000 војника
Жртве и губици
Хрватска Убијено од 40 до 60 војника
Хрватска Рањено 186
Хрватска 1 авион и 2 хеликоптера оборени, 1 тенк уништен
Република Српска Крајина 283 људи убијено, укључујући 57 жена и 9 деце
Република Српска Крајина 1.450 војника и официра заробљено
Република Српска Крајина 15.000-18.000 избеглица

Војна операцијаУреди

Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имра Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал-мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске). Операција је почела у 5.00 часова ујутро 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Окучана са источне стране ЗС. Око 16.000 припадника хрватских снага (војске и полиције) напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању.[1] Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон зону“, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су српски положаји око града Пакраца и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се преко 16.000 Срба, што значи да је нападача било скоро као становника у овој области, а однос броја војника четири према један.[тражи се извор]

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на енклаву Западну Славонију тог јутра, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само "полицијска операција" којом се "жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца", приписавши јој "локални карактер".[тражи се извор]

Као одговор хрватској страни на напад на Западну Славонију, Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба.[тражи се извор]

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег је био гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.[2]

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих још увек 17-орица издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.[тражи се извор]

Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио тек незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.[тражи се извор]

Ток операцијеУреди

Операција је започела у рано јутро 1. маја у 5.00 сати, снажном артиљеријском ватром. Напад је изведен на неколико праваца: са запада смером НовскаРајићОкучани; са истока смером Висока ГредаДоњи Богићевци — Окучани, уз још неке помоћне правце. Већих дејстава на правцу ПакрацПсуњ, које је бранила 51. пјешадијска бригада СВК, првог и другог дана операције није било.

Српска војска Крајине (СВК) је бранила подручје Западне Славоније са око 4.000 војника, распоређених у три пешадијске бригаде, заједно са једним мешовито-артиљеријским пуком. Међутим, 18. западнославонски корпус СВК није очекивао већи напад Хрватске војске (ХВ) у својој зони одговорности. Уз то, јединице корпуса углавном нису биле спремне да пруже жесток и дуготрајан отпор. Већ у првих неколико сати напада пробијени су најважнији положаји у западном делу корпуса, тачније зона одговорности 98. пјешадијске бригаде СВК (Јасеновац). Заузета су села Пакленица, Доњи Чаглић, Ковачевац, Бијела Стијена, Воћарица, Рајић, Јазавица, Боровац... као и Јасеновац, Уштица, Кошутарица. Бригада је на Кричком брду била разбијена. Са друге стране, на подручју зоне одговорности 54. пјешадијске бригаде СВК (Окучани), напад је текао спорије али такође силовито, са обостраним губицима у људству и техници, нарочито код села Медари. До краја првог дана операције, хрватске снаге су успеле да уђу у Доње Богићевце.

Другог маја ујутру, настављена је операција тако што су угрожене српске снаге започеле повлачење према Сави и Градишци. Хрватске снаге су заузеле места Медаре, Драгалић, Орашје, Смртић, Ратковац, Цаге, Врбовљане, Човац и Нови Варош. Убрзо су окружиле Окучане, а око поднева 81. гардијска бојна ХВ је ушла у место.

Током 3. и 4. маја, на правцу од Пакраца према Псуњу, у зони одговорности 51. пјешадијске бригаде СВК, команда Хрватске војске убацује једну ојачану пешадијску чету и додатно појачава гранатирање. Овим потезом, преостале српске снаге, будући да су се нашле у окружењу, принуђене су на предају.

Ратни злочини и етничко чишћењеУреди

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Бљесак“ и „Олуја“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.[3] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва.[4] Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.

Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се у периоду 1996-2006. на своја огњишта у западној Славонији вратило око 1.300 прогнаних Срба, што представља свега око 10% прогнаних. Вратили су се претежно људи старијег доба.[тражи се извор]

Српски повратници ни данас нису добродошли у Хрватској. Стално трпе претње а имовина им се узурпира или уништава.[тражи се извор]

У Хрватској се 1. мај обележава као државни празник када је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији иде на парастос у цркву Светог Марка у Београду.[5][6]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди