Орден Светог кнеза Лазара

владарска регалија српских краљева

Орден Светог кнеза Лазара је владарска регалија установљена одлуком Краљевског намесништвана предлог председника министарског савета 8. априла 1889, у спомен 500 година Косовске битке.[1] Приликом уставнољења орден је предвиђен специјални у једном степену. После Другог светског рата је нестао из дворског комплекса и није познато да ли је сачуван.

Орден Светог кнеза Лазара
Орден Светог кнеза Лазара
Додељује
Краљевина Србија
Краљевина Југославија
ТипКраљевска регалија
Додељује сеКраљу и пунолетном престолонаследнику
Додељује се заПомен на петстоту годишњицу Косовске битке
Статусне додељује се више
Установљен8. април 1889.
Задње одликовање28. март 1941.
Укупно одликованих5+3
Важносни ред одликовања
Следеће (ниже)Орден Милоша Великог (до 1903 г.)
Орден Карађорђеве звезде (од 1904 до 1945 г.)

Историја ордена

уреди

Свети кнез Лазар, из породице Хребељановића, предводио је српску војску против снага турског султана Мурата I. Султана је убио српски витез Милош Обилић, а ухваћеном српском кнезу Турци су одрубили главу. Култ светог Кнеза Лазара је био веома јак међу Србима, а сам догађај се сматра најзначајнијим у целокупној српској историји.

Поводом миропомазања и крунисања краља Александра Обреновића, министарски савет и њихов председник генерал Сава Грујић, одлучили су да се установи нови владарску регалију у једном степену. Пошто је тадашњи краљ био малолетан намесништво је тај орден поднело на усвајање Народној скупштини у спомен на петстоту годишњицу битке на Косову (Видовдан 28. јуна 1389) која се завршила колапсом средњовековне српске државе.

Нацрт инсигнија за Орден Светог кнеза Лазара израдио је Михаило Валтровић и по тим нацртима орден је направљен у радионици Николауса и Дункера у немачком граду Ханау.[1] По својим карактеристикама, орден припада категорији владарских регалија. Овај орден је био сачињен у три примерка, али после 1941. године ниједан од та три примерка није виђен нити се зна да ли су сачувани.[2]

Орден као регалију су носили једино краљ Србије (касније Југославије) и његов пунолетни наследник.

Прослава петстогодишњице косовске битке — установљење ордена

уреди
 
Илустрација прославе 500 годишњице косовске битке из часописа „Орао“ објављеном 1889. године.[3][4]

Орден Светог кнеза Лазара је установљен поводом прославе петстогодишњице косовске битке 1889. године и миропомазања краља Александра Обреновића. Прослава је била једна од најзначајнијих јубиларних прослава у новијој српској историји и истовремено тренутак када је грандиозни епски косовски циклус као део усмене традиције у доба османске власти, пред крај 19. века, сада у новом оквиру српске државе, постао опипљив и сукцесивно пласиран. Иначе сам косовски мит у последњим деценијама 19. века постаје званична државна идеологија Краљевине Србије,[5] место које је кроз другу половину овог века, као најзаступљенијем у јавном простору, припадало култу таковског устанка.[6] Теритоирјално ширење младе српске државе кроз читав 19. век је, пред крај овог века, на концу је довело до самих граница Косова, које се тада још увек налазило унутар Османског царства.[5] Потреба за ширењем државе допринела је томе да се стари косовски мит додатно актуелизује.[7][8][9]

Прослава јубилеја, у званичној репрезентативној култури Кнежевине и касније Краљевине Србије, задобија важну улогу у последњој четвртини 19. века.[10] Почев са прославом педесетогодишњице таковског устанка 1865. године на Топчидеру, обележавање јубилеја постаје део пропагандног деловања елита, те су представници елитних слојева српског друштва били и генератори целокупне Видовданске прославе 1889. године.[11] За прославу је дошло до промене у званичном државном календару тиме што је 15. јун, Видовдан, озваничен као државни, јавни празник, као дан сећања палим за отаџбину, чиме је косовски култ коначно директно доведен у везу са сећањем на пале у биткама кроз читав 19. век, почев са првим српским устанком.[12][13] (в. опширније испод)

Централна прослава се одржала 14. и 15. јуна у Крушевцу и у средишту прославе је било освећење темеља Споменику косовским јунацима.[14] Прославом је промењен и идентиет самог Крушевца тиме што је, на мапи националне географије, град симболички дефинисан косовским култом,[15] а подизање споменика је представљало фокус око ког је требало изградити нови, идеолошки дефинисан, центар модерног Крушевца.[14] Наставак прославе се одржао 19. и 20. јуна у манастиру Жичи где је миропомазан (црквено крунисан) нови краљ, Александар Обреновић.[16] Премда су припреме за прославу почеле пре абдикације краља Милана,[17] промена на српском престолу али и долазак нове владе су за прославу искоришћени и за промоцију нове власти и јачање угледа династије Обреновић.[18][13]

Премда је 1882. године Србија проглашена за краљевину, а кнез Милан I Обреновић за краља, „првог краља после Косова”, приликом прославе проглашења Краљевине је, упркос великим очекивањима, изостала крунидбена церемонија као и уобличавање краљевских регалија. Овај недостатак је у наредним деценијама ангажовао српску елиту „у потрази за [на Косову] изгубљеним” средњовековним владарским инсигнијама, тј. елита је ову потрагу видела као уобличавање српске монархије на модерној реинтерпретацији српског средњовековног наслеђа.[19] За потребу миропомазања младог краља Александра, једног од првих покушаја успостављања владарског церемонијала, искована је прва српска краљевска регалија, Орден Светог кнеза Лазара, а у жељи да се утврди крхки ауторитет младог владара,[19] те афирмише монархија у народу и међу другим европским суверенима.[20] (в. опширније испод)

Орден Светог кнеза Лазара је установљен 8. априла 1889. године поводом прославе која је уследела. Предлог за установљење ордена је поднео Председник Министарског савета и министар иностраних послова Сава Грујић краљевским намесницима Јовану Ристићу, Кости Протићу и Јовану Бели-Марковићу у Београду, наведеног датума. Истог дана предлог је усвојен.[21][22] Одлуком је прописано „да се установи орден Кнеза Лазара који ће бити само једног реда и који ће моћи носити само српски Владаоци и Њихови пунолетни Престолонаследници”.[23][20][22]

Израда идејних нацрта за орден је поверена академику и професору Велике школе Михаилу Валтровићу.[24][25]

Како истиче историчар уметности Игор Борозан, основни мотив прославе је био следећи:

 
Илустрација прославе из „Орла”, 1889. година.[26]

У сврху интеграционог обједињења националног тела које се имало збити у Крушевцу 1889. године уприличена су и многобројна патриотска ходочашћа на дан комеморације видовданским јунацима. Један од учесника великог агитационог путовања из Београда у Крушевац је био и истакнути новосадски књижар и национални радник Арса Пајевић, који је о свему оставио драгоцен путопис насловљен „Мала споменица, С петстогодишње славе видовданске у Крушевцу и Миропомазања краља Александра у Жичи”.[27][28][29]

Вече пре светковине по граду су биле истакнуте црне заставе као израз туге и жалости за косовским херојима, док је у цркви Лазарици одржана комеморативна литургија коју је служио митрополит Михаило, а којој је присуствовао млади краљ Александар са намесницима Протићем и Белимарковићем те члановима владе.[30][31][32] На дан светковине туга која је дефинисала град претходни дан је препасла у срећу и нацинални занос, а црне заставе су замењене разнобојним, народним тробојкама. Крушевац је био окићен владарским сликама, ефемерним кулисама и истористичким тријумфалним капијама. 15. јун постао је дан просветљења и преображаја града. Измењен градски колорит означио је и национални тријумф, дан комеморације постао је прошлост, дан победе постао је дан који је уследио, 15. јун 1889. године.[33] Ујутру је у Лазарици одржана свечана литургија по Србљаку, којој је присуствовао и краљ и политички врх земље,[34][35][36] док су у црквеној порти након службе, у корист Друштва Светог Саве, продаване коване Косовске споменице, те ките цвећа са Косова поља обавијене црном траком, а чији је прилог од продаје ишао у корист подизања Споменика косовским јунацима.[33][37][38] После подне у пет часова је уследео врхунац Видовданске свечаности у Крушевцу — освећење камена темељца Споменику косовским јунацима.[35][33] Грандиозност спектакла који се догодио је остао забележен у илустрацијама часописа „Орао” за 1889. годину,[3][39], а његова сврха да покаже моћ и потенцијал српске државе.[33] Спектаклу је присуствовао велики број људи и војске, те краљ и политичка елита.[35] Према наводима Борозана, место и функција краља на светковини је била следећа:

Аверс Косовске споменице из 1889. године; Споменица је рађена по нацрту архитекте Михаила Валтровића;[41] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;
Реверс Косовске споменице из 1889. године;[42]

Кулминација свечаности је био тренутак када су се у рупу ископану за камен темељац споменика, на церемонијанал начин спустили Чедомиљ Мијатовић и Михаило Валтровић и у њој положили плакету са текстом, једну књигу косовских песама и један комад Косовске споменице.[43][36][44]

Према мишљењу историчара уметности Игора Борозана, вероватни драматург читаве прославе је био Михаило Влатровић, иначе идејни творац Ордена Светог кнеза Лазара.[45] Истичући Валтровићеву улогу као водећег културног идеолога Србије у последњим деценијама 19. века у овој прослави, те симболички контекст у ком је створен Орден Светог кнеза Лазара, Борозан наводи:

Као напоменуто, након крушевачке свечаности је уследело миропомазање краља Александра Обреновића у седмовратној Жичи, крунидбеној цркви средњовековних владара.[46][47] Миропомазању су присуствовали државни врх, представници војске и цркве, изасланства певачких друштава те изасланик Руског цара.[48] Краљ је орден први пут понео око месец и по дана касније, на његов рођендан, 2./14. августа, када му је уручен.[25][49]

Основани орден, изведен у духу истористичке реминисценције средњовековља, постао је кључни симболички белег свих будућих српских/југословенских монарха и потврда њиховог права на престо.[46][50]

Стилске карактеристике ордена — српски стил

уреди

Орден Светог кнеза Лазара је израђен у српском стилу, за који се креатор ордена Михаило Влатровић, снажно залагао у архитектури, сликарству и примењеној уметности.[51][20]

Наиме, политичке и културне прилике у Србији у последњој четвртини 19. века непосредно су утицале на различита поља уметничког стваралаштва.[52] Оне су у великој мери одредиле и развој национално опредељене архитектуре[52][53] и црквеног сликарства.[53] На стилски карактер градитељства и црквеног сликарства су посебно јак утицај имале идеологије српских владара у том периоду, као и односи између државних и црквених институција.[52][53] Након периода наглашене европеизације српског урбанизма и архитектуре у доба кнеза Михаила, који је грађење у националном стилу превасходно подстицао у домену црквеног градитељства, у време краља Милана Обреновића, када тиња сукоб цркве и државе, задржана је оријентација ка византијским узорима у архитектури[52][54] — репрезентативно, изградњом придворне капеле у Новом Двору, радом архитекте Александра Бугарског у византијском стилу,[54] са посебним нагласком на преузимање искустава неовизантијске архитектуре из Аустро-уграске монархије.[55][56] Тада, између осталог и под одређеним утицајем аустрофилске политике краља Милана, у Министарству грађевина доминантан утицај имају архитекти ученици бечког професора Теофила ХанзенаСветозар Ивачковић, Јован Илкић, Душан Живановић и Петар Поповић — који као најугледнији архитекти у земљи, пројектују црквене и профане објекте византијског стила широм Краљевине, у складу са праксом европске истористичке архитектуре (en) и ханзеатиком.[53][57]

 
Црква Лазарица, Крушевац. Фотографија од 2016. године;

Абдикацијом краља Милана и доласком на престо краља Александра долази и до промене курса српске државне политике. Долази до повратка главног експонента руског утицаја у Србији, свргнутог митрополита Михаила, на чело српске цркве, хармоничнијег односа државе и цркве, као и до зближавања Краљевине са најмоћнијом православном државом — Русијом. Ова промена се одмах одразила и на однос српског монарха према црквеној уметности — утицала је на процват националне оријентације у уметности и архитектури.[57][58] Предузимају се опсежна истраживања српских средњовековних споменика, поспешује изградња храмова у „византијском” стилу, те јача национална свест у свим порама друштва.[57] Прослава петстогодишњице косовске битке у центар пажње ставља цркву Лазарицу — извршена је њена поправка, те је научно обрађена у историји архитектуре; научни текстови су је сврстали у групу споменика аутентичног српског стила — стила трећег доба.[59] Како истиче историчар уметности Ненад Макуљевић: „потреба да се нова национална и самодржавна православна политика Србије изрази управо је усмеравала архитекте ка овој архитектури. Лазарица тако постаје једна од најзначајнијих узора новим црквеним грађевинама. Од периода Краљевине Србије, њен архитектонски облик је заступљен у српској црквеној архитектури све до данашњих дана. Измирење цркве и државе и окренутост споственој традицији један је од услова формирања особеног националног израза – „српско-византијског“ стила у архитектури, који се заснивао на „стилу трећег доба“.”[60]

Околности које су утицале на стварање и развој целовитог концепта националне архитектуре и црквеног сликарства нису се стекле увозом готовог модела нити само радом страних градитеља, него развојем српске науке. Подстакнути националним романтичарским заносом који је од средине века захватио и архитектуру, истраживачи српских старина покрећу свеобухватна истраживања старих српских споменика.[57] Ови стручњаци су, као интелектуална елита свога доба постајали и теоретичари савремене црквене уметничке праксе, а њихова знања и схватања су, у времену где се на истористичким основама тежило за јасним изражавањем националног, била веома утицајна.[61] Како истиче Макуљевић:

 
Михаило Валтровић око 1885. године;

Водећа личност у друштвеном животу Краљевине Србије, у области историје уметности и археологије, црквеног сликарства и архитектуре, био је Михаило Валтровић.[61] Како истиче историчар архитектуре Александар Кадијевић:

Драгутин Милутиновић је наследио Валтровића на месту професора архитектуре на Великој школи и свој педагошки рад је наставио на начин како га је започео Влатровић, дајући истакнуто место црквеној архитектури. Као професори, Милутиновић и Валтровић, су усмеравали младе архитекте ка примени модела средњовековне архитектуре у савременој градитељској пракси и активно учествовали у стварању националне школе архитектуре. Неки од Милутиновићевих ученика као Бранко Таназевић, Јелисавета Начић, Милорад Рувидић и Пера Поповић су постали истактути архитекти српско-византијског стила.[64][65] Како истиче Макуљевић: „Њихово знање о старој уметности било је од изузетне важности у времену када је српска држава интензивно обликовала сопствени национални и културни идентитет. Знања прошлости коришћена су широм Европе, а у складу са овим истористичким духом, и у изградњи и украшавању новијих црквених објеката Краљевине Србије”.[66]

У црквеном сликарству, које је према Валтровићевом суду било у кризи, овај историчар уметности се у потпуности залагао за симболистичку обнову црквеног сликарства какву је на својим сликама желео да оствари сликар Ђорђе Крстић; стао је у Крстићеву одбрану поводом иконе „Смрт кнеза Лазара”, бранио га је од напада Николе Марковића, када је предао иконе за цркву у Старом Аџибеговцу, те је био и у комисији за пријем његових икона за цркву светог Марка у Београду. Пројектовао је иконостас са иконама Крстића за цркву у Чуругу.[67]

Као већ напоменуто, Валтровић је имао истакнуту улогу приликом најважнијих државних церемонија. Израдио је спомен-медаљу у спомен миропомазања новог краља у Жичи, 1891. године је израдио нацрт за Хиландарску заставу — поклон краља Александра манаситру Хиландару. Био је председник одбора за дочек и крунисање краља Петра у чему је и учествовао. Тада је, потпуно у складу са својим истористичким опредељењем, формулисао државне церемоније и радио је на нацрту остатка владарских регалија. Био је члан жирија на конкурсима за Опленац, у чијој су унутрашњости Валтровићева залагања за обнову средњовековних камених олтарних преграда, већ спроведена у Чуругу, дошла до потпуног изражаја.[68]

Орден Светог кнеза Лазара, чији су елементи, као што је крст, који је, како истиче истраживач Мила Пилетић, облика који нема ни један дотадашњи српски а ни страни орден, „облик какав је одавна уобичајен у нашем народу и какав још Студеничани израђују од мрамора и који порекло своје води од византијских образаца” како је преношено у тадашњој штампи, део је корпуса уметности израђених у српском стилу на крају XIX века, након првог романтичарског покрета, а чији је идејни творац Михаило Валтровић.[24]

Нацрти за орден

уреди

У српском стилу су настали Ватровићеви нацрти за Орден Светог кнеза Лазара који се чувају у Фонду Валтровић–Милутиновић у Историјском музеју Србије[76][77][51][78] и у Архиву Српске академије наука и уметности, у Београду.[79][80]

Валтровић је израдио два нацрта за орден. Први нацрт, који приказује орденски знак са елементима ланца у облику штита са крунисаним двоглавим орлом и љиљаном, није усвојен. Други нацрт, са хералдичким елементима са средњовековних српских споменика (манастирских живописа, писаних књига), за који је Валтровић предложио да буде израђен у скупоценој техници емајла, уз употребу злата, сребра, драгог камења, у српским народним бојама, је у потпуности усвојен.[51]

Мотив ордена — култ кнеза Лазара

уреди

Орден Светог кнеза Лазара је био инспирисан култом кнеза Лазара, који је, у тренутку оснивања ордена, доживео кулминацију тумачења у светлу актуелне националне идеологије,[9] а истовремено је, како истиче историчар уметности Ненад Макуљевић, овим култом, под новим краљом Александром Обреновићем, спајањем прославе петстогодишњице косовске битке са миропомазањем, проширен репертоар српске владарске идеологије који се до тада састојао од државних култова светог краља — светог Стефана Првовенчаног, светог Симеона и светог Саве.[87]

Како истиче историчар уметности Мирослав Тимотијевић комеморативни карактер Видовдана је првотно имао дугу и развијену хришћанску традицију, која је почивала на поимању кнеза Лазара као Христовог војника и предводника хришћанске војске у бици на Косову. Но, како истиче Тимотијевић, у старим хагиографским текстовима где је кнез представљен на овај начин, се налазе и места где се, у светлу нове политичке теологије, кнез могао схватити као стари пример националног патриотизма; ово је посебно подвучено епитафом на споменику кнезу Лазару ког је 1403/1404. године подигао деспот Стефан Лазаревић где се кнез, осим као хришћански војник мученик, тумачи и као световни херој који је пао за „српску земљу”.[88]

 
Владислав Тителбах, Кнез Лазар, уље на платну, око 1900;

Реинтерпретација жртве кнеза Лазара у светлости националних идеја је започела током Првог српског устанка. У то време се, како истиче Тимотијевић, појам вере везивао за појам нације, што је довело до стварања националне вере, у оквиру чијих схватања долази до тежње да се светитељи тумаче као национални хероји. Оно се уочава у поштовању скоро свих српских светитеља, а понајвише у култу кнеза Лазара који се истиче као први национални херој који је дао живот за отаџбину. Овиме императив жртвовања за отаџбину, истицан као највиша вредност, добија неопходну историјску сакралну димензију — Видовдан постаје народни празник. Од средине XIX века настаје бројна литература која тумачи косовски култ и култ кнеза Лазара у светлу актуалне националне идеологије, које је кулминирало прославом петстогодишњице косовске битке и миропомазањем краља Александра 1889. године. Како наводи Тимотијевић, идејна окосница прославе је почивала на на тежњи да се историјско искуство у повезивању војних и верских идеја укључи у званичну националну идеологију, а почивала је на култу мртвих војника. Тако је, као напоменуто, у оквиру прославе Видовдан коначно проглашен за национални празник посвећен палима у борби за отаџбину.[89] Како истиче овај историчар уметности у својој студији из 2002. године:

Изглед ордена

уреди
 
Изглед Ордена Светог кнеза Лазара у публикацији „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie”[93] — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине.[94][95]

Орден, израђен у српском стилу, је био конципиран као огрлица, а по узору на посебне степене високих европских ордена. Цела огрлица је била врло скупоцена, богато украшена полихромним емајлом и драгим камењем.[20] Орден је био састављен од крста и ланца о коме крст виси.[96][51] Носио се о врату, а ланац ордена је толико био дугачак да је падао на прса носиоца.[51]

Крст је, како истиче истраживач Мила Пилетић, облика какав нема ни један српски а ни страни орден;[51] „облик какав је одавна уобичајен у нашем народу и какав још Студеничани израђују од мрамора и који порекло своје води од византијских образаца” како је навела тадашња штампа[51], док се у званичној публикацији Министарства трговине и индустрије од 1936. године наводи да је облик крста „старо византијско-српски”.[96]

Краци крста су лепезасти, тј. у центру су утврђени у један колут, а према периферији се шире. Између кракова крста, избијају, из котура зраци, који су израђени од сребра. Површина кракова покривена је црвеним, а оивичена плавим емајлом. На црвеном емајлу је девет дијаманата различитих облика и димензија, а на плавом три мања дијаманта. Композиција кракова својом бојом одговара српској тробојци. По дужини сребрних зрака који избијају између кракова је поређан низ рубина, коме је, у ширем делу зрака, са стране лево и десно, придодат по један сафир, тако да са низом рубина чине форму крста. Сваки крак крста, на испупчењу које је на средини горње ивице његове, носи по крупно, од злата резом шарано зрно, са малим дијамантом на своме темену.[51][96][20]

На средини аверса крста се налази медаљон са портретом кнеза Лазара, осликан у техници сликања у емајлу, који је представљен у владалачкој одежди (свечаној одећи свештеника у богослужењу), са владалачким инсигнијама у руци,[51][96][20] „онако како наше старе владаре виђамо сликане на зидовима манастирским” како је у свом опису истакла савремена штампа.[51] Портрет, изведен под утицајем српског средњовековног сакралног сликарства, је осликан на плаво емајлираној позадини, док стоји на зелено емајлираном тлу. Медаљон је уоквирен зелено емајлираним ловоровим венцем.[51][96][20]

На наличју орденског знака краци крста су покривени црвеним, а оивичени плавим емајлом. Између кракова избијају сребрни зраци. На наличју орденског знака нема драгог камења. У црвено емајлираном медаљону у средини крста је златном, декоративном ћирилицом, исписан текст: „Кнез Лазар”, уоквирен златним ловоровим венцем. Из медаљона избијају на четири стране златни зраци који до пола покривају црвени емајл на крацима крста.[51][96][20]

Пречник крста је био око 100 милиметара,[51][20] и, како истиче Пилетић, и аверс и реверс крста су се одликовали складним пропорцијама и лепо компонованим деловима.[51]

Изнад крста се налази таблица украшена емајлом у народним бојама, у којој су уписане јубиларне године „1389” и „1889”.[51][96][20] Таблица је уоквирена златном пругом и украшена на угловима по зрном бисера.[51][20]

Изнад таблице су укрштени владарски знаци: мач, скиптар и круна старовизантијског облика, која је украшена бисером и плавим, црвеним и зеленим драгим камењем.[51][96][20]

За леву и десну страну таблице везани су златним карикама по седам чланова, који сачињавају ланац. Чланови ланца су четвртасти, емајлирани и носе наизменце, једни војне, а други хералдичке знаке. Војни знаци су: пластички израђен оклоп за груди; изнад њега је шлем а иза њега укрштени мач и хелебарда. Испод оклопа виси буздован. Знаци су од злата и леже на пољу од плавог емајла. С леве и деснестране знакова је по један рубин. Хералдички је знак: српски бели двоглави орао од сребра, на црвено емајлираном округлом штиту, који опет лежи на пољу од плавог емајла. По угловима тога поља је по зелени драги камен. Чланови ланца су међусобно спојени златним карикама, од којих средња носи краљевски знак — златни љиљан покривен белим емајлом и рубином по средини. Крајеви ланца спојени су осмостраном копчом која садржи два крста украшена емајлом у српским народним бојама.[97][98][99]

Детаљи израде нису познати, као ни материјал од ког су огрлице израђене. Истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић претпостављају да је као основни материјал коришћено позлаћено сребро.[100]

Иначе у одлуци о установљењу ордена није дат његов опис и изглед, а статут самог ордена никада није објављен.[21][20] Опис и изглед ордена су званично дати у публикацији Министарства трговине и индустрије Краљевине Југославије од фебруара 1936. године,[101] која је представљала јавни регистар државних амблема, званичних знакова и пунцева. Публикација је произашла из права земаља потписница Париске конвенције о заштити индустријске својине (6. члан Конвенције), и хашке ревизије Конвенције из 1925. године, по којој су потписнице одговарајућим правним средствима могле да одбију или обеснаже регистровање и забране употребу државних амблема у облику и форми фабричких и трговачких жигова. Публикација коју је објавило Министарство фебруара 1936. године је представљала јавни регистар у смислу преузетих обавеза по Конвенцији.[95]

Идејни узори ордена

уреди

Као изнад напоменуто, орден кнеза Лазара је рађен по угледу на на посебне степене високих европских ордена.[20][102] Како истиче истраживач Ненад Симић: „без обзира колико је био домишљат, Валтровић је, по свој прилици, идеју о ланцу, којим се орден носи, позајмио са неког сличног решења.”[103] Симић као вероватне узоре, сличног решења ланца, наводи аустријски орден на прсима карловачког митрополита Стефана Стратимировића са његовог портрета, Орден златног руна I степена (en) (основао га Филип III Бургундски 10. јануара 1429. године, и из прва је био аустријски, а од 1700. године и шпански орден), затим пруски Јоханитерски орден (en) (ког је 15. октобра 1852. основао Фридрих Вилхелм IV), те краљевски орден пруског дома Хоенцолерн (en) (такође га је утемељио Фридрих Вилхелм IV, 1851. године).[102] Симић као вероватне узоре наводи и Орден Франца Јозефа I степена (en) (ког је 1849. године утемељио цар Фрања Јосиф), те, делимично, и Орден огрлице тј. Орден Пресветог Благовештења[104] (итал. Ordine Supremo della Santissima Annunziata) (en) (ког је 1362. године основао савојски владар Амадео VI).[105]

Елементи ордена

уреди

Ауторство Михаила Валтровића је управо разлог, како истичу истраживачи Душан Спасић, Душан Мрђеновић и Александар Палавестра, за пристуство већег броја средњовековних хералдичких елемената на ордену.[106]

Круна — камелаукион
уреди

Круна у надвишењу орденског знака, на пекторалном сегменту орденског ланца, је круна типа камелаукиона — иначе карактеристична владарска круна српског средњег века и немањићке традиције —, а њено увођење на променинтном и упадљивом месту као што је Орден кнеза Лазара је, према наводу архитекте Драгомира Ацовића, прва примена овог мотива у српској инсигнологији XIX века.[107]

Осим на Ордену кнеза Лазара, камелаукион се, у оквиру националног програма династије Обреновић, појавио и на инсигнијама Ордена Милоша Великог. Но, ни тада, употреба камелаукиона није постала стандард. До хералдичке стандардизације овог мотива је дошло под династијом Карађорђевића, када се он, од 1917. године па надаље, појављује у грбу Краљевског дома Карађорђевића, те на штандарди Краља Југославије до 1937. године.[107][108] Како истиче Ацовић, хералдички и симоблички значај овог типа круне је везан за позивање на наслеђе српске средњовековне државе, тј. на историјско и духовно порекло од светородне лозе Немањине.[108] Сам Валтровић је дао следеће објашњење круне у орденском знаку: „Круна је старог византијскосрпског облика, како се види на глави Душановој у његових новаца, на печатима цара Лазара и иначе на већ наведеним сликама српских краљева и царева по нашим манастирима. Круна је искићена белим, црвеним и плавим и зеленим камењем.”[109] Валтровић је, такође, представу српске средњовековне круне која је припадала цару Лазару израдио и на спомен-медаљи сачињеној у част прославе из 1889. године.[110]

Истраживач Љубомир Стевовић спекулише да су Валтровићу као идејни основ за камелаукион у ордену послужила два владарска портрета из манастира Жиче. Како истиче: „Иако то не наводи, очигледно је да је Валтровић круну реконструисао према портретима Стефана Првовенчаног и краља Радослава на улазу у Жичу.”[109]

Кад је реч о изгледу круне типа камелаукиона она је, како је описује архитекта Ацовић, следећа: „доњу зону круне чини дијадема украшена драгуљима и бисером, са чијег доњег обода висе две темпоралне, једноструке или вишеструке, ниске бисера или златних ланчића (препендулија). Средња зона, венац, најчешће не постоји. Горњу зону чини калота круне начињена од крутог текстила или од текстила преко чврсте подлоге, ређе од злата, украшена драгим камењем и бисером. Преко калоте, у истој равни, пружају се два лука, фронтални и темпорални, који се укрштају на апексу куполе над којим се уздиже орфанос. И сами луци могу бити украшени драгим камењем и низовима бисера.”[111][112]

Парадигматичан однос према српском средњовековном наслеђу и круни — стеми, као његовом нарепрезентативнијем сегменту у контектсу владарске идеологије у Краљевини Србији,[110] Игор Борозан види у мало познатом портрету краља Петра I, сликара Пашка Вучетића, који се данас чува у Галерији умјетнина (hr) у Сплиту у Хрватској.[113][114] Анализирајући ово дело кроз епистемологију о два владарева тела (en) историчара Ернста Канторовица (en), овај историчар уметности наводи:

Историја стеме/камелаукиона у средњовековној Србији
уреди

Круна типа камелаукиона или стеме[129] је иначе, међу владарске инсигније и државне симобле средњовековне Србије, уведена за време краља Уроша I.[130] У Византији овај тип круне су носили василевси, а постоје идиције да је тзв. „круна Константина Великог(en) била по типу камелаукион.[131] За време владавине краља Уроша I рашким краљевством дошло је до суштинске промене у изгледу и симболици спољних обележја суверенове моћи — новим владарским знацима је први пут истакнута тежња српских владара да своје инсигније изгледом приближе царским знацима Византије.[132] Како наводи историчарка Смиља Марјановић Душанић: „Строги хијерархијски поредак поштован је у Рашкој Урошевих претходника. Тако се Стефан Првовенчани, иако је освојио краљевску круну, слика на милешевској фресци са севастократорским венцем. Његов најмлађи син начинио је преокрет, истичући свој краљевски положај пре свега, сликањем ореола око главе и увођењем новог типа круне—стеме. Нови тип владараске инсигније, с извесним изменама у пропорцијама и украсу, задржаће и Урошеви наследници на српском престолу”.[130]

Елементи ланца
уреди
 
Двоструки крин као везни елемент ланца ордена кнеза Лазара, нацрт Михаила Валтровића из 1889. године са упутствима за фабриканта „Николаса и Дункера” из Ханауа, Историјски музеј Србије.[145]

Кринови у ланцу Ордена кнеза Лазара, уз кринове у нацрту за круну и порфиру Краљевине Србије, а које су начињене за крунисање краља Петра I Карађорђевића 1904. године у Боеграду, су радови Михаила Валтровића за које има основа да се, према наводима Ацовића, повежу са закаснелом ренесансом хералдичког крина код Срба, а након заборава који је уследео падом средњовековне Србије и Босне.[146] Према наводу овог истраживача:

Но како наводи Ацовић, ова обнова је била кратког даха, јер је већ 1919. године донета одлука, чији мотив и разлог и даље није познат, по којој су кринови изостављени из новог државног грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[148]

Поређење са другим пекторалима из српске историје
уреди

Орден Светог кнеза Лазара је, како истиче Драгомир Ацовић, уведен 1889. године као нека врста супститута за средњовековни владарски пекторал.[180][181] Како истиче овај истраживач, институција пекторала као регалије, не мора и вероватно ни нема, никакве везе са његовом појавом у позној српској хералдици, док на нивоу симбола између њих, како истиче, нема никакве суштинске разлике.[182] Како истиче Ацовић:

Иначе, међу српским средњовековним инсигнијама, напрсни крст/пекторал је, како истиче Смиља Марјановић Душанић, спадао у групу симбола највише власти, другог реда. У инсигније првог реда у овој групи спадају — престо, круна и скиптар, док су поред њих, али по значају после њих, спадали напрсни крст, шар и акакија.[184][185] Писани извори спомињу, проминентно, напрсни крст Стефана Немање,[186][132] а нумизматички подаци потврђују да су немањићки краљеви носили пекторалне крстове.[132]

Сам споменути Орден светог Стефана се, обавијен око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује у појединим илирским грбовницима као и у „Родослову из СутјескеПедра Охмучевића, и како истиче истраживач Александар Палавестра, највероватније је део фиктивног репертоара илирске хералдике. Беочузи орденског ланца су састављени од оцила, а на огрлици је медаљон са ликом св. Стефана.[187] Како наводе Ацовић и Палавестра, ослањајући се на наводе дубровачког историчара Јакова Лукаревића из XVII века,[187][188] те на поједине средњовековне споменике,[189] постоје индиције да је у средњовековној Србији постојао витешки ред са именом светог Стефана.[189][188]

Панагија светог Саве је израђена за устоличење првог патријарха српског, Димитрија, у Пећи 28. августа 1924. године, а након што су се 1920. године различите цркве ујединиле у јединствену Српску православну цркву. Панагија је била дар патријарху од краља Александра I Карађорђевића и председника владе Николе Пашића и од тада ће је сваки српски патријарх примити на дан свог устоличења.[183][190][191] Нацрт знамења је урадио архитекта Петар Поповић, а слике у медаљонима познати сликар Урош Предић.[190][191] Урађена је претежно у злату, те украшена драгим камењем.[192] На верзијама грба СПЦ панагија се појављује од 1932. године.[193] Чува се у ризници Српске патријаршије у Београду.[194] Како истиче Ацовић, „панагија светог Саве није одликовање, али је — слично Ордену Светог кнеза Лазара — јединствена инсигнија ранга и достојанства.”[190]


Израда и чување

уреди

Израда Ордена кнеза Лазара је била поверена радионици „Николаја и Дункера[210][80][79] (етим. Nicholaus & Duckner)[100], фабриканата златних ствари из хесенског града Ханауа[210][80][100] — тј. најбољим мајсторима ове радионице, како истиче истраживач Мила Пилетић.[210] Нако наводи Пилетић: „Хесенски мајстори познати по својим изванредним златарским производима и врхунској јувелирској техници (глачање дијаманата и другог драгог камења, резање у драгом камењу, емајлирање, гравирање), приликом израде Ордена кнеза Лазара показали су префињени укус и врхунски технички квалитет.”[210] Сами детаљи израде, као већ напоменуто, нису познати.[100]

Истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић наводе да је избор хесенске радионице помало необичан, имајући у виду да је све наруџбине ове врсте, у овом периоду, из Краљевине Србије, реализовала радионица „Роте и Нефе” (етим. Rothe & Neffe) (de) из Беча.[100]

Орден кнеза Лазара је био испоручен и смештен у посебно израђен ковчег од црне кадифе, споља покривен црвеном кадифом, на коме се налазила сребрна плочица са златним натписом: „ОРДЕН КНЕЗА ЛАЗАРА 1389—1889.”[210][100]

Историја употребе

уреди
 
Нацрт Ђорђа Чарапића за Орден Светог кнеза Лазара, настао после 1915. године. Нацрт је у приватном власништву.[211][212]

Као напоменуто, одлуком о установљењу ордена је било прописано да орден могу носити само краљ и његов пунолетни наследник.[213] Током века употребе ордена познато је да су израђена укупно три примерка ове скупоцене инсигније,[80][79] а свима трима се до данас губи траг.[80]

Оригинални примерак, израђен у радионици „Николај и Дункер”, је изгубљен за време Првог светског рата, када је брод који је превозио ордење торпедован, при евакуацији Српске војске на острво Крф.[79] Након Великог рата је дошло до израде копија изгубљеног ордена, у два примерка. Нацрт, нужан за израду копија, је урадио инжењер и уметник Ђорђе Чарапић Фусек — иначе један од првих нацрта ордена који је у својој уметничкој каријери израдио. Чарапићева скица по којој су направљене две копије ордена је сама била копија нарцта ордена кнеза Лазара.[79][20]

Иначе, овај Чарапићев нацрт по коме су направљене копије, није био познат до 1989. године, када га је на корицама своје монографије о вајару Петру Убавкићу, објавио Ненад Симић.[79][214] Према Симићевом наводу, Чарапићев акварел је био у власништву инж. Стевана Ковачевића, који му је он уступио ради публиковања.[104][79]

Оба примерка ордена су на почетку Другог светског рата у Југославији 1941. године и бега владе и краља у иностранство, остављена у Београду, и од тад им се губи сваки траг.[79][20][215][216]

У недостатку ордена, споменути Чарапићев прецизни нацрт је, уз владарске репрезентације на којима је истицан, данас главни извор спознаје како је орден изгледао.[20]

На владарским репрезентацијама

уреди

Орден Светог кнеза Лазара је, као већ напоменуто, од свог оснивања па до краја монархије, био кључни симболички белег свих српских и југословенских монарха из обеју династија и потврда њиховог права на престо.[46][50] Тако су владари овај орден носили приликом позирања за репрезентативне портрете у медију сликарства и фотографије.[50] У недостатку ордена данас, ове владарске репрезентације су један од главних извора за познавање како је ова инсигнија изгледала.[20]

Краљ Александар Обреновић I

уреди

Први српски монарх портретисан са Орденом Светог кнеза Лазара је био његов први носилац — краљ Александар Обреновић. Портретисање се догодило у контексту након ступања малолетног краља на престо и намесничке власти која је ишла уз промену владара, тј. релативна стабилизација система двојне власти је омогућила зачетак конституисања лика новог владара. Залог династије Обреновића је лежао у владаревом медијском оприсуствовљењу и пријемчивости његовог лика у све ширим круговима јавности.[217]

Дворски пропагандни систем је у медију фотографије пронашао моћног савезника, те је тако у току 1889. године више аутора фотографисало краља Александра — и то у униформи пуковника са Орденом кнеза Лазара.[218] Један од аутора који је овековечио владара је био Лазар Лецтер,[218] аутор допојасне краљеве фотографије, прве од ступања краља на престо.[219] Иза Лецтеровог оригинала су настале и две копије — прва, коју потписује Петар Аранђеловић и на којој је краљ приказан у пуној фигури, те фотографија непознатог аутора на којој се види попрсје Александра у овалу — обе у фундусу Историјског музеја Србије.[219] Истичући важност владарске инсигније приликом првог портретисања новог владара, Игор Борозан наводи: „Краљ се пред Лецтером појавио у пуном орнату, са лентом и најдрагоценијим Орденом кнеза Лазара, који је по нацрту Михаила Валтровића изведен за потребе краљевог миропомазања 1889. године. Дакле, краљ се пред фотографом појавио са инсигнијом моћи и тако недвосмислено сугерисао да је његов долазак на престо заправо оживљавање митског доба средњовековне државе, као и да је нови краљ инкарнација светог кнеза Лазара.”[219]

Априла месеца 1893. године, краљ Александар Обреновић је извршио државни удар, збацио намеснике са власти и започео самосталну владавину,[227] те своје самостално медијско представљање.[228] Манифестација силе и нова политичка реалност су уобличене убрзо након државног удара. Тако на познатом плакату — „Проглас српском народу” — краљ се, на граници патетичности, обраћа првенствено народу као носиоцу суверенитета, минимизирајући репрезентативну политичку и културну јавност и претварајући је у јединствен корпус народа, да би даље, у популистички инонираној ноти делимично изнео нови политички програм, заснован на старој апсолутистичкој пракси Обреновића о јединству династије и народа, потврђеном „сјајном звездом Обреновића” као гарантом да „провиђење“ и даље чува владарски дом. Проглас је надвишен репрезентацијом младог владара којом је требало да пружи ауторитет политичком чину — слика краља Александра у војној униформи, са орденом кнеза Лазара, уковиреног ловоровим венцем — је, како истиче Борозан, манифестовала снагу младог монарха и уверавала народ у одлучност новог режима.[227]

У медију фотографије је израђен нови портрет владара, чијим умножавањем је требало да се учврсти владарев режим и његова медијска популарност након контроверзног политичког чина. Аутор портрета је био искусни Милан Јовановић, који је фотографисао владара, опет са лентом Ордена кнеза Лазара.[228] Борозан, у својој критици овог Јовановићевог портрета истиче[229]:

Пример патоса моћи и раскоша знамените Јовановићеве фотографије краља са Орденом кнеза Лазара је њено урамљивање скупоценим рамом, тј. употреба декоративног рама у функцији слављења репрезентације владарске моћи, што је учињено знаменитим примером из Историјског музеја Србије у Београду.[230] Лик младог краља је популарисан и на делима „употребне” вредности, а посебно на предметима из примењене уметности у Србији, који нису били само утилитарни артефакти, него репрезентативни симболи намењени приказивању моћи моћи представљеног лика, али и власника дотичног предмета. Јовановићева фотографија владара је тако представљена и на бокалу изложеном у Завичајном музеју у Јагодини, на који је пренесена из медија фотографије,[231] као и на медаљону складиштеном у Народном музеју у Крагујевцу.[232] Лик владара са орденом се појваљује и на утилитарним употребним предметима, као на паковању дуванског папира ваљевске фабрике овог прозивода „Поповић и Радовановић”,[233] или на картама француских фабрика чоколаде „Chocolat Guérin-Boutron”[234][235] и „Ph. Suchard”.[236]

Лик краља Александра са орденом је присутан и у страној илустрованој штампи, која је за време владавине овог монарха, као и за време Обреновића пре њега, наставила визуализацију владара и догађаја из њихове династичке историје.[250][251][252]

Почетак самосталне владавине краља Александра је обележен покушајима да се створи његов званични портрет у медију сликарства. Тако сликар Херман Васмут 1894. године слика краља у трочетвртинском ставу, искићеног орденима, што је требало да потврди његов легитимитет и статус.[259] Како истиче Борозан у својој критици овог портрета:

Други покушај израде владарског портрета је начинио сликар Марко Мурат 1895. године.[261] Како истиче Борозан и овај Муратов портрет, као ни Васмутов, нису на послетку изабрани као званични владарски портрети, изабрани за масовно умнпжавање и у другим медијима.[262] Као разлог одбијања Муратовог портрета као званичног, историчар уметности наводи, као и у случају Васмутовог портрета, наглашавање гламурозног ентеријера који је на слици постао сам по себи самодовољан, фриволни субјекат — занемарујући тако суштину владарске репрезентације која је претпостављала суви владарски портрет са акцентом на иконичности владаревог лика.[263]

Муратов портрет краља Александра је био последњи владарски портрет за време његове владавине на којима је краљ у медију сликарства приказан са Орденом Светог кнеза Лазара.[264]

Упоредо са Муратовим радом на портрету краља, вајар Петар Убавкић је израдио бисте владара са Орденом кнеза Лазара.[103][265][266] Прва биста је била изложена у Грађанској касини, у којој се у то доба одвијао богат и разноврсан културни програм. Остале три бисте, изливене у бронзи, су откупљене од стране Народне скупштине, те министрарстава финансија, војске и просвете, са намером да све главне установе моћи у змељи буту маркиране краљевом бистом.[265][267][266] Два од споменута четири примерка се данас налазе у фундусу Народног музеја Србије.[265][266] Бисте су урађене у стилу идеалистичког реализма,[267] а Убавкић се потрудио да пажљиво обради све појединости на бисти — посебно Орден Светог кнеза Лазара,[265][268] који је нарочито успело урађен на читавој композицији.[103]

Краљ Петар I Карађорђевић

уреди

У хералдици

уреди

Наслеђе

уреди

Орден међу другим владарским регалијама

уреди

Положај у важносном реду одликовања

уреди

Носиоци ордена

уреди

Од настанка орден су носили:

Титуларни носиоци

уреди

Галерија

уреди

Носиоци ордена

уреди

Титулари

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Отпочетом још за време Првог српског устанка, касније светкованом на дан светог Андрије Првозваног, те недељу дана након дана овог свеца, затим од 1878. године на 20. јун — дан објаве рата Турској 1876. године у ком је стечена независност, а још касније дан палима за отаџбину је одређен за прву недељу након 22. фебруара — дана када је 1882. године Србија проглашена за краљевину, не би ли од 15. јуна 1889. године за прославу петстогодишњице овај дан почео да се слави на Видовдан;[90]

Референце

уреди
  1. ^ а б Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 10. 
  2. ^ Najvredniji srpski orden nije sačuvan
  3. ^ а б Орао : велики илустровани календар [...] 1889, стр. 23—24.
  4. ^ Borozan 2013a, стр. 270.
  5. ^ а б Borozan 2013a, стр. 262–263.
  6. ^ Борозан 2019, стр. 144.
  7. ^ а б Borozan 2013a, стр. 263.
  8. ^ Војводић 1992, стр. 488.
  9. ^ а б Тимотијевић 2002, стр. 75.
  10. ^ Тимотијевић 2008, стр. 12.
  11. ^ Borozan 2013a, стр. 264–265.
  12. ^ Тимотијевић 2002, стр. 73–75.
  13. ^ а б Borozan 2013a, стр. 265.
  14. ^ а б Borozan 2013a, стр. 268.
  15. ^ Borozan 2013a, стр. 264.
  16. ^ Дурковић-Јакшић 1989, стр. 19, 24.
  17. ^ Војводић 1992, стр. 485–486.
  18. ^ Војводић 1992, стр. 488—489.
  19. ^ а б Борозан 2016, стр. 71, 79.
  20. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Car & Muhić 2009, стр. 256.
  21. ^ а б Пилетић 1987, стр. 38.
  22. ^ а б Српске новине од 9. априла 1889, год. LVI, бр. 79 1889, стр. 359.
  23. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 19.
  24. ^ а б Пилетић 1987, стр. 38–39.
  25. ^ а б Војводић 1992, стр. 499.
  26. ^ Орао : велики илустровани календар [...] 1889, стр. 25—26.
  27. ^ Borozan 2013a, стр. 265—266.
  28. ^ Пајевић 1889.
  29. ^ Пајевић 2019, стр. 5.
  30. ^ Пајевић 2019, стр. 16—17.
  31. ^ Бараћ 1897, стр. 207—208.
  32. ^ Borozan 2013a, стр. 268—269.
  33. ^ а б в г Borozan 2013a, стр. 269.
  34. ^ Пајевић 2019, стр. 18—24.
  35. ^ а б в Бараћ 1897, стр. 208.
  36. ^ а б Прерадовић 2014, стр. 178.
  37. ^ Пајевић 2019, стр. 25.
  38. ^ Бараћ 1897, стр. 210.
  39. ^ Borozan 2013a, стр. 269—270.
  40. ^ Borozan 2013a, стр. 269;271.
  41. ^ Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 66.
  42. ^ Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 65–66.
  43. ^ Бараћ 1897, стр. 208—209.
  44. ^ Borozan 2013a, стр. 271.
  45. ^ а б Borozan 2013a, стр. 273—274.
  46. ^ а б в Борозан 2016, стр. 79.
  47. ^ Војводић 1992, стр. 498.
  48. ^ Бараћ 1897, стр. 212—213.
  49. ^ Српске новине од 4. августа 1889, год. LVI, бр. 171 1889, стр. 801.
  50. ^ а б в Борозан 2019, стр. 149.
  51. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Пилетић 1987, стр. 39.
  52. ^ а б в г Кадијевић 1997, стр. 32.
  53. ^ а б в г Макуљевић 2007, стр. 18.
  54. ^ а б Макуљевић 2007, стр. 17.
  55. ^ Кадијевић 1997, стр. 32–33.
  56. ^ Макуљевић 2007, стр. 17–18.
  57. ^ а б в г Кадијевић 1997, стр. 33.
  58. ^ Макуљевић 2007, стр. 19–20.
  59. ^ Макуљевић 2007, стр. 20.
  60. ^ Макуљевић 2007, стр. 20–21.
  61. ^ а б в Макуљевић 2007, стр. 93.
  62. ^ Кадијевић 1997, стр. 33–34.
  63. ^ Кадијевић 1997, стр. 23–24, 26, 28, 30–32.
  64. ^ Макуљевић 2007, стр. 94.
  65. ^ Кадијевић 1997, стр. 34.
  66. ^ Макуљевић 2007, стр. 95.
  67. ^ Макуљевић 2007, стр. 95–97.
  68. ^ Макуљевић 2007, стр. 97–98.
  69. ^ Кадијевић 1997, стр. 68.
  70. ^ Орао : велики илустровани календар [...] 1902, стр. 134.
  71. ^ Нова Искра, год. II, бр. 2 1900a, стр. 141.
  72. ^ Кадијевић 1997, стр. 75–76.
  73. ^ Кадијевић 1997, стр. 87–88, 98, 307.
  74. ^ Кадијевић 1997, стр. 98, 311.
  75. ^ Кадијевић 1997, стр. 98, 310.
  76. ^ а б „Фонд Валтровић–Милутиновић”. Историјски музеј Србије. Приступљено 10. 10. 2023. 
  77. ^ а б „Збирка знамења”. Историјски музеј Србије. Приступљено 30. 10. 2023. 
  78. ^ Car & Muhić 2009, стр. 256, 259.
  79. ^ а б в г д ђ е ж Јовановић Чешка 2018, стр. 91.
  80. ^ а б в г д ђ Ацовић 2013, стр. 98.
  81. ^ а б Јовановић Чешка 2018, стр. 92.
  82. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 259.
  83. ^ а б Пилетић 1987, стр. табела 9.
  84. ^ а б Јовановић Чешка 2018, стр. 93.
  85. ^ а б Пилетић 1987, стр. табела 10.
  86. ^ а б Ацовић 2013, стр. 99.
  87. ^ Макуљевић 2007, стр. 22–23.
  88. ^ Тимотијевић 2002, стр. 73–74.
  89. ^ Тимотијевић 2002, стр. 74–75.
  90. ^ Тимотијевић 2002, стр. 70–73.
  91. ^ Тимотијевић 2002, стр. 75–76.
  92. ^ Тимотијевић 2002, стр. 76.
  93. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. TAB. XIV.
  94. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 3.
  95. ^ а б Ацовић 2008, стр. 608.
  96. ^ а б в г д ђ е ж Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 6.
  97. ^ Пилетић 1987, стр. 39–40.
  98. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 6–7.
  99. ^ Car & Muhić 2009, стр. 256, 258.
  100. ^ а б в г д ђ Car & Muhić 2009, стр. 258.
  101. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 6–7, TAB. XIV.
  102. ^ а б Симић 1989, стр. 248–249.
  103. ^ а б в Симић 1989, стр. 248.
  104. ^ а б Симић 1989, стр. 249.
  105. ^ Ацовић 2013, стр. 277.
  106. ^ Спасић, Палавестра & Мрђеновић 1991, стр. 263.
  107. ^ а б Ацовић 2008, стр. 510.
  108. ^ а б Ацовић 2007, стр. 59.
  109. ^ а б Стевовић 2002.
  110. ^ а б Борозан 2013б, стр. 338.
  111. ^ Ацовић 2007, стр. 55.
  112. ^ а б Марјановић-Душанић 1994, стр. 49—50.
  113. ^ а б Борозан 2013в, стр. 752.
  114. ^ а б Борозан 2021а, стр. 426.
  115. ^ Борозан 2013в, стр. 752–753.
  116. ^ Борозан 2021а, стр. 426, 428.
  117. ^ Car & Muhić 2009, стр. 262.
  118. ^ Car & Muhić 2009, стр. 262, 264, 266.
  119. ^ Маричић 2019, стр. 74, 77.
  120. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 273.
  121. ^ Ацовић 2008, стр. 520.
  122. ^ Макарић 2017, стр. 139, 142.
  123. ^ Борозан 2019, стр. 150, 160.
  124. ^ Борозан 2014.
  125. ^ а б Јовановић Чешка 2018, стр. 146.
  126. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 146, 149.
  127. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 5, TAB. III.
  128. ^ а б „Споменица 500-годишњице Косовске битке”. Збирка одликовања Архива САНУ. Приступљено 12. 12. 2023. 
  129. ^ Ацовић 2007, стр. 53–54, 56.
  130. ^ а б в Марјановић-Душанић 1994, стр. 48.
  131. ^ Ацовић 2007, стр. 54–56.
  132. ^ а б в Марјановић-Душанић 1994, стр. 32.
  133. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 51—52.
  134. ^ Николић, Милунка (25. 8. 2019). „Црква Светог Ахилија у Ариљу”. arhiva.spc.rs. Приступљено 4. 11. 2023. 
  135. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 53.
  136. ^ а б „ЧЕКАЈУЋИ СТАЛНУ ПОСТАВКУ : Аутори концепције изложбе: др Душица Бојић, Слађана Бојковић и Тијана Јовановић Чешка”. Историјски музеј Србије. 25. 4. 2023. Приступљено 5. 11. 2023. 
  137. ^ а б Petrović, Milana (6. 2. 2023). „Kako su izgledale krune srpskih vladara iz srednjeg veka? Istorijski muzej Srbije oživljava slavnu prošlost”. National Geographic Srbija. Приступљено 5. 11. 2023. 
  138. ^ а б „Krune srpskih vladara kriju raskoš i bogatu istoriju”. Radio-televizija Srbije. 21. 1. 2023. Приступљено 5. 11. 2023. 
  139. ^ а б в „Srbija i istorija: Kako su izgledale krune srednjovekovnih vladara”. BBC News na srpskom. 10. 1. 2023. Приступљено 5. 11. 2023. 
  140. ^ а б „Круна краља Милутина, идеална реконструкција”. pokimica.com. Приступљено 5. 11. 2023. 
  141. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 55–56.
  142. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 58.
  143. ^ а б „Круна цара Душана, идеална реконструкција”. pokimica.com. Приступљено 5. 11. 2023. 
  144. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 63.
  145. ^ а б Ацовић 2008, стр. 125.
  146. ^ Ацовић 2008, стр. 126.
  147. ^ Ацовић 2008, стр. 126–127.
  148. ^ Ацовић 2008, стр. 127.
  149. ^ Мишковић-Прелевић & 1980/1981, стр. 121.
  150. ^ Илин 2006, стр. 85.
  151. ^ Мишковић-Прелевић & 1980/1981, стр. 123.
  152. ^ Мишковић-Прелевић & 1980/1981, стр. 122.
  153. ^ а б „ЗБИРКА РЕАЛИЈА”. Историјски музеј Србије. Приступљено 14. 10. 2023. 
  154. ^ Илин 2006, стр. 84.
  155. ^ Илин 2006, стр. 86, 88.
  156. ^ Мишковић-Прелевић & 1980/1981, стр. 122–123, 125.
  157. ^ Илин 2006, стр. 75, 80.
  158. ^ „Чин крунисања Краља, Саборна црква, 1904”. royalfamily.org. Приступљено 12. 11. 2023. 
  159. ^ Самарџић 1983, стр. 113–114, сл. 79.
  160. ^ Самарџић 1983, стр. 113–114, сл. 80.
  161. ^ Соловјев 2000, стр. 90, Табла XXXII, сл. 18.
  162. ^ Ацовић 2008, стр. 218.
  163. ^ Палавестра 2010, стр. 73.
  164. ^ Београдски грбовник II 2006, стр. 13.
  165. ^ Палавестра 2010, стр. 71–72.
  166. ^ Соловјев 2000, стр. Табла III, бр. 4.
  167. ^ Београдски грбовник II 2006, стр. 9.
  168. ^ а б Палавестра 2010, стр. 68.
  169. ^ Београдски грбовник II 2006, стр. 11–12.
  170. ^ Палавестра 2010, стр. 70.
  171. ^ Београдски грбовник II 2006, стр. 9—10.
  172. ^ Палавестра 2010, стр. 70–71.
  173. ^ Београдски грбовник II 2006, стр. 12–13.
  174. ^ Соловјев 2000, стр. Табла VIII, бр. 4.
  175. ^ Ritter Vitezović 1701.
  176. ^ Соловјев 2000, стр. 90–91.
  177. ^ Жефаровић 1741.
  178. ^ Соловјев 2000, стр. 91, Табла XLII, бр. 2.
  179. ^ Соловјев 2000, стр. Табла XLIV.
  180. ^ Ацовић 2007, стр. 48.
  181. ^ Ацовић 2008, стр. 482.
  182. ^ а б Ацовић 2007, стр. 69–70.
  183. ^ а б Ацовић 2007, стр. 69.
  184. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 23.
  185. ^ Радојчић 1996, стр. 80–86.
  186. ^ Марјановић-Душанић 1991, стр. 203–215.
  187. ^ а б Палавестра 2010, стр. 61.
  188. ^ а б Ацовић 2013, стр. 75.
  189. ^ а б Палавестра 2010, стр. 61–62.
  190. ^ а б в Ацовић 2013, стр. 152.
  191. ^ а б Илин 2006, стр. 98.
  192. ^ Илин 2006, стр. 98–99.
  193. ^ Ацовић 2008, стр. 308–313.
  194. ^ Ацовић 2013, стр. 152, 155.
  195. ^ Соловјев 2000, стр. Табла IX.
  196. ^ Палавестра 2010, стр. 75.
  197. ^ Ацовић 2008, стр. 256.
  198. ^ Палавестра 2010, стр. 84–86.
  199. ^ Dragojević 2010, стр. 114.
  200. ^ „Rodoslovlje obitelji Ohmučević”. Hrvatski restauratorski zavod. Приступљено 22. 10. 2023. 
  201. ^ Соловјев 2000, стр. Табла XXXI.
  202. ^ Ацовић 2008, стр. 253.
  203. ^ Палавестра 2010, стр. 57, 61.
  204. ^ Ljubić 1875, стр. 61, Tab. V., br. 6.
  205. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 41.
  206. ^ Марјановић-Душанић 1994, стр. 32, Сл. 15.
  207. ^ Grbovi Jugoslavije 1932, стр. 5.
  208. ^ Ацовић 2008, стр. 634.
  209. ^ „НОВЕ ВЕРЗИЈЕ СИМВОЛА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ”. Центар за истраживање православног монархизма. Архивирано из оригинала 23. 10. 2023. г. Приступљено 23. 10. 2023. 
  210. ^ а б в г д Пилетић 1987, стр. 40.
  211. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 94.
  212. ^ Симић 1989, стр. 249;корице.
  213. ^ Ацовић 2013, стр. 97–98.
  214. ^ Симић 1989, стр. корице.
  215. ^ MATOVIĆ, D. (19. 08. 2017). „Orden kneza Lazara nije viđen još od 1941.”. Večernje novosti. Приступљено 16. 11. 2023. 
  216. ^ „Где је ордење династије Обреновић?”. Радио-телевизија Србије. 13. 08. 2017. Приступљено 16. 11. 2023. 
  217. ^ Борозан 2021б, стр. 162, 164.
  218. ^ а б в г Борозан 2021б, стр. 165.
  219. ^ а б в Борозан 2021а, стр. 164.
  220. ^ а б Ранковић et al. 2020, стр. 346.
  221. ^ Бојовић 2014, стр. 228.
  222. ^ „[Recueil. Portraits du roi de Serbie Alexandre Ier (1876-1903)]”. gallica.bnf.fr. Приступљено 16. 02. 2024. 
  223. ^ а б Бојковић 2013, стр. 131.
  224. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 251.
  225. ^ Борозан 2021а, стр. 165.
  226. ^ а б Радмановић 2009, стр. 90–91.
  227. ^ а б Борозан 2021б, стр. 172.
  228. ^ а б Борозан 2021а, стр. 166.
  229. ^ а б Борозан 2021а, стр. 166–167.
  230. ^ а б Борозан 2021б, стр. 50.
  231. ^ Борозан 2021б, стр. 167—168.
  232. ^ а б Борозан 2021б, стр. 177.
  233. ^ Ранковић et al. 2020, стр. 314;354.
  234. ^ Ранковић et al. 2020, стр. 314;352.
  235. ^ д’Епере-Вујић 2015, стр. 341.
  236. ^ д’Епере-Вујић 2015, стр. 340.
  237. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 59.
  238. ^ Борозан 2021б, стр. 172—173.
  239. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 252.
  240. ^ Борозан 2021б, стр. 167.
  241. ^ Бојковић 2013, стр. 132—133.
  242. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 14.
  243. ^ Трајков & Грбовић 2013, стр. 283.
  244. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 60.
  245. ^ Топаловић & Бановић 2014, стр. 104—105.
  246. ^ Јанковић 2015, стр. 46.
  247. ^ Јанковић 2015, стр. 6;10—12;18.
  248. ^ Ранковић et al. 2020, стр. 354.
  249. ^ Борозан 2021б, стр. 205—207.
  250. ^ Борозан 2021а, стр. 252.
  251. ^ Крстић-Фај 2015, стр. 274—275;278.
  252. ^ Ранковић et al. 2020, стр. 315.
  253. ^ а б Крстић-Фај 2015, стр. 286—287.
  254. ^ Le Triboulet од 30. avril 1893 1893, стр. 13.
  255. ^ „[Recueil. Portraits du roi de Serbie Alexandre Ier (1876-1903)]”. gallica.bnf.fr. Приступљено 15. 02. 2024. 
  256. ^ а б Крстић-Фај 2015, стр. 287—288.
  257. ^ „[Recueil. Portraits du roi de Serbie Alexandre Ier (1876-1903)]”. gallica.bnf.fr. Приступљено 15. 02. 2024. 
  258. ^ Крстић-Фај 2015, стр. 288.
  259. ^ Борозан 2021а, стр. 126.
  260. ^ Борозан 2021а, стр. 126—127.
  261. ^ Борозан 2021а, стр. 127.
  262. ^ Борозан 2021а, стр. 129.
  263. ^ Борозан 2021а, стр. 127—129.
  264. ^ Борозан 2021а, стр. 129—133.
  265. ^ а б в г Грујић 2015, стр. 135.
  266. ^ а б в г Грујић 2017, стр. 483.
  267. ^ а б Борозан 2021а, стр. 46.
  268. ^ Грујић 2017, стр. 484.
  269. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 213.
  270. ^ Грујић 2015, стр. 139.
  271. ^ Борозан 2013в, стр. Сл. 214.
  272. ^ „Ubavkić za jubilej Narodnog muzeja”. www.seecult.org. 10. 5. 2019. Приступљено 20. 02. 2024. 
  273. ^ „IZLOŽBA „PETAR UBAVKIĆ.DELA IZ ZBIRKE NARODNOG MUZEJA“,BEOGRAD,OD 10. DO 20. MAJA 2019. GODINE”. www.turizamtv.rs. Приступљено 20. 02. 2024. 

Белешке

уреди
  1. ^ Краљ 1941. године у егзил није понео орден.
  2. ^ а б в Династијски носиоци Ордена Светог Кнеза Лазара по укидању монархије су престолонаследник и пунолетни принц наследник и воде се као титуларни носиоци с'обзиром да орден није сачуван а монархија укинута 1945. године. Принц наследник Петар је абдицирао 2022. године па је нови принц наследник Филип његов млађи брат и он је уврштен у титуларне носиоце овог ордена.

Литература

уреди

Књиге, зборници и каталози

уреди

Едиција „Обреновићи”

уреди