Отворите главни мени

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, откада је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УН-а, односно УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године.[1] Сам назив „Масленица“ је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.

Масленички мост обновљен 2005. године.

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје деце. У збеговима је као директна последица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513.[1] Са подручја Равних котара, које су овој акцији заробиле хрватске снаге (неколико десетина km²), укупно је прогнано 10.000 становника српске националности.[2] Села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић су потпуно уништена и спаљена,[2] а страдала су и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих набројаних села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.[3]

ПретходницаУреди

Распадом СФРЈ 1990-1991, и цепањем СР Хрватске од Југославије, преко 650.000 Срба остало је да живи у СР Хрватској. Нове власти у Хрватској на челу са председником др. Фрањом Туђманом и водећом странком ХДЗ убрзано су радили на понављању геноцида, односно протеривања Срба из СР Хрватске. Чак и ЈНА која је била на подручју целе СФРЈ једина легитимна оружана сила, постала је непожељна и њени припадници, као и касарне, стално су нападани 1991. А у лето 1991. почео је и отворени рат против Срба и ЈНА. У том рату, Срби су прогласили РС Крајину 19.12.1991.

Хрватска војска је пре ове акције против крајишких Срба извела напад на Миљевачки плато 21. јуна 1992.[3]

НападУреди

 
Операција Масленица: пуна линија - почетни положаји; испрекидана линија - фронт након хрватског напада и српских контранапада.

Након успостављања прекида ватре 2. јануара 1993. између влада Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, хрватске снаге су током двадесет дана предузимале само симболичне војне операције уперене против српског живља у Републици Српској Крајини, а међу њима нарочито се истакла она у Масленици до које је дошло 22. јануара 1993.[4] И тако је, у настојању да стекну контролу над мостом у поменутом крају, хрватска војска прекршила УНПРОФОР-ову демаркациону линију и започела офанзиву 22. јануара.[5] Губитком моста код Масленице и аеродрома код Земуника, Срби из Крајине остали су са јако мало простора за политичке маневре. Упркос томе, влада Републике Српске Крајине, односно Книн је био спреман на преговоре са Загребом у циљу да „скроз нормализује српско-хрватске односе“.[тражи се извор] Напад Републике Хрватске на јужне делове Републике Српске Крајине се десио у току реализације „Венсовог плана“. Према „Венсовом плану“ Република Српска Крајина је стављена под заштиту мировних снага УН-а, односно Унпрофора, а ово је била трећа по реду агресија Републике Хрватске на заштићено подручје УН-а.[1] Током напада, хрватске снаге су заузеле дио Равних Котара, аеродром Земуник, брану и хидроелектрану Перућа и неколико врхова на планини Велебит.[1] Новиград је такође заузет.

У хрватском нападу на подручје Равних котара су највише страдала насеља Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, која су спаљена, а након њих и насеља Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, која су дјелимично спаљена.[1] Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење је дао Фрањо Туђман.[2] Многи од хрватских команданата су тада или убрзо унапређени у чинове генерала.[2] Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.[2]

ЗлочинУреди

Током неколико дана напада хрватских снага на подручје Равних котара у саставу Републике Српске Крајине, становници овога подручја, односно Срби из насеља Ислам Грчки, Кашић, Смоковић, Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, су убијени, прогнани или одведени у хрватске затворе и логоре.[1] У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце.[1] Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости.[2] Осам лица се и даље воде као нестала.[1] Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкале или уништиле. Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништени, оскрнављени или порушени.[2] Међу пострадалим споменицима културе су Двори Јанковић Стојана са црквицом Светог Георгија у Исламу Грчком, у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница.[2] У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.[2] Са подручја Равних котара укупно је прогнано 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.[2] Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту (Логор Лора), гдје су мучени, а неки и убијани.[тражи се извор] Један од најтежих злочина се десио 22. јануара 1993. на велебитском превоју Мали Алан.[1] У непосредној близини осматрачнице Унпрофор-а на Велебиту, односно планинском превоју Мали Алан, припадници хрватске специјалне полиције су извршили напад на малу групу припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.[1] Овај злочин познат као покољ на Велебиту 1993. или покољ на Малом Алану 1993. се истиче по свирепости нападача и начину на који су убијани заробљени Срби, међу којима је била и једна болничарка.[1][6]

Медијски извештајиУреди

Из угла европске јавности, штампе обеју страна су расправљајући о овом догађају бацале на њега мање-више ружну слику: у Хрватској је као резултат повећане употребе еуфемизма и парадоксије консолидован симбиличан ефекат победе; док је у Србији, у покушају да се умање губици, догађај био објављен јавности путем искривљеног језика парадоксије и парафразе.[7] Хрватска штампа прослављала је победу, али је, имајући у виду да би то могло проузроковати негативне међународне реакције, прибегла објашњењима да би оправдала операцију - операција је била неминовна због: 1) поновног успостављања саобраћаја између континенталног дела земље и Далмације; 2) заштите мостова од напада српских снага. Све у свему, акција је била окарактерисана као „чишћење терена“ и „довођење реда“.[8]

ОптужениУреди

ПоследицеУреди

Имања чији су власници Срби била су опљачкана и потпуно уништена. У избеглиштву се нашло више од 10.000 људи из подвелебитских села са тог подручја. Ни 20 година након овог злочина, скоро нико од крајишких Срба се не враћа на своја имања. Пред хрватским и међународним судовима за овај злочин још нико није процесуиран. Стеван Веселиновић, један командант вода СВК, дао је српском Тужилаштву изјаву и видео материјал где се јасно виде убиства 22 војника СВК и једне медицинске сестре Душанке Гаћеша на превоју код Малог Алана, али Тужилаштво није до сада покренуло истрагу. Стеван Веселиновић је ишао и у Канцеларију Хашког суда у Београду, али они нису били заинтересовани за тај случај.[3]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица. Радио-телевизија Војводине. 22. 1. 2011.  (на језику: српски)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 2,9 РТРС (22. 1. 2011). „Служен парастос Србима убијеним у акцији „Масленица. Радио телевизија Републике Српске.  (на језику: српски)
  3. 3,0 3,1 3,2 „Равни Котари, Масленица 93, Приступљено 16. 3. 2013.”. Veritas.org.rs. Приступљено 16. 3. 2013. 
  4. ^ Ramet 2010, стр. 69
  5. ^ A Political Chronology of Europe. Psychology Press. 2001. стр. 69—. ISBN 978-1-85743-113-1. 
  6. ^ „Саопштење Веритаса о Равним Котарима, Приступљено 16. 3. 2013”. Veritas.org.rs. 21. 1. 2013. Приступљено 16. 3. 2013. 
  7. ^ Kolstø 2009, стр. 76
  8. ^ Зоран Водопија - „Промашено искупљење“, Вечерњи лист, 27. фебруар 1993., стр. 2.
  9. ^ „Годишњица Страдања Срба у Котарима 1993, Приступљено 16. 3. 2013”. Srbel.net. 22. 1. 2013. Архивирано из оригинала на датум 18. 6. 2013. Приступљено 16. 3. 2013. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди