Опсада замка Макишима
Опсада замка Макишима[б] (јап. 槇島城の戦い) била је победа Ода Нобунаге над присталицама шогуна Ашикага Јошиакија.[2]
| Опсада замка Макишима | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Сенгоку периода | |||||||||||
 Јапан око 1570. Територија клана Ода обојена је жуто. Битка је вођена у јужном делу провинције Јамаширо, јужно од Кјота. | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
|
Клан Ода |
Ашикага шогунат | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
Ода Нобунага Акечи Мицухиде Тојотоми Хидејоши |
Ашикага Јошиаки  Иванари Томомичи † Мијоши Нагајоши † Матсунага Хисахиде | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| 70.000[1] |
4.000[1] | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| незнатни[1] | знатни[а][1] | ||||||||||
Позадина уреди
Несугласице између шогуна Јошиакија и Ода Нобунаге, који је од освајања власти у Кјоту управљао војском и провинцијама потпуно по свом нахођењу, почеле су одмах по шогуновом ступању на власт (1568). Како би спречио сваки Јошиакијев покушај да се стварно умеша у државне послове, Нобунага је почетком 1570 (23. јануара)[в] натерао шогуна да потпише званичну изјаву, којом је обећао да неће издавати никакве наредбе без Нобунагиног пристанка. Упркос томе, Јошиаки је покушао да на разне начине заобиђе Нобунагу и ојача свој положај, што није прошло незапажено: у септембру 1572. Нобунага му је упутио званичан протест у 17 тачака, којим је оптужио шогуна за дволичност и злоупотребу положаја. Најважније Нобунагине замерке Јошијакију биле су:[1]
- небрига о потребама царског двора,
- слање писама и наређења у провинције у тајности,
- окупљање и награђивање нових присталица без икаквих заслуга у служби,
- склањање драгоцености из шогунове палате,
- конфисковање имовине храмова,
- грубо поступање са Нобунагиним присталицама, њиховим женама и слугама,
- запостављање старих и заслужних присталица, за које се Нобунага лично заложио,
- игнорисање Нобунагиних савета,
- заплена имовине преминулих дворана без икакве кривице,
- давање помиловања за новац,
- примање поклона у новцу од обласних господара и гомилање новца,
- продаја залиха пиринча у војним складиштима замка Ниђо (спремљених за случај опсаде) за новац,
- награђивање шогунових љубавника местима у државној служби.
- да шогунове присталице и дворани гомилају новац, као и шогун, како би могли у сваком тренутку да напусте Кјото,
- да је шогун међу простим народом изашао на лош глас због похлепе.[1]
Из Нобунагиних замерки јасно се види да је до јесени 1572. Јошиаки покушавао да на разне начине сакупи новац и обезбеди властите присталице у Кјоту и савезнике међу обласним господарима у провинцијама. Јошиаки је задужио Нобунагине заклете непријатеље, Азаи Нагамасу из Омија и Асакура Јошикаге-а из Ечизена, који су крајем 1570 (после пораза у бици код Анегаве), били опседнути на планини Хиеи у Кјоту, када је у њихову корист интервенисао код Нобунаге и наредио примирје.[1]
Рат шогуна против Ода Нобунаге уреди
Отворено увређен од Нобунаге, Јошијаки је почетком 1573. у тајности планирао побуну против Нобунаге. Војно-политичка ситуација изгледала је крајње неповољно по Нобунагу: устанак Ико-секте (у провинцијама Изе, Оми и Сецу) био је у пуном јеку и напади на њихова главна упоришта у Осаки и Нагашими били су одбијени. На истоку су Нобунагине снаге поражене од Такеда Шингена у бици код Микатагахаре (крајем децембра 1572) у Тотомију, а на северу су стајале непоражене војске кланова Азаи и Асакура у Омију и Ечизену. У самим Домаћим провинцијама око Кјота, у априлу 1572. побунили су се против Нобунаге господари Мијоши Нагајоши (у замку Вакае у провинцији Кавачи) и Матсунага Хисахиде и његов син (који су држали замкове Шиги и Тамон код Наре у провинцији Јамато). Уз то, стари Нобунагини непријатељи Хосокава Рокуро и Иванари Томомичи вратили су се у Кјото из изгнанства и добили помиловања.[1]
Прва битка и помирење уреди
Почетком фебруара 1573. шогун је отворено иступио против Нобунаге: његове присталице (око 10.000) утврдиле су се у замку Имакатата и подигле тврђаву Ишијама у провинцији Оми источно од Кјота као главну базу операција. У одговор, Нобунага је већ 20. фебруара послао своје најбоље војсковође у напад: недовршена тврђава Ишијама заузета је за три дана (24-26. фебруара), а 29. фебруара замак Имакатата освојен је на јуриш.[1]
25. марта сам Нобунага је кренуо на Кјото: у престоници, шогунове присталице спалиле су његову недовршену палату, на шта је Нобунага одговорио спаљивањем предграђа (3. априла), а сутрадан и читавог северног Кјота. Пошто је Нобунагина војска опсела шогунову палату, Јошиаки је пристао на преговоре и капитулирао 6. априла 1573: шогун се потчинио Нобунаги, али је задржао замак Ниџо у Кјоту и остао на положају.[1]
Битка уреди
Такво отворено гажење његовог угледа било је неприхватљиво за шогуна, и примирје је потрајало свега три месеца. Јошиаки се поново побунио већ 3. јула 1573. и затворио се у тврђаву Макишима у провинцији Јамаширо, јужно од Кјота. У замку Ниџо у престоници утврдили су се шогунове присталице Хино Терусуке, Такакура Нагасуке, Исе Садатаме и Мицубиши Фуџихиде. На шогунов позив, устали су и Нобунагини стари непријатељи, присталице Мијоши тријумвирата. У провинцији Јамаширо Иванари Томомичи затворио се у замак Јодо (између Кјота и Макишиме), а шогунове присталице Ватанабе Кунаи и Исогаи Шинемон саградили су тврђаву Ишијоџи у подножју планине Хиеи, док је Јамамото Цушима подигао тврђаву Шизухарајама северно од Кјота. У северном Кавачију Мијоши Нагајоши утврдио је замак Ваке, а у провинцији Јамато Матсунага Хисахиде и његов син држали су замкове Шиги и Тамон (код Наре).[1]
Нобунага је веома брзо реаговао: већ 6. јула укрцао је војску на бродове и прешао језеро Бива, искрцавши се код Сакамото-а. Нобунагина војска ушла је у престоницу већ 7. јула и опколила надмоћним снагама Ниџо, чија се посада предала без борбе, а шогунови људи су сви до једног предали таоце и прешли Нобунаги.[1]
16. јула Нобунага је напустио Кјото и кренуо на југ: његова војска масовно је прешла моћну реку Уџи 18. јула око 10 сати ујутро (Сат Змије) и подишла тврђави Макиношима. Шогунова лака пешадија (ашигару) испала је из замка и покушала да задржи Нобунагину претходницу, али је потиснута натраг изгубивши преко 50 виђенијих ратника. Уследио је општи напад на тврђаву и Нобунагина војска је већ при првом јуришу пробила спољашњи бедем Макиношиме са све четири стране. Запаливши замак, Нобунагини људи продрли су у унутрашње двориште: шогун Јошиаки био је принуђен да лично уће у борбу, али је убрзо заробљен. Тако је замак Макошима, сматран најјачом тврђавом у провинцији Јамаширо, освојен на јуриш 18. јула 1573.[1]
Последице уреди
Гушење побуне у провинцији Јамаширо уреди
Шогунове присталице у провинцији Јамаширо убрзо су савладане: до 21. јула тврђава Ишијоџи на планини Хиеи предала се без борбе, а Исогаи Шинемон побегао је у планине провинције Киј, где је ускоро убијен. Иванари Томомичи, опкољен у замку Јодо јужно од Кјота, погинуо је у самоубилачком јуришу из замка након што је Тојотоми Хидејоши наговорио његове вазале да га издају и избаце из тврђаве. Једино је Јамамото Цушима у тврђави Шизухарајама северно од престонице успео да се одржи још неко време: Акечи Мицухиде опседао га је све до почетка октобра, и најзад га погубио лукавством.[1]
Гушење побуне у провинцији Кавачи уреди
У провинцији Кавачи, Мијоши Нагајоши одржао се у замку Ваке до почетка новембра 1573, када су тројица његових главних вазала, у замену за помиловање од Нобунаге, убила његовог верног кастелана Канејама Нобусаду и пустила Нобунагине трупе у тврђаву. Опкољен у главној кули, Мијоши је лично погубио своје жене и синове, а затим изашао и напао читаву Нобунагину војску са још тројицом верних ратника. Његова херојска смрт описана је у Хроници господара Нобунаге са нескривеним дивљењем.[3]
Гушење побуне у провинцији Јамато уреди
У провинцији Јамато Матсунага Хисахиде одржао се до зиме, када је добио помиловање од Нобунаге (децембра 1573): по уговору о капитулацији, његов син Матсунага Хисахичи предао је замак Тамон код Наре 26. децембра 1573 (по грегоријанском календару 18. јануара 1574), а дванаест дана касније Хисахиде је посетио Гифу, где се лично извинио Нобунаги и однео му дарове.[г] [1]
Крај шогуната Ашикага уреди
После победе, Ода Нобунага се није усудио да погуби шогуна, чија је личност у оно време сматрана светом и неповредивом, плашећи се осуде и непријатељства читаве земље. Уместо тога, Ашикага Јошиаки је протеран у замак Вакае у провинцији Кавачи у пратњи Тојотоми Хидејошија, док је његов новорођени син остао уз Нобунагу као талац. Међутим, шогунов двор и чиновници су распуштени, и Нобунага је преузео непосредно управљање престоницом: Нобунагин вазал Мураи Нагато постављен је за гувернера Кјота. Био је то de facto крај шогуната Ашикага, иако се Ашикага Јошиаки званично одрекао титуле шогуна тек 1588.[1]
Напомене уреди
- ^ Јапанске хронике оног времена наводе губитке само знатнијих ратника, док се губици простих пешадинаца и не помињу.
- ^ Или Макиношима у изворима на енглеском језику.
- ^ Сви датуми у овом чланку наведени су по лунарном календару, који се у то време користио у Кини и Јапану (и који се наводе у јапанским изворима из тог времена), осим ако није наглашено другачије. У пракси, лунарни календар касни за грегоријанским око 23 дана, тј. датум у грегоријанском календару је за 23 дана већи него у лунарном, што је нарочито упадљиво на самом крају године, када се године у оба календара разликују. Примера ради, 26. децембар 1573. по лунарном календару је 18. јануар 1574. по грегоријанском.
- ^ Најприкладнији дар у оваквој прилици био је мач, рад неког чувеног мајстора, скупоцени кинески чајник (који се ценио колико и мач) или велика свота новца као замена за ово двоје. Приликом капитулације 1568, Матсунага Хисахиде поклонио је Нобунаги чајник вредан 40 милиона бакарних новчића.
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. стр. 158—191. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ „Province List - Photos of Japanese Castles”. castle.jpn.org. Приступљено 2022-03-31.
- ^ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. стр. 202—203. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.