Операција Масленица
Операција Масленица или агресија на Равне Котаре представља планирану и организовану серију напада на српска села на подручју Равних Котара које су спровели припадници хрватске војске са циљем етничког чишћења овог простора од српског становништва.[4] Сам назив „Масленица” је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.
Операција Масленица | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део рата у Хрватској | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Хрватска | |||||||
Команданти и вође | |||||||
Јанко Бобетко Анте Готовина Анте Росо Мирко Норац Младен Маркач Мирко Шундов Миљенко Филиповић |
Миле Новаковић Коста Новаковић Милан Ђилас Јово Допуђ Драган Харамбашић Драган Тањга Момчило Богуновић † Вељко Миланковић | ||||||
Јачина | |||||||
10.000 | 3.500[а]-8.500[б] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
127[1] рањено: 158 |
српски извори : 348 војника и цивила, укључујући 35 жена и троје деце[2] хрватски извори : 490 војника[3] |
У овој акцији која је трајала до краја 1993. године убијено је и нестало 348 цивила и војника, а међу њима 40 жена и четворо деце. У хрватским логорима али и у својим кућама силовано је најмање 50 жена и девојчица српске националности. У збеговима је као директна последица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513.[4] Са подручја Равних котара, које су у овој акцији делимично заузеле хрватске снаге (неколико десетина km²), укупно је прогнано око 10.000 становника српске националности.[5] Села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић су потпуно уништена и спаљена,[5] а страдала су и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.[6] За ове злочине нико није процесуиран нити кажњен.[7]
Претходница
уредиРаспадом СФРЈ 1990-1991, и цепањем СР Хрватске од Југославије, преко 650.000 Срба остало је да живи у СР Хрватској. Нове власти у Хрватској на челу са председником др Фрањом Туђманом и водећом странком ХДЗ убрзано су радили на понављању геноцида, односно протеривања Срба из СР Хрватске. Чак и ЈНА која је била на подручју целе СФРЈ једина легитимна оружана сила, постала је непожељна и њени припадници, као и касарне, стално су нападани 1991. А у лето 1991. почео је и отворени рат против Срба и ЈНА. У том рату, Срби су прогласили РСК 19. децембра 1991.
Хрватска војска је пре ове акције против крајишких Срба извела напад на Миљевачки плато 21. јуна 1992.[6]
Државни и војни врх РСК је знао на основу процена и обавештајних података да ће Хрватска извршити напад ограниченог карактера да би испитала снагу Српске војске Крајине и да ће у насталој ситуацији настојати максимално да експлоатише евентуални успех у нападу. Процењено је да би за Хрватску највећи успех био повезивање далматинске обале и комуникација које су биле у прекиду због моста у Масленици који није био у функцији. Таква процена није била једногласно прихваћена из разлога што је било оних који су веровали да ће Хрватска прво планирати и извести напад на Западну Славонију која је у односу на централни део Крајине била дислоцирана и са најслабијим снагама.[8]
Напад
уредиНакон успостављања прекида ватре 2. јануара 1993. између влада Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, хрватске снаге су током двадесет дана предузимале само симболичне војне операције уперене против српског живља у Републици Српској Крајини, а међу њима нарочито се истакла она у Масленици до које је дошло 22. јануара 1993.[9] И тако је, у настојању да стекну контролу над мостом и околином у поменутом крају, хрватска војска прекршила УНПРОФОР-ову демаркациону линију и започела офанзиву 22. јануара око 6 часова.[10] Напад је отпочео у задарском залеђу из неколико праваца али је одмах било јасно да је главни правац напада ка Масленици. Помоћни правци напада били су на Велебиту у правцу Грачаца са вероватним циљем пресецања комуникације Обровац – Грачац и из Сиња са вероватним циљем ослобађања бране и хидроелектране Перућа са околином. Првог дана операције напад је изгледао добро планиран и организован јер је у односу на српску страну постигнуто одређено изненађење. Наредних дана међутим, све до завршетка операције, ХВ је деловала прилично стихијски и неорганизовано. У селу Жегар код Обровца Главни штаб Српске Војске Крајине је имао своје истурено командно место у ком се налазио генерал Миле Новаковић, који није имао одрешене руке у командовању и коме је неко постављао ограничења у одлучивању.[11] Четвртог дана напада ХВ, српске јединице су се налазиле у повољном тактичком положају у односу на хрватске јединице и било је могуће задати им одлучујући контраудар али то није учињено из непознатих разлога. Граничарима СВК су велику и несебичну помоћ пружили припадници гарде Жељка Ражнатовића Аркана и припадници ВРС у којој су предњачили борци јединице Вукови са Вучјака и њихов командант Вељко Миланковић који је приликом дејства хрватске артиљерије тешко рањен. Подлегао је повредама 14. фебруара 1993.[12] Губитком Масленичког моста и аеродрома Земуник, крајишки Срби су остали са јако мало простора за политичке маневре. Упркос томе, влада Републике Српске Крајине, односно Книн је био спреман на преговоре са Загребом у циљу да „скроз нормализује српско-хрватске односе“.[тражи се извор] Напад Републике Хрватске на јужне делове Републике Српске Крајине се десио у току реализације „Венсовог плана“. Према „Венсовом плану“ Република Српска Крајина је стављена под заштиту мировних снага УН-а, односно Унпрофора, а ово је била трећа по реду агресија Републике Хрватске на заштићено подручје УН-а.[4] Током напада, хрватске снаге су заузеле део Равних котара, аеродром Земуник, брану и хидроелектрану Перућа, неколико врхова на планини Велебит и објекте на локацијама Тулове Греде и Велика Бобија, као и Новиград.[4]
Српске снаге су одбачене у задарском залеђу. Веће безбедности УН је донело Резолуцију 802. Достигнуту линију у нападу Хрватска војска није напустила ни након критике међународне заједнице. Акција Масленица је сматрана у почетку промашеном војном операцијом али је и таква донела успех Хрватској а РСК још један пораз и несигурност.[12]
У хрватском нападу на подручје Равних котара су највише страдала насеља Смоковић, Ислам Грчки и Кашић, која су спаљена, а након њих и насеља Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, која су делимично спаљена.[4] Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење је дао Фрањо Туђман.[5] Многи од хрватских команданата су тада или убрзо потом унапређени у чинове генерала.[5] Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.[5]
Интензивне борбене активности за Равне Котаре потрајале су до краја марта 1993, а слабијег интензитета и до краја те године.[13]
Злочини
уредиТоком неколико дана напада хрватских снага на подручје Равних котара у саставу Републике Српске Крајине, становници овог подручја, односно Срби из насеља Смоковић, Ислам Грчки, Кашић, Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, су убијени, прогнани или одведени у хрватске затворе и логоре.[4] У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и 40 жена и четворо дјеце.[4] Од укупно 348 жртава српске националности, било је 72-оје цивила, махом жена, старијих лица и деце као 108 ратних заробљеника који су ликвидирани на крајње окрутан начин.[5] Осам лица се и даље воде као нестала.[4] У нападу на село Ислам Грчки, припадници хрватске војске су мучили па масакрирали брачни пар - пензионере Јову (60) и његову супругу Стану Деспот (59) које су усмртили хладним оружјем па испалили у њихова тела више метака.[14] На свиреп начин убијени су и мајка и син - Ана (81) и Мишо Узелац (48), цивили из села Ислам Грчки.[14] Мишу су одмах убили на кућном прагу па га измасакрирали, а тешко покретну Ану су заточили у једном од злогласних хрватских логора, где су је страховито мучили и злостављали да би је потом убили.[14] У селу Доња Јагоња, у подруму своје породичне куће, хрватски војници су на спавању убили Српкињу Невенку Црнобрњу (33) и њену ћерку Сњежану Црнобрњу која је имала само 12 година.[14] У нападу на Смиљчић, убијена је Даница Пуповац (36) док је њен петогодишњи син Георгије том приликом изгубио руку и задобио тешке повреде.[14] У окриљу ноћи, у артиљеријском нападу на село Буковић убијени су Миленко Гагић, његова петогодишња ћерка Милена и седмогодишњи син Милан Гагић, док је мајка Бранка Гагић задобила тешке повреде.[14] У гранатирању основне школе и цивилних објеката у Карину убијене су девојчица Наташа Јокић (17), њена тетка Сока Арчаба (43) и пензионерка Софија Цупаћ (79), док је тешко рањено двадесетак цивила, укључујући и четворо деце.[14]
У нападу на Горње Биљане убијене су пензионерка Олга Миљевић (67), девојка Инес Драча (22) и многи други цивили.[14] У Земунику хрватске снаге ликвидирају старицу Манду Суботић, пензионерку од 62 године, а нешто раније у истом селу рафалима су покошени цивили Мирко Суботић (35) и Достана Ћосо (23).[14] У Смоковићу је у својој породичној кући злостављана, мучена па дословно масакрирана тешко покретна старица Божица Простран (74).[14] У Доњим Мирањама у својој породичној кући убијена је домаћица Љубица Шекуљица, а као нестали се од рата воде Данка Новаковић (50), Радослав Павић (87), Марија Опачић (84), Славка Вишић (47) који су највероватније заробљени па ликвидирани у неком од логора.[14] Дамир Бркљач преживео је покољ на Малом Алану, а у својој изјави је навео како је његов отац Дане Бркљач (46) том приликом лакше рањен али га је хрватска војска заробила и убила.[14] Многи цивили су пронађени масакрирани по својим кућама, са пререзаним грлом, без једног или више екстремитета, са бројним знацима мучења.[14] Медицинску сестру Душанку Гаћешу (25), хрватски војници су заробили и злостављали а потом је усмртили; патолози су на Душанкином телу утврдили прострелну рану на левој натколеници и расекотину на десном рамену, те смртоносну повреду чеоног дела главе, нанесену тупим предметом, највероватније крампом.[14]
Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкале или уништиле. Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништени, оскрнављени или порушени.[5] Међу страдалим споменицима културе су Двори Јанковић Стојана са црквицом Светог Георгија у Исламу Грчком, у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница.[5] У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.[5] Са подручја Равних котара укупно је прогнано око 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.[5] Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништва, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту (логор Лора), гдје су мучени, а неки и убијани.[тражи се извор] Један од најтежих злочина се десио првог дана операције на велебитском превоју Мали Алан.[4] У непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а на Велебиту, односно планинском превоју Мали Алан, припадници хрватске специјалне полиције су извршили напад на малу групу припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.[4] Овај злочин познат као покољ на Велебиту 1993. или покољ на Малом Алану 1993. се истиче по свирепости нападача и начину на који су убијани заробљени Срби, међу којима је била и једна болничарка.[4][15]
Медијски извештаји
уредиИз угла европске јавности, штампе обеју страна су расправљајући о овом догађају бацале на њега мање-више ружну слику: у Хрватској је као резултат повећане употребе еуфемизма и парадоксије консолидован симболичан ефекат победе; док је у Србији, у покушају да се умање губици, догађај био објављен јавности путем искривљеног језика парадоксије и парафразе.[16] Хрватска штампа прослављала је победу, али је, имајући у виду да би то могло проузроковати негативне међународне реакције, прибегла објашњењима да би оправдала операцију - операција је била неминовна због: 1) поновног успостављања саобраћаја између континенталног дела земље и Далмације; 2) заштите мостова од напада српских снага. Све у свему, акција је била окарактерисана као „чишћење терена“ и „довођење реда“.[17]
Оптужени
уреди- Јанко Бобетко, генерал хрватске војске и начелник генералштаба ХВ;
- Анте Готовина, генерал-пуковник хрватске војске и заповедник зборног подручја Сплит;
- Анте Росо, генерал хрватске војске;
- Мирко Норац, генерал-бојник хрватске војске;
- Младен Маркач, командант специјалне јединице при МУП РХ;
- Жељко Томљеновић, помоћник министра унутрашњих послова;
- Фрањо Туђман, председник Хрватске (1990—1999);
- Агим Чеку, командант артиљерије ХВ сектора "Велебит";[18]
Последице
уредиИмања чији су власници Срби била су опљачкана и потпуно уништена. У избеглиштву се нашло око 10.000 људи из подвелебитских и равнокотарских села. За крајишке Србе ово је био тежак ударац. Након овог пораза дошло је до сукоба између војног и политичког врха РСК. Јединици Жељка Ражнатовића Аркана трајно је забрањен улазак у РСК.[19] Ни након 20 година након овог злочина, скоро нико од крајишких Срба се не враћа на своја имања. Пред хрватским и међународним судовима за овај злочин још нико није процесуиран. Стеван Веселиновић, један командант вода СВК, дао је српском Тужилаштву изјаву и видео материјал где се јасно виде убиства 22 војника СВК и једне медицинске сестре Душанке Гаћеше на превоју Мали Алан, али Тужилаштво није до сада покренуло истрагу. Стеван Веселиновић је ишао и у Канцеларију Хашког суда у Београду, али они нису били заинтересовани за тај случај.[6] Хрватско становништво непријатељски дочекује Србе повратнике у Равним Котарима и Буковици док правно-бирократски систем Републике Хрватске чини све да одмогне повратак људима на своја вишевековна имања.[19] Ни после 30 година од злочина за њега нико није осуђен.[20]
Види још
уредиНапомене
уредиРеференце
уреди- ^ VRA "Maslenica" - 15. obljetnica akcije
- ^ „"Масленица"-у агресији погинуло 348 војника и цивила”. rtrs.tv (на језику: српски). 21. 1. 2011. Приступљено 1. 3. 2015.
- ^ „Arhivirana kopija”. Архивирано из оригинала 2. 2. 2009. г. Приступљено 21. 1. 2024.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица“”. Радио-телевизија Војводине. 22. 1. 2011. (језик: српски)
- ^ а б в г д ђ е ж з и РТРС (22. 1. 2011). „Служен парастос Србима убијеним у акцији „Масленица“”. Радио телевизија Републике Српске. (језик: српски)
- ^ а б в „Равни Котари, Масленица 93, Приступљено 16. 3. 2013.”. Veritas.org.rs. Приступљено 16. 3. 2013.
- ^ „У хрватској акцији „Масленица” погинуло и нестало 348 Срба, нема кажњених за злодела”. Политика. 22. 1. 2022. Приступљено 23. 1. 2022.
- ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 139” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 5. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.
- ^ Ramet 2010, стр. 69
- ^ A Political Chronology of Europe. Psychology Press. 2001. стр. 69—70. ISBN 978-1-85743-113-1.
- ^ „Рат у Хрватској из пера обавјештајца, стр. 138” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 9. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2017.
- ^ а б „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 140” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 5. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.
- ^ Операција „Масленица” у филмској серији „Генерал”, Политика 26. 1. 2020.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ [1], Приступљено 21. 1. 2021.
- ^ „Саопштење Веритаса о Равним Котарима, Приступљено 16. 3. 2013.”. Veritas.org.rs. 21. 1. 2013. Приступљено 16. 3. 2013.
- ^ Kolstø 2009, стр. 76
- ^ Зоран Водопија - „Промашено искупљење“, Вечерњи лист, 27. фебруар 1993, стр. 2
- ^ „Годишњица страдања Срба у Равним Котарима 1993, Приступљено 16. 3. 2013.”. Srbel.net. 22. 1. 2013. Архивирано из оригинала 18. 6. 2013. г. Приступљено 16. 3. 2013.
- ^ а б „Рат у Хрватској из пера једног обавјештајца, стр. 141” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 5. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.
- ^ П., Д. (22. 1. 2023). „Злочин над Србима у Масленици пуних 30 година без осуде”. Политика. Приступљено 23. 1. 2023.
Литература
уреди- A Political Chronology of Europe. Psychology Press. 2001. стр. 69. ISBN 978-1-85743-113-1.
- Kolstø, Pål (2009). Media Discourse and the Yugoslav Conflicts: Representations of Self and Other. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 76. ISBN 978-1-4094-9164-4.
- Ramet, Sabrina P. (2010). Central and Southeast European Politics since 1989. Cambridge University Press. стр. 130. ISBN 978-1-139-48750-4.
- Sekulić, Milisav (2000). Knin je pao u Beogradu. Bad Vilbel: Nidda Verlag Gmbh.
- Рат у Хрватској из пера обавјештајца
Спољашње везе
уреди- Злочин на Малом Алану 1993.
- Злочин на Равним Котарима 1993.
- Масакр над Србима на Велебиту (Лика) 1993.
- Злочин на Малом Алану 1993. (ВИДЕО)
- Радио телевизија Републике Српске: „Масленица“-у агресији погинуло 348 војника и цивила, 21. јануар 2011. (језик: српски)
- Радио телевизија Републике Српске: Годишњица страдања Срба у операцији „Масленица“, 22. јануар 2011. (језик: српски)
- Радио-телевизија Србије: Парастос жртвама у операцији „Масленица“, 22. јануар 2010. (језик: српски)
- Радио телевизија Војводине: Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица“, 22. јануар 2011. (језик: српски)