Отворите главни мени

Опово је градско насеље у Србији, у општини Опово, у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 4.527 становника. У околини Опова постоје богата археолошка налазишта која припадају периоду старчевачке и винчанске културе.

Опово
Opovo, street detail.jpg
Улица у Опову
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ОпштинаОпово
Становништво
 — 2011.Пад 4.527
 — густина97/км2
Географске карактеристике
Координате45°03′05″ СГШ; 20°25′29″ ИГД / 45.051333° СГШ; 20.424833° ИГД / 45.051333; 20.424833Координате: 45°03′05″ СГШ; 20°25′29″ ИГД / 45.051333° СГШ; 20.424833° ИГД / 45.051333; 20.424833
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина67 м
Површина48,6 км2
Опово на мапи Србије
Опово
Опово
Опово на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број26204
Позивни број+381 (0)13
Регистарска ознакаPA

ИсторијаУреди

На простору данашњег Опова некада су постојала два насеља - Опово и Жељ. Налазила су се у непосредној близини, на левој обали Тамиша. Тешко је рећи које је од та два села старије, али се чини, ипак, да је то Жељ. Наиме, Жељ је забележен већ 1334. године, док се Опово помиње тек у другој половини 17. века.

Опово се први пут помиње 1672. године. Опово и Жељ, за време владавине Турака, потпадали су под Панчевачку нахију, односно истоимени санџак. После 1716/1818. године Опово се нашло у Панчевачком дистрикту.(срез, општина) У саставу дистрикта Опово остало је до 1767/1768. кад је завојачено и укључено у дванаесту немачко-банатску регименту, у којој је остало и после 1773. године. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Опова" припада Панчевачком дистрикту. Село има милитарски статус а становништво је српско.[1] Опово је 1764. године православна парохија у Боканском протопрезвирату.[2] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске жупаније записана су два свештеника. Пароси, поп Теодор Поповић (рукоп. 1765) и поп Јован Цвејић (1773). Поп Теодор се поред српског служио и румунским језиком.[3]

Половином 18. века дошло је до премештаја насеља на садашње место. У то време су се вршиле реконструкције и урбанизација по Банату. Уобличавањем Опова као граничарског насеља у њему се разликују два незванична назива: источна половина села је Жељ, а западна страна Каљуга. Опово као веће насеље имало је две парохије, када се ради о православном живљу, а једну парохију када се ради о римокатоличком живљу. Постојале су две школе, српска и немачка. Од привредних делатности вреди поменути једино земљорадњу, ратарство и сточарство, донекле лов и риболов, док су остале делатности биле од малог значаја за живот људи, изузев домаће радиности.

Основано је 1862. године, у Опову (као и у Сакулама) српско Друштво дилетаната за позоришна представљања, које је приређивало за публику позоришне представе, са хуманим циљевима.[4]

У Опову је 1850. године рођен Лончарски, аустроугарски генерал.

 
Разгледница из Опова

Године 1905. Опово је велика општина у Ковачичком срезу (Анталфалва). Ту живи 4165 становника у 1139 домова, а Срби доминирају. Срба православних има 3090 душа (или 74%) са 578 кућа. Осталих је много мање: Мађара 151, Шваба 518, Хрвата 164 итд. Од јавних здања вредни су пажње: једна српска православна црква и једна римокатоличка црква, те комунална школа са једном зградом. У насеље су ПТТ комуникације све заступљене.[5]

Школа и цркваУреди

Садашњи православни храм посвећен празнику Летњем Св. Николи, подигнут је 1820-1831. године. Иконостас је осликао београдски сликар Стеван Тодоровић 1885. године. Иконописац је насликао неколико призора из српске историје, попут Св. Саве, Стефана Немање, царева Душана, Уроша, кнеза Лазара и других. Почетком 20. века порта је ограђена жељезном оградом. Постоје тада два српска православна гробља, а најстарији споменик је био из 1750. године. На гробљу је сахрањен граничарски мајор Александар Стојшић који је оставио 30 ланаца земље (у атару Дебељаче) цркви оповској на управљање, за добротворне сврхе.[6] У црквеној ризници је стари Минеј из 1760. године. На гробљу се налази капела задужбина племкиње Меланије Манојловић из 1933. године. Светосавски дом грађен 1903. године је задужбина породице Јована Матића.[7] Парохијски дом озидан је 1940. године.

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, парохијско звање је основано 1767. године (или 1750?), а црквене матице се воде 1768. године. У Опову је било 1846. године 2710 православних становника. Постојале су две парохије са свештеницима: Јаков Ђуришић и Михаил Путник.[8] Почетком 20. века на челу црквене општине и скупштине је Пера Томић, а пароси су: поп Михајло Рајин, родом из места, који је служио ту осам година и умро 1908. године. Њега је заменио поп Велимир Сперњак. Други је поп Ђорђе Ћурчић као капелан. У мест су две парохије, треће и четвте платежне класе, има парохијски дом, а парохијске сесије износе укупно 66 кј. земље.[9]

О поменутом пожртвованом официру Стојшићу постоје и званични факти. Године 1897. Српски црквено-народни сабор у Карловцима примио је на руковање "Стидендијску закладу покојног мајора Александра Стојшића из Опова". Првобитна основна главница је износила 40 ланаца земље у атару суседног места Баранде. Има потврђену закладницу, а ступиће заклада у живот, онда када чист приход од закупнине на ту земљу нарасте на 40.000 круна. У почетку из ње ће се давати две стипендије.[10]

Школа у месту постоји од 1768. године.[11] У Опову је 1846. године пописано 240 ђака, којима је предавао учитељ Теодор Поповић. оповачка школа је комунална и државна (1905), са здањем грађеним 1861. године, а сваки од пет разреда има своју дворницу. Учитељско тело чине у то време: учитељ Георгије Стејић родом из места, ту је већ 12 година, стално наметен, учитељ Стеван Максимовић родом из Старчева, служио у месту седам година. Школу је похађало: редовну основну наставу 302 ђака а пофторну 95 ученика старијег узраста.[12]

Археолошка налазиштаУреди

У околини Опова постоје богата археолошка налазишта која припадају периоду старчевачке и винчанске културе. Ископавања су вршили амерички археолози осамдесетих година двадесетог века. Неки од пронађених предмета налазе се у музеју у Панчеву. Велике заслуге проналаску многобројних предмета који припадају тековинама старчевачке културе на територији Опова припадају католичком свештенику Андреасу Мајеру, који је те предмете сакупљао и предао их панчевачком музеју.

Лов и риболовУреди

Подручје општине Опово обилује воденим површинама. Најважнија у том смислу је река Тамиш, а заступљена су и природна и вештачка језера, баре и канали. Значајан природни ресурс су и шуме, које захватају површину од 1313 хектара, односно 10% укупне територије општине Опово. Шуме углавном сачињавају врбе и тополе, а има и бреста јасена и багрема. Пашњаци су обрасли слатинским травама и простиру се на површини од 1355 хектара.

Природни ресурси пружају станиште за разноврстан животињски свет. У шумама су заступљени срне, лисице, зечеви, фазани итд., а у Тамишу од рибе: шаран, сом, смуђ, штука, бабушка, бела риба, цверглан...

ДемографијаУреди

У насељу Опово живи 3.742 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,5 година (38,3 код мушкараца и 40,6 код жена). У насељу има 1.500 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,13.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

 
Демографија[13]
Година Становника
1948. 4.396
1953. 4.415
1961. 4.254
1971. 4.482
1981. 4.769
1991. 4.777 4.728
2002. 4.693 4.801
2011. 4.527
Етнички састав према попису из 2011.[14]
Срби
  
3.771 83,30 %
Хрвати
  
156 3,44 %
Роми
  
117 2,58 %
Мађари
  
32 0,70 %
Југословени
  
24 0,53 %
Немци
  
16 0,35 %
Македонци
  
9 0,20 %
Словаци
  
9 0,20 %
Русини
  
8 0,17 %
Албанци
  
6 0,13 %
Руси
  
6 0,13 %
Црногорци
  
5 0,11 %
Украјинци
  
4 0,09 %
Муслимани
  
3 0,06 %
Бугари
  
2 0,04 %
Словенци
  
1 0,02 %
остали
  
16 0,35 %
Регионална припадност
  
153 3,37 %
неизјашњени
  
107 2,36 %
непознато
  
82 1,81 %
укупно: 4.527


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1862. године
  5. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  6. ^ Мата Косовац, наведено дело
  7. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  8. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  9. ^ Мата Косовац, наведен дело
  10. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  11. ^ Андрија Огњановић: "Граничарске народне школе и њихови учитељи на територији Војводине од 1774. до 1872. године", Нови Сад 1964. године
  12. ^ Мата Косовац, наведено дело
  13. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  14. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  15. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди