Основно образовање
Основно образовање и васпитање је делатност великог непосредног и друштвеног интереса и остварује се као јавна служба. Основно образовање и васпитање је обавезно.
Међународна стандардна класификација образовања сматра да је основно образовање једнофазно, где су програми типично осмишљени да обезбеде основне вештине читања, писања и математике и успостављају чврсту основу за учење. Ово је ISCED ниво 1: Основно образовање или прва фаза основног образовања.[а][2]
Основно образовање у Србији уреди
Основно образовање у Србији траје осам година и одвија се у два циклуса. Први циклус обухвата први, други, трећи и четврти разред. За ученике првог циклуса организује се разредна настава. Изузетно, за ученике првог циклуса може да се организује предметна настава из страног језика, изборних и факултативних предмета, у складу са законом. Други циклус обухвата пети, шести, седми и осми разред. За ученике другог циклуса организује се предметна настава.[3]
Основно образовање у Републици Српској уреди
Основно васпитање и образовање у Републици Српској траје девет година, обавезно је и бесплатно за сву децу узраста од шест до петнаест година. Основно васпитање и образовање се стиче остваривањем наставног плана и програма прописаног законом. Обавља се кроз рад основних школа, основних школа за децу са сметњама у развоју, основних музичких и балетских школа.
Историја уреди
У предаграрним културама, деца су учила пратећи свој инстинкт за игру. Није било потребе за принудним образовањем.[4] У аграрним културама, пољопривреда, узгој, размена и грађевинске вештине могу се пренети са одраслих на децу или од мајстора до шегрта. Друштва се слажу око потребе да њихова деца уче и апсорбују своје културне традиције и веровања. Они то покушавају да ураде неформално у породици или тако што окупљају децу и ангажују наставника да се носи са задатком. Ово је добро функционисало за земљопоседнике, али деца беземљаша би се запошљавала од седме године као слуге. У једном извору са почетка 15. века, француски гроф је саветовао да племићки ловци „изаберу дечака слугу од седам или осам година“ и да „...овог дечака треба тући док му се не улије страх од неизвршавања наређења његових господара“. У документу су наведени послови које би дечак обављао свакодневно и да би дечак спавао у поткровљу изнад штенаре да би се побринуо за потребе паса.[4][5]
Верске заједнице су постале носиоци образовања и дефинисале наставни план и програм. Приоритет је био да се научи да се рецитују одломци из њиховог светог текста. Да би њихово друштво напредовало, усмена традиција је морала бити замењена писаним текстовима; неки ученици су морали да запишу одломке. Ученици манастира су морали да читају оно што је написано на верском језику, а не само на народном. То је довело до формалног образовања у медресама и школама. Мартин Лутер је изјавио да спасење зависи од сопственог читања Светог писма сваке особе.[4]
Историја основног образовања у Европи уреди
Током грчког и римског доба, дечаке су образовале њихове мајке до седме године, а затим би, према култури свог места и времена, кренули у формално образовање. У Спарти до дванаест, то би било на војној академији развијање физичке кондиције и борбених вештина, али и читања, писања и рачуна,[6] док би у Атини нагласак био на разумевању закона полиса, читању, писању, аритметици и музици, са гимнастиком и атлетиком,[7] и учење моралних прича о Хомеру. Девојке су сво образовање добијале код куће. У Риму се основна школа звала ludus; наставни план и програм се развијао вековима са учењем латинског и грчког језика. Године 94, Квинтилијан је објавио систематски образовни рад Institutio Oratoria.[8] Он је направио разлику између подучавања и учења, и да дете од 7 до 14 година учи чулним искуством, учи да формира идеје, развија језик и памћење. Он је препоручио наставницима да мотивишу своје ученике тако што ће наставу учинити занимљивом, а не телесним казнама.[9] Тривијум (граматика, реторика и логика) и квадривијум (аритметика, геометрија, астрономија и музика) били су наслеђе римског наставног плана и програма.[10]
Ренесанса уреди
Док је хуманизам имао велику промену у секундарном наставном плану и програму, примарни наставни план је остао непромењен.[11] Веровало се да се проучавањем дела великана, древних људи који су управљали царствима, стиче способност да се успе у било којој области. Ренесансни дечаци су од пете године учили латинску граматику користећи исте књиге као и римско дете. Постојале су граматике Доната и Присцијана, затим Цезарови коментари, чему је следила латинска Вулгата Светог Јеронима.[12]
Сиромаси и сиротиња уреди
Иако су гимназије основане да дају основно образовање, оне су захтевале да њихови полазници поседују одређене вештине приликом уписа. Посебно су очекивали да ће моћи да читају и пишу на народном језику. Постојала је потреба за нечим основнијим.[13]
Развој детета у фази основног образовања уреди
Жан Пијаже је био одговоран за успостављање оквира који описује интелектуални, морални и емоционални развој деце.[14] Он је докторирао 1918. године и радио је постдокторско истраживање у Цириху и Паризу.[15] Његове мисли су се развијале у четири фазе:
- социолошки модел развоја, где су деца са позиције егоцентризма прешла у социоцентризам. Он је приметио да постоји постепена прогресија од интуитивних ка научним, а затим и друштвено прихватљивим одговорима.
- биолошки модел интелектуалног развоја – ово би се могло посматрати као продужетак биолошког процеса адаптације врсте, који показује два текућа процеса: асимилацију и акомодацију.
- разраду логичког модела интелектуалног развоја, где је тврдио да се интелигенција развија у низу фаза повезаних са узрастом и да су прогресивне, јер се једна фаза мора остварити пре него што се догоди следећа. За сваку фазу развоја, дете формира поглед на стварност везан за узраст.
- проучавање фигуративне мисли - ово је укључивало памћење и перцепцију. Пијажеова теорија се заснива на биолошком сазревању и фазама; важан је појам приправности. Информације или концепте треба предавати када ученици достигну одговарајућу фазу когнитивног развоја, а не пре тога.[16]
Користећи овај оквир, може се испитати степен развоја детета. Његова теорија је укључивала четири фазе: сензомоторни период, преоперативни период, конкретни оперативни период и формални оперативни период.[17]
Теорија Лава Виготског[18] заснована је на социјалном учењу, где други са више знања (MKO) помажу детету да напредује у зони проксималног развоја (ZPD). У оквиру ZPD-а, постоје вештине које дете може да уради, али треба да му се покаже да би прешло од жудње до самосталног знања.[18] Помоћ или инструкција постаје облик наставне скеле; овај термин и идеју развили су Џером Брунер, Дејвид Вуд и Гејл Рос.[19] Они су у доменима:[20][21] интелектуалних, физичких, вештина учења, језика и емоционалних стања.
Напомене уреди
Референце уреди
- ^ „Total net enrollment rate in primary education”. Our World in Data. Приступљено 7. 3. 2020.
- ^ а б Annex III in the ISCED 2011 English.pdf Navigate to International Standard Classification of Education (ISCED)
- ^ „Основно образовање и васпитање”. Mpn.gov.rs. Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Архивирано из оригинала 18. 03. 2018. г. Приступљено 17. 3. 2018.
- ^ а б в Gray, Peter. „A Brief History of Education”. Psychology Today. Приступљено 8. 3. 2021.
- ^ Orme, N (2001). Medieval children. стр. 315.
- ^ Gutek, Gerald L. (14. 12. 1994). A History of the Western Educational Experience: Second Edition. Waveland Press. стр. 203. ISBN 978-1-4786-3010-4. Архивирано из оригинала 2. 9. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2019. Пронађени су сувишни параметри:
|pages=и|page=(помоћ) - ^ Gutek 1994, стр. 29, 30 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, стр. 68 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, стр. 70 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, стр. 88 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Black, Robert (2001). „Humanism and Education in Medieval and Renaissance Italy: Tradition and Innovation in Latin Schools from the Twelfth to the Fifteenth Century”. Journal of Interdisciplinary History: 489. ISSN 1530-9169.
- ^ Bertlett, Kenneth (15. 12. 2016). „The Italian Renaissance - The Education and Learning During the Renaissance”. The Great Courses Daily. University of Toronto. Архивирано из оригинала 19. 4. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019.
- ^ The Education of the Working Classes to 1870 | British History Online. London. 1969. стр. 240. Архивирано из оригинала 22. 4. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2019.
- ^ Burman, J. T. (2011). „The zeroeth Piaget”. Theory & Psychology. 21 (1): 130—135. S2CID 220119333. doi:10.1177/0959354310361407.
- ^ Beilin, H. (1992). „Piaget's enduring contribution to developmental psychology”. Developmental Psychology. 28 (2): 191—204. doi:10.1037/0012-1649.28.2.191.
- ^ Jean Piaget на сајту Енциклопедија Британика
- ^ Weiten 2017, стр. 356
- ^ а б Yasnitsky, A. (2018) Vygotsky: An Intellectual Biography. London and New York: Routledge BOOK PREVIEW
- ^ Zone of Proximal Development and Cultural Tools Scaffolding, Guided Participation, 2006. In Key concepts in developmental psychology. Retrieved from Credo Reference Database
- ^ „School-age children development: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov. NIH. Приступљено 18. 9. 2019.
- ^ Talukder, Parvej Husen (2023-03-23). „The Importance of Acquiring Education for Children”. Kavya Kishor English (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-23.
Литература уреди
- Gutek, Gerald L. (14. 12. 1994). A History of the Western Educational Experience: Second Edition. Waveland Press. стр. 203. ISBN 978-1-4786-3010-4. Архивирано из оригинала 2. 9. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2019. Пронађени су сувишни параметри:
|pages=и|page=(помоћ) - Orme, N (2001). Medieval children. стр. 315.
- India: A reference annual (53. изд.). New Delhi: Publications Division, Ministry of Information and Broadcasting, Govt. of India. 2009. ISBN 9788123015576. OCLC 302318204.
- Службени гласник Републике Српске: Закон о основном и образовању Републике Српске
- Illeris, Knud (2004). The three dimensions of learning. Malabar, Fla: Krieger Pub. Co. ISBN 9781575242583.
- Ormrod, Jeanne (2012). Human learning (6th изд.). Boston: Pearson. ISBN 9780132595186.
- Willingham, Daniel T.; Hughes, Elizabeth M.; Dobolyi, David G. (јул 2015). „The scientific status of learning styles theories”. Teaching of Psychology. 42 (3): 266—271. S2CID 146126992. doi:10.1177/0098628315589505.
- Pashler, Harold; McDaniel, Mark; Rohrer, Doug; Bjork, Robert A. (децембар 2008). „Learning styles: concepts and evidence” (PDF). Psychological Science in the Public Interest. 9 (3): 105—119. PMID 26162104. S2CID 2112166. doi:10.1111/j.1539-6053.2009.01038.x
. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 11. 2020. г. Приступљено 15. 04. 2023. - D.C. Phillips; Soltis, Jonas F. (2009). Perspectives on Learning. Thinking About Education (5th изд.). Teachers College Press. ISBN 978-0-8077-7120-4.
- Silverman, Allan (9. 6. 2003). „Plato's Middle Period Metaphysics and Epistemology”. Ур.: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2014 изд.).
- Brain, Christine; Mukherji, Penny (2005). Understanding Child Psychology. Cheltenham: Nelson Thornes. стр. 56–57. ISBN 0-7487-9084-5.
- Dearden, R. F. (2012). Theory and Practice in Education (RLE Edu K). Oxon: Routledge. стр. 71. ISBN 978-0-415-69722-4.
- Sherman, Patrice (2012). John Locke: Philosopher of the Enlightenment. Huntington Beach, CA: Teacher Created Materials. стр. 26. ISBN 978-1-4333-5014-6.
- Teaching for Transfer of Learning. Thomas, Ruth; National Center for Research in Vocational Education, Berkeley, CA.. 93 NCRVE, December 1992.
- Perkins, D. (1992). Transfer of Learning. International Encyclopedia of Education, 2. Retrieved March 23, 2015.
- Leonard, David (2002). Learning theories, A to Z. Westport, Conn: Oryx Press. ISBN 978-1573564137.
- Merriam, Sharan (2007). Learning in adulthood a comprehensive guide (3rd изд.). San Francisco: Jossey-Bass. ISBN 9780470229224.
- „Child Developmental Milestones by Age”. Gold Learners. Gold Learners. Архивирано из оригинала 27. 12. 2017. г.
- „Child Development Ages & Stages”. Child Care Resource Center. Приступљено 2019-08-05.
- Doherty, J. and Hughes, M. (2009). Chapters 6 and 7. Child Development Theory and Practice 0-11. Essex: Pearson.
- Segal, Marilyn (1998). Your Child at Play: Three to Five Years
. New York. ISBN 1-55704-337-X. - Ward, Lauren (2018). How to Accompany Your Child. Newmarket Press.
- Weiten, Wayne (2017). Psychology: Themes and Variations (11th изд.). Cengage Learning. стр. 356.
