Пустињак је човек који је из духовних разлога отишао од света, да би живео на осамљеном, пустом месту. Пустињаци су се још називали и еремити (грч. ἔρημος - пустиња), анахорети (грч. ἀναχωρέω - повући се, узмицати) или монаси (грч. μόνος - сам, осамљен), премда су неки од ових назива временом добили одређенија значења.

Пустињак Онуфрије Египатски из 4. века.

ОтшеништвоУреди

Отшелник или пустињак је човек који је из духовних разлога отишао од света, да би живео на осамљеном, пустом месту. Пустињаци су се још називали и еремити (грч. ἔρημος - пустиња), анахорети (грч. ἀναχωρέω - повући се, узмицати) или монаси (грч. μόνος - сам, осамљен), премда су неки од ових назива временом добили одређенија значења. Први пустињаци појавили су се у хришћанству почетком 4. века, кад су престали прогони хришћана и када је хришћанство постало службена религија Римског царства. Пустињаштво се развило најприје у египатској и синајској пустињи, а најпознатији пустињак био је свети Антоније Велики. Из Египта, пустињаштво се проширило најпре на подручје Јудејске пустиње, где је успостављено неколико средишта пустињачкога живота, а потом и целим Блиским истоком одакле долази и на Запад. Првобитно се тај термин примењивао само на хришћане који су имали духовне мотиве да се окрену овом начину живота, наиме пустињску теологију Старог завета, односно четрдесет година лутања пустињом након напуштања Египта, што је требало да доведе до промене срца.[1]

У Католичкој цркви се временом развило више пустињачких редова, а најпознатији су картузијанци и камалдолези. Испосништво као спорадични феномен постојало је у религијама Индије, Кине, Јапана и других земаља Истока (јудаизам, будизам, таоизам итд.). Испосништво као спорадични феномен постојало је у религијама Индије, Кине, Јапана и других земаља Истока (јудаизам, будизам, таоизам итд.). У различита времена сусретали су се следећи типови нехришћанског монашког живота: пустињаци Серапис у Египту; аскетски будисти; Есени, који су живели попут монаха на Мртвом мору око 3. века п е.; Јеврејски подвижници, звани терапеути, који су живели у близини Александрије; гностици новоплатонског смисла; аскетски следбеници бога Митре. Ермитаж у Кини је деловао као алтернатива политичкој каријери, али идеолошки је у великој мери био повезан са њим.[2]

ПустињакУреди

Монашки живот (стгрч. μοναχος [monakhos] — монахос — „самотник“) У православљу је испосница облик монашког, „скитског“ или „пустињског“ живота, самоћа повезана са добровољним прихватањем додатних аскетских завета поред општих статутарних прописа (на пример, интензивна молитва, строг пост, ћутање). Примарно хришћанство није познавало монаштво. И тек од другог века нове ере појавили су се хришћански монаси (пустињаци). Порекло монаштва у хришћанству повезано је са именом св. Антоније Велики. Реч монах је грчког порекла и значи: сам, онај који води усамљени живот. Тим именом се називају људи који су се одрекли живота у свету, и дали свечани завет непорочног живота, послушности и сиромаштва. Монаха који живи у потпуној самоћи зовемо још и: Пустињак или еремит (грч. ἔρημος – пустиња), јер су се такви изворно повлачили у пустиње, анахорет или отшелник (грч. ἀναχωρέω – повући се) Монаси се не жене, односно монахиње се не удају. Живе у мушким или женским манастирима. Монаси добијају посебан благослов Цркве, без којег не би могли ступити у заједницу себи сличних подвижника (манастирско братство или сестринство).[3]

У монаштву постоје три степена; први степен је расофорни монах, други су малосхимници и трећи великосхимници, што је највиши степен монаштва.

Данас је пракса (доминантна већ близу миленијума) да се искључиво из монашког реда се бирају епископи. Дакле, нико ко није јеромонах, тј. архимандрит, не може да буде рукоположен за епископа. Мада, канонско право Цркве о томе не говори тако. Оно само истиче да кандидат за епископа нема жену, тако да, по канонском праву, и целибатни свештеници, па и удови свештеници могли би да буду изабрани за епископе, уколико су тога достојни, и ако су такве потребе Цркве.[4]

Јерођакон је ђакон монашког чина.

Детаљније: Ђакон

Јеромонахом се назива свештеник монашког чина; то је за свештеника посвећени монах, односно свештеник-калуђер. По благослову локалног епископа они имају право да врше свете тајне.

Синђел је грчка реч која значи саобитатељ, онај који живи уз неког. То је монах који живи уз епископа или патријарха, као сарадник и као сведок његовог непорочног живота. Синђели су у старим временима имали веома велики значај, постојала је и титула протосинђела и често су били кандидати са највише изгледа приликом избора новог епископа те области или патријарха.

Архимандрит, начелник манастира, има право ношења напрсног крста. Код нас се чин архимандрита додељује најзаслужнијим игуманима, уваженим духовницима из монашког реда и старим ревносним јеромонасима.

Игуман је настојатељ манастира, онај који о свему брине и организује живот у манастиру. То може да буде и јеромонах, и синђел (протосинђел), и архимандрит. Игуман је дужност, а не чин.

За монахе је заједнички и код нас уобичајен назив калуђер, што значи: добар старац.

У женском монаштву највиши чин је игуманија. За изузетне подвиге и ревновање игуманији се додељује посебно признање, а то је ношење напрсног крста. [5]

Познати пустињациУреди

РеференцеУреди

ИзвориУреди

  • Милутин Душанић, Веронаука у кући: православна верска читанка, Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 1996, стр. 194—207

Спољашње везеУреди

  Медији везани за чланак Отшелник на Викимедијиној остави