Отворите главни мени

Оскар Нимајер (порт. Oscar Ribeiro de Almeida Niemeyer Soares Filho; Рио де Жанеиро, 15. децембар 1907Рио де Жанеиро, 5. децембар 2012) био је бразилски архитекта који се сматрао једним од најзначајнијих имена модерне архитектуре.

Оскар Нимајер
Oscarniemeyer.jpg
Оскар Нимајер
Датум рођења(1907-12-15)15. децембар 1907.
Место рођењаРио де Жанеиро
Бразил
Датум смрти5. децембар 2012.(2012-12-05) (104 год.)
Место смртиРио де Жанеиро
Бразил

Један је од оснивача Бразилске школе савремене архитектуре. Био је пионир у употреби армираног бетона. По убеђењу је био комуниста, члан бразилске комунистичке партије. За време диктатуре у Бразилу живео је у егзилу у Француској (1965—1982).

Најпознатији Нимајерови пројекти су Зграда УН у Њујорку, град Бразилија и музеј Нитерој. Пројектовао укупно преко 600 грађевина широм света, а највише у Бразилу.

Његова дела се сврставају у пет стваралачко-историјских периода: Пампуља (четврт Бело Хоризонтеа), од Пампуље до Бразилије, Бразилија, грађевине у иностранству (доба егзила) и позна дела.

Садржај

БиографијаУреди

 
Трг Министарстава с неколико Нимајерових зграда, Бразилија (1957-64)

Нимајер је рођен као једно од шесторо деце у строго католичкој породици у Рио де Жанеиру. Његов отац, рођени Немац, је био графички дизајнер, а његов деда судија бразилског врховног суда[1], док су мајчини родитељи били једни од првих чланова бразилске комунистичке партије.[2]

 
Црква св. Фрање Асишког, 1943, Бело Оризонте, Минас Жераис, Бразил

Након католичке школе у Рио Барабитену, 1928. године је уписао студије архитектуре у Националној школи ликовних уметности (Escola Nacional de Belas Artes) на којој је дипломирао 1934. године. Уследило је плодно раздобље у архитектонском студију Лусија Косте. Њих су двојица пројектовали прву модерну зграду у Бразилу, Министарство образовања и здравља у Рио де Жанеиру, у чему им је помогао славни швајцарски архитекта, Ле Корбизје. Очаран младим учеником Ле Корбизје га је учинио својим асистентом и од 1947-53 он је представљао славног архитекту приликом планирања Седишта УН-а у Њујорку. Њихова сарадња је деловала на строге ортогоналне линије модерне архитектуре око кружнице и кривуље од армираног бетона.

Лусиу Кости посао изградње бразилске престолнице, Бразилије, понудио је председник Жуселино Кубичек, а овај је својем ученику Нимајеру поверио пројектовање зграде конгреса, Палате правде, катедрале и станова (1957—64). Урбано средиште Бразилије је 1987. године уписано на Унесков списак места Светске баштине у Америци.

Две године након војног пуча у Бразилу, 1964. године, Нимајер је због свог чланства у Комунистичкој партији Бразила (КПБ) од 1945. године, морао да пребегне у Француску. Крајем 1960-их постаје предавач архитектуре на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру (Universidade Federal do Rio de Janeiro, UFRJ), али се потпуно враћа у Бразил тек након потпуне амнестије 1982. године.

Године 1988, добио је престижну Прицкерову награду за архитектуру. Током 1992-96 био је председник Комунистичке партије Бразила. Он је био предани mарксиста до краја живота.[3]

Преминуо је од меланома 5. децембра 2012. године у Рио де Жанеиру, десет дана пре свог 105. рођендана.

Избор најзначајнијих остварењаУреди

  • Министарство здравља (данас палата културе) у Рио де Жанеиру (заједно са Ле Корбизијеом, Лусио Костом, Хорхе Маћадо Мореиром и Алфонсо Едуардо Реидијем) (1937—1943)
  • Кућа Освалда Андрадеа у Сао Паолу (1938)
  • Бразилски павиљон на Светској изложби у Њујорку (1939)
  • Плесна дворана и ресторан у Пампуљи (1940)
  • Национални стадион у Рио де Жанеиру (1941)
  • Црква Сао Франциско у Пампуљи (1943)
  • Градски театар у Бело Хоризонтеу (1946)
  • Велики павиљон у Сао Паолу (1951)
  • Седиште Уједињених нација (колаборација) (1952)
  • Зграда Копан у Сао Паолу (стамбени блок за 5000 људи) (1953)
  • Зграда Каноас у Рио де Жанеиру (1954)
  • Зграда Интербау у Берлину (1957)
  • Грађевине у Бразилији (катедрала, Национални конгрес, Палата Алворада, Палата Итамарати, Палата Планалто, Трг три власти, Зграда Врховног суда) (1957—1964)
  • Седиште француске комунистичке партије (1967—1972)
  • Зграда Мондадори код Милана (1968)
  • Универзитет у Константину (Алжир) (1968)
  • Хотел у Рио де Жанеиру (1968)
  • Зграда културе у Авру (Француска) (1972)
  • Пословна зграда Седе Фата у Пјаченци (1977—1979)
  • Самбодром у Рио де Жанеиру (1984)
  • Пантеон слободе и демократије у Бразилији (1985)
  • Меморијал Латинске Америке у Сао Паолу (1987)
  • Музеј савремене уметности у Нитероју (1991)
  • Музеј Оскара Нимајера у Куритиби (2002)
  • Казино у Фуншалу
  • Галерија Серпентајн у Лондону (2003)
  • Концертна дворана у Сао Паолу (2004)
  • Аудиторијум Ибирапуера у Сао Паолу (2005)

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Carlos Albuquerque, Oscar Niemeyer: Das Leben ist ein Hauch, Deutsche Welle, 5. prosinca 2012.
  2. ^ Nicolai Ouroussoff, Oscar Niemeyer, Architect Who Gave Brasília Its Flair, Dies at 104., New York Times, 5. децембар 2012.
  3. ^ Katharina Stegelmann i Petra Kleinau, Personalien: Oscar Niemeyer, Der Spiegel br. 1. 2009, pp. 149. (на језику: немачки)

ЛитератураУреди

  • Hornig, Christian (1981). Oscar Niemeyer. Bauten und Projekte. Berlin: Ernst & Sohn. ISBN 978-3-7879-0213-2. 
  • Underwood, David Kendrick (1994). Oscar Niemeyer and the Architecture of Brazil. New York, N.Y: Rizzoli. ISBN 978-0-8478-1687-3. 
  • Niemeyer, Oscar (2000). The Curves of Time: The Memoirs of Oscar Niemeyer. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-4007-9. 
  • Emery, Marc (1983). Furniture by Architects. New York: Harry N. Abrams. 
  • Oscar Niemeyer, un architecte engagé dans le siècle (dir. Marc-Henri Wajnberg, 2001, 60 minutes)
  • A Vida É Um Sopro ("Life Is a Breath Of Air") (dir. Fabiano Maciel, 2007)

Спољашње везеУреди