Отворите главни мени

Операција Медачки џеп (познато као и Крвави септембар у Лици) је био трећи напад снага Републике Хрватске на снаге Републике Српске Крајине, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција се одиграла између 9. и 14. септембра 1993. године изненадним нападом на српска села на подручју Медачког џепа код Госпића, која су се 18 месеца налазила под заштитом УН.[тражи се извор]

Операција Медачки џеп
Део рата у Хрватској
Medak pocket battle map.png
Кретање Хрватске војске током операције Медачки џеп
Време:917. септембар 1993.
Место:Медачки џеп код Госпића
Резултат: Тактичка победа хрватске војске. Узимајући контролу над селима Дивосело, Читлук и делимично Почитељ.
Сукобљене стране
 Хрватска Организација уједињених нација Унпрофор  Република Српска Крајина
Команданти и вође
Хрватска Јанко Бобетко
Хрватска Петар Стипетић
Хрватска Рахим Адеми
Хрватска Агим Чеку
Организација уједињених нација Џејмс Калвин Република Српска Крајина Миле Новаковић
Јачина
2.500 војника
Велики број тенкова и артиљерије
Авијација Миг-21
875 мировњака 800 војника
70 тенкова
Жртве и губици
10 или 27 мртвих војника, 84 рањених
1 Миг-21
4 рањених 46 војника, 8 полицајаца и 36 цивила

Села Дивосело, Читлук, Почитељ и Медак опљачкана су и сравњена.[1]

Операцију је пратило значајније учешће снага УНПРОФОР-а него у дотадашњим сукобима. Било је то највеће учешће канадске војске у војним сукобима још од Корејског рата.

ОперацијаУреди

9–14. септембарУреди

Хрватске војска кренула је у офанзиву око шест сати ујутру 9. септембра 1993. године. Напад је укључивао око 2.500 војника Оперативне зоне Госпић, укључујући 9. гардијску бригаду, 111. бригаду, домобранску бригаду Госпић, домобранску бригаду Ловинац и специјалне полицијске јединице хрватског министарства унутрашњих послова. Хрвати су у свом саставу имали превасходно оружје заробљено од ЈНА, укључујући тенкове М-84 као и већи број артиљериског оруђа.[тражи се извор]

Српска војска Крајине је била изненађена нападом. Након два дана борби хрватске снаге су преузеле контролу над селима Дивосело, Читлук и делимично Почитељ. Нова линија фронта успостављена је код села Медак. Укупна површина заузете територије је око 25 km2, на којој је живело око 800 становника. У освету за офанзиву, српске снаге почеле су да користе далекометну артиљерију бомбардовајући град Карловац и ракете ФРОГ-7 за бомбардовање Загреба.[тражи се извор]

Српске снаге кренуле су у контраофанзиву и повратиле део изгубљених територија, чиме је заустављено свако напредовање хрватске војске. Обе стране користиле су тешку артиљерију током 12. и 13. септембра, а снаге УН су обавестиле о 6.000 детонација на простору Госпића и Медачког џепа. РСК је 12. септембра испалила ракету земља-земља на аеродром Плесо у Загребу.[2] 13. и 14. септембра, хрватска је користила авионе Миг-21 за нападе на артиљерију српских снага на Банији и Кордуну, а један такав је оборен код Вргинмоста.[3] Пилот Мирослав Перис је током обарања авиона 14. септембра погинуо.[тражи се извор]

15–17. септембарУреди

Офанзива је била подвргнута јакој међународној критици и суочавајући се са политичким и војним притиском, Хрватска влада је пристала на прекид ватре. Командант УН у Хрватској, француски генерал Жан Кот, организовао је и вршио медитацију преговора. 15. септембра прекид ватре су потписали генерал Миле Новаковић у име српске стране и генерал-мајор Петар Стипетић у име хрватске стране. Споразум о контроли „Медачког џепа“ је подразумевао повлачење хрватских трупа на почетне позиције од 9. септембра а да српске снаге не улазе на подручје Медачког џепа. Повлачење је било заказано за 12.00 часова 15. септембра.[тражи се извор]

У циљу надгледања повлачења, УНПРОФОР је послао 875 војника другог батаљона пука принцезе Патриције канадске лаке пешадије да уђу у џеп заједно са механизованом јединицом француске војске. Снаге УН, под командом Џејмса Калвина, биле су између српских и хрватских снага.[тражи се извор]

Канадска зона безбедностиУреди

Канадска војска унутар УНПРОФОР-а је била једна од најбоље наоружаних и припремљених, али до ових догађаја након сваког већег инцидената мировне снаге су више бежале са места сукоба него што су пружале отпор. Ово је стварало несигурност код зараћених снага да су УНПРОФОР снаге неспособне да учине било шта по питању очувања мира.[тражи се извор]

Према споразуму који је потписан канадске снаге требало је да уђу на међупростор тренутног фронта, да фиксирају српске снаге и да преузму територију од хрватских снага. Међутим, онога тренутка када су ушли на ничију земљу и покушали да крену кроз територију коју су хрватске снаге заузеле, на њих је запуцано. Канадски војници на својим БВП-има високо су подигли заставе УН и више пута покушали током 16. септембра да уђу у подручје Медачког џепа. Сваки пут када су пробали ватра са хрватске стране била је јача. Ватра је с временом са хрватске стране била све јача и јача тако да су Канађани почели да узвраћају ватру, а са хрватске снаге примећено је коришћење топова од 20 мм.[тражи се извор]

Напета ситуација се наставила током читаве ноћи а рано пред зору ватра са хрватске стране је престала тако да су канадске трупе почеле са преузимањем терена. Возилима су кренули путем а недалеко одатле заустављени су на блокади која је направљена са минама и противтенковским препрекама. Иза блокаде на хоризонту видео се дим, а у близини је примећен и маскирани тенк чија је цев била уперена ка УН трупама. У 8.00 на том месту договорено је између генерала Калвина и Адемија да се блокада склони у року од четири сата. Након четири сата блокада још увек није склоњена. У 13.00 генерали су се поново срели и генерал Адеми је тражио поновно одлагање.[тражи се извор]

Недалеко одатле је била група новинара и пуковник Калвин је пред блокадом одржао конференцију за штампу, а видевши све то хрватски војници почели су да склањају блокаду. Хрватске снаге су брзо кренуле са повлачењем на позиције од 9. септембра. Повлачење је верификовано у 18.00 17. септембра.[тражи се извор]

Пуковник Калвин је касније изјавио: „27 припадника (хрватске војске) је убијено или рањено током борбених дејстава са мојом борбеном групом током 14 дана у Медаку“. Хрватска негира ове догађаје.[тражи се извор]

У Канади је истина о догађајима и сукобу канадских и хрватских снага дуго скривана. Војници нису могли да верују да се о овом сукобу у Канади ништа није знало. Тек 1. децембра 2002. године током окупљања је награђена храброст коју су тада показали. У поздравном говору гувернер Адријен Кларксон: „Проста чињеница је да је само мали број, нас Канађана, знао шта сте ви учинили 1993. године у Хрватској. Ваша дела су била нимало мања од херојских, а ваша земља то није тада признала.“

ЖртвеУреди

Током акције хрватских здружених снага страдало је 46 војника, 8 полицајаца и 36 цивила.[4] Међу цивилима је 26 особа старијих од 60 година, од тога 17 жена. Укупно је убијено 88 Срба.[5] У овој акцији хрватске војске није било рањених на српској страни.[тражи се извор]

Припадници УНПРОФОР-а су, из директне борбе, извукли 18 лешева, од којих је већина била измасакрирана и запаљена. Два леша су пронађена касније а један леш су пронашли војници РСК 1994. године. Тек 2000. године је пронађено још 11 (16) лешева скривених у септичкој јами у некада српском делу Госпића. Од 11 лешева, 6 је идентификовано ДНК методом.[тражи се извор]

Од 88 укупно несталих, 84 је пронађено при чему 8 лешева још није идентификовано.[тражи се извор]

Године 1994. у рејону Теслинграда (Лички Осик) припадници Личког корпуса заробили су припадника ХВ Јохана Тилдера, који је био учесник догађања у Медачком џепу као припадник извиђачке јединице. У изјави коју је дао описао је читав ток акције, наређења Рахима Адемија и Мирка Норца, сопствено понашања и понашање појединаца. Детаљно је описао сцене масакра и иживљавања над лицима која су се ту нашла.[6]

СуђењаУреди

На основу истраге коју је водило до 2004. године, Тужилаштво Хашког трибунала подигло је оптужнице по командној одговорности против начелника Генералштаба Хрватске војске генерала Јанка Бобетка, команданта војног подручја Госпић, генерала Рахима Адемија и команданта Девете гардијске бригаде, генерала Мирка Норца.[тражи се извор]

Јанку Бобетку оптужница није уручена, јер је преминуо априла 2003. године.[тражи се извор]

До суђења у Хашком трибуналу није дошло јер је случај пребачен хрватском правосуђу у септембру 2005. године, а хрватско правосуђе је оптужницу подигло 22. новембра 2006. године. Суђење започиње у јуну 2007. а завршава се 31. маја 2008. године усменим изрицањем пресуде. Током суђења чули су се монструозни злочини и иживљавање над српски становништвом (набијање жене на колац, одсецање главе, распоривање и бацање жена у сопствене куће а затим спаљивање, гађање ножем ретардираног младића који је обешен наглавачке итд.), а такође је доказано да је у самом нападу искоришћено четири пута више артиљеријских граната од потребног броја.[тражи се извор]

Пресудом је Рахим Адеми ослобођен, а Мирко Норац осуђен због неспречавања убистава цивила, пљачкања имовине те убијања и мучења ратних заробљеника на јединствену казну од 7 година.

РеференцеУреди

  1. ^ „Београд: Парастос жртвама у Медачком џепу”. Радио-телевизија Републике Српске. 9. 9. 2011. Приступљено 9. 9. 2011. 
  2. ^ „страна 154” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 
  3. ^ Isby 2002, стр. 269.
  4. ^ Десетковани Медак ипак живи
  5. ^ „Београд: 18 година од злочина у Медачком џепу”. Радио телевизија Републике Српске. 9. 9. 2011. Приступљено 10. 9. 2011. 
  6. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 152” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 

ЛитератураУреди

ИзвориУреди

LiteraturaУреди