Отонска уметност

Отонска уметност или отонска ренесанса је уметност у Немачкој која се развијала у 10. и 11. веку и представља рану фазу романске уметности. Након каролиншке ренесансе и распада царства Карла Великог на неколико мањих држава уметност се слабо развија, тек са долазком на власт Отона I када он ступа на власт 936. године може се говорити о отонској ренесанси и развијању уметности у којој долази до спајања античких елемената и византијске уметности као и ранохришћанске уметности тога времена. Настају поштовања вредне грађевине у јединственом стилу своје монументалне затворености.

Есенски крст са драгуљима и великим сенкшмелц емајлима, направљен око 1000. године

Штуко рељеф на циборијуму у Чивату-

Отон II]] око 983

Отонска уметност је стил у предроманској немачкој уметности, покривајући и нека дела из Ниских Земаља, северне Италије и источне Француске. Назвао га је историчар уметности Хуберт Јаничек по Отонској династији која је владала Немачком и северном Италијом између 919. и 1024. године под краљевима Хенријем I, Отоном I, Отоном II, Отоном III и Хенријем II. Са отонском архитектуром, то је кључна компонента отонске ренесансе (око 951–1024). Међутим, ovaj стил није ни започео ни завршио уредно се поклапајући са владавином ове династије. Он је настао након неколико деценија њихове владавине и опстао је након отонских царева током владавини ране Салијске династије, којој недостаје сопствена уметничка „стилска етикета“. У традиционалној схеми историје уметности, отонска уметност следи каролиншку уметност и претходи романици, мада су прелази на оба краја периода поступни, а не изненадни. Попут првог и за разлику од другог, то је у великој мери био стил ограничен на неколико малих градова тог периода и важне манастире, као и на дворске кругове цара и његових водећих вазала.

Након пропадања Каролиншког царства, Свето римско царство је поново успостављено под Саксонском Отонском династијом. Из овога је произашла обновљена вера у идеју царства и реформисане цркве, стварајући период појачаног културног и уметничког жара. Управо у тој атмосфери настала су ремек-дела која су стопила традиције из којих су отонски уметници црпили инспирацију: модели касноантичког, каролиншког и византијског порекла. Преживела отонска уметност је у великој мери религиозна, у виду илуминираних рукописа и металних предмета, а произведена је у малом броју центара за уски круг покровитеља у кругу царског двора, као и за важне личности у цркви. Међутим, већи део је био дизајниран за приказивање широј јавности, посебно ходочасницима.

Стил је углавном грандиозан и тежак, понекад и ексесиван, и у почетку мање софистициран од каролиншких еквивалената, са мање директног утицаја византијске уметности и мање разумевања њених класичних узора, али око 1000. у многим делима се појављује запањујући интензитет и изражајност, као „свечана монументалност комбинује се са живахном унутрашњошћу, несветским, визионарским квалитетом са оштром пажњом на стварност, површинским обрасцима летећих линија и богатим јарким бојама са страственим емоционализмом“.

Краљеви источне Француске и цареви Светог римског царства

• Хајнрих I (краљ 919—936.)
• Отон I Велики (936—973. од 962. цар)
• Отон II (самостални владар као цар 973—983.)
• Отон III (983—1002. од 996. као цар)
• Хајнрих II (1002—1024. од 1014. као цар)

Отонска архитектура

Под Отоном I почиње жива грађевинска делатност, отонско грађевинарство које завршава смрћу Хајнриха II 1024. године и које се без прекида спаја са романском архитектуром и представља њен рани период.

Најамбициознији заштитник у архитектури и уметности у Отонском раздобљу био је Бернвард који је после постао бискуп у Хилденсхајму. Међу најзначајнију творевину овог времена рачунамо цркву Св. Михајла у Хилдесхајму са двоструком апсидом и на западној страни са великим порталом који је украшен рељефима и призорима религиозног карактера. Ово је једна тробродна црква са два симетрична трансепта и кулицама на местима њиховог укрштавања.

Отонска примењена уметност

У овом времену се јако развија резбарство на слоновачи и златарство које је понекад под византијским утицајем и нарочито од времена када се Отон II оженио византијском принцезом Теофаном да би учврстио своје царство. Режу се статуе Христа и израђују се портрети Марије чији се ликови превлаче златом и обично служе као шкриње за мошти светаца. Рана дела су слободнија у приказивању покрета док је касније покрет уздржанији.

Сликарство у отонској ренесанси

Од сликарских дела отонске уметности су сачуване фреске из Оберцела. У илустрацији књига долази до византијског утицаја. За слике које треба да заступају чврсту и непоколебљиву Божију истину се све више употребљавају чврсте форме и из тог истог разлога се небо које је плаву замењује у Евангелијуму Отона III златном бојом.

Тадашња уметност није профаног карактера већ настаје и живи у манастирима животом мирне уметности или по наруџби кнезова односно и као израз царске моћи владара.

Литература

• Општа историја уметности, Ђина Пискел, Београд 1974.
• Alexander, Jonathan A.G., Medieval Illuminators and their Methods of Work, 1992, Yale UP, ISBN 0300056893
• Backhouse, Janet, "Reichenau Illumination: Facts and Fictions", review of Reichenau Reconsidered. A Re-Assessment of the Place of Reichenau in Ottonian Art by C. R. Dodwell; D. H. Turner, The Burlington Magazine, Vol. 109, No. 767 (Feb., 1967), pp. 98–100, JSTOR
• Beckwith, John. Early Medieval Art: Carolingian, Ottonian, Romanesque, Thames & Hudson, 1964 (rev. 1969), ISBN 050020019X
• Calkins, Robert G.; Monuments of Medieval Art, Dutton. 1979. ISBN 0525475613.
• Cherry, John, Medieval Goldsmiths, The British Museum Press, 2011 (2nd edn.), ISBN 9780714128238
• Dodwell, C.R.; The Pictorial arts of the West, 800–1200, 1993, Yale UP, ISBN 0300064934
• Garrison, Eliza; Ottonian Imperial Art and Portraiture. The Artistic Patronage of Otto III and Henry II, 2012, Ashgate Publishing Limited, ISBN 9780754669685, Google books
• Henderson, George. Early Medieval, 1972, rev. 1977, Penguin
• Head, Thomas. "Art and Artifice in Ottonian Trier." Gesta, Vol. 36, No. 1. (1997), pp. 65–82.
• Hugh Honour and John Fleming, A World History of Art, 1st edn. 1982 (many later editions), Macmillan, London, page refs to 1984 Macmillan 1st edn. paperback. ISBN 0333371852
• Lasko, Peter, Ars Sacra, 800–1200, Penguin History of Art (now Yale), 1972 (nb, 1st edn.), ISBN 014056036X
• Legner, Anton (ed). Ornamenta Ecclesiae, Kunst und Künstler der Romanik.Catalogue of an exhibition in the Schnütgen Museum, Köln, 1985. 3 vols.
• Mayr-Harting, Henry, "Artists and Patrons" in The New Cambridge Medieval History: Volume 3, C.900-c.1024, eds. Timothy Reuter, Rosamond McKitterick, 1999, Cambridge University Press, ISBN 9780521364478
• Metz, Peter (trans. Ilse Schrier and Peter Gorge), The Golden Gospels of Echternach, 1957, Frederick A. Praeger, LOC 57-5327
• Suckale-Redlefsen, Gude, review of Mayr-Harting, Henry, Ottonian Book Illumination. An Historical Study, The Art Bulletin, Vol. 75, No. 3 (Sep., 1993), pp. 524–527, JSTOR
• Swarzenski, Hanns. Monuments of Romanesque Art; The Art of Church Treasures in North-Western Europe, Faber and Faber. 1974. ISBN 0571105882.
• Williamson, Paul. An Introduction to Medieval Ivory Carvings, 1982, HMSO for V&A Museum, ISBN 0112903770
• Mayr-Harting, Henry, Ottonian Book Illumination. An Historical Study, 1991, 2 vols, Harvey Miller (see Suckale-Redlefsen above for review; also there is a 1999 single volume edition)
• Abon od Fleuryja. Dela. 139, col. 387‒584. Patrologia Latina. 
• Adelman od Liègea. De viris illustribus sui temporis (PDF). 143, col. 1297. Patrologia Latina. 
• Adelman od Liègea. De eucharistiae sacramento ad Berengarium epistola (PDF). 143, col. 1289. Patrologia Latina. 
• Alfano od Salerna. De eucharistiae sacramento ad Berengarium epistola. 147, col. 1213–1282. Patrologia Latina. 
• Aimoin od Fleuryja. Dela (PDF). 139, col. 387‒414 (Vita Abbonis) i 627‒870. Patrologia Latina. 
• Frankon od Liègea. De quadratura circuli (PDF). 143, col. 1373‒1376. Patrologia Latina. 
• Fulbert od Chartresa. Dela. 141, col. 163‒374. Patrologia Latina. 
• Gerbert od Aurillaca. Dela. 139, col. 57‒350. Patrologia Latina. 
• Havet, Jules (1889). Gerbert d'Aurillac: Lettres. 
• Jovan od Fécampa. Dela. 147, col. 443–480. Patrologia Latina. 
• Olleris, A. (1867). Gerbert d'Aurillac: Œuvres. Clermont/Paris. 
• Poinsignon, A.-M. (1855). Richer de Reims: Historiarum Libri Quatuor. 
• Richer od Reimsa. Historiarum Libri Quatuor. 138, col. 17‒170. Patrologia Latina. 
• Bossuat, Robert; Hohlweg, Louis; Raynaud de Lage, Guy; Hasenohr, Geneviève; Zink, Michel (1964). Dictionnaire des lettres françaises. Le Moyen Âge. Fayard. 
• Gauvard, Claude; de Libera, Alain; Zink, Michel (2002). Dictionnaire du Moyen Âge. Pariz: PUF. 
• Iogna-Prat, Dominique; Picard, Jean-Charles (1990). Religion et culture autour de l'an mil. Pariz. 
• Guyotjeannin, Olivier; Poulle, Emmanuel (1996). Autour de Gerbert d'Aurillac, le pape de l'an mil. Pariz: École des chartes. 
• Chélini, Jean (1968). Histoire religieuse de l'Occident médiéval. Pluriel. 
• Le Goff, Jacques (1977). La civilisation de l'Occident médiéval. Pariz: Arthaud. 
• Le Goff, Jacques (1957). Les intellectuels au Moyen Âge. Pariz: Le Seuil. 
• Picavet, François (1897). Gerbert, un pape philosophe, d'après l'histoire et d'après la légende. Pariz. Архивирано из оригинала 18. 07. 2007. г. Приступљено 06. 12. 2020. 
• Riché, Pierre; Verger, Jacques (2006). Des nains sur des épaules de géants. Maîtres et élèves au Moyen Âge. Pariz: Tallandier. 
• Riché, Pierre (1983). Les Carolingiens. Une famille qui fit l'Europe. Pariz: Hachette. 
• Riché, Pierre (1973). L'Empire carolingien. Pariz: Hachette. 
• Riché, Pierre (1989). Gerbert d'Aurillac, pape de l'an mil. Pariz: Fayard. 
• Riché, Pierre (1999). Écoles et enseignement dans le Haut Moyen Âge (fin du Ve siècle – milieu du XIe siècle). Pariz: Picard. 
• Louis-Henri Parias, Michel (1981). Histoire générale de l'enseignement et de l'éducation en France. I: Des origines à la Renaissance. Pariz: Nouvelle Librairie de France. 
• Sot, Michel; Boudet, Jean-Patrice; Guerreau-Jalabert, Anita; Rioux, Jean-Pierre; Sirinelli, Jean-François (1997). Histoire culturelle de la France. I: Le Moyen Âge. Le Seuil. 

Спољашње везе

• Sorabella, Jean. "Ottonian Art". In Heilbrunn Timeline of Art History. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000–. (September 2008)
• "Ottonian art". In Encyclopædia Britannica Online.