Охридска архиепископија

Охридска архиепископија је била средњовјековна аутокефална црква са сједиштем у Охриду, од 1019. до 1767. године. У време највећег територијалног опсега, током 11. и 12. века, обухватала је бројне епархије на просторима данашњих држава: Северне Македоније, Бугарске, Србије, Албаније и Грчке. Катедрални храм архиепископије била је Црква Свете Софије у Охриду. Током своје дуге историје, била је под византијском, бугарском, српском и турском влашћу. Данашња Православна охридска архиепископија је њена канонска насљедница.[1]

Охридска архиепископија
Основни подаци
Оснивање1019.
Аутокефалност10191767.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељохридски архиепископ
СједиштеОхрид, Преспа
Канонска јурисдикцијаделови Балкана
Број
Archbishopric of Ohrid in 1020, map by Dimitar Rizov (1917).jpg

ПредисторијаУреди

 
Катедрални храм старе архиепископије: Црква Свете Софије у Охриду

На просторима који су након 1019. године ушли у састав Охридске архиепископије, хришћанство је имало дугу предисторију, која сеже до апостолских времена. Након легализације хришћанства у време Константина Великог (306—337), дошло је до убрзаног развоја црквених установа на ширем простору римске Македоније и суседних провинција. Многи градови су у то време постали епископска седишта. Поред археолошких доказа, о овоме сведоче и сачувани списи Васељенских Сабора. Тамо се помињу Вудије, епископ Стобијски (Велес), који је учествовао на Првом васељенском сабору, Евагрије ираклијски (Битољ) који је учествовао на Сабору у Сардици (343), Квинтил ираклијски који је учествовао на разбојничком сабору у Ефесу (449) и Четвртом васељенском сабору, Николај стобијски који је био потписник одлука Четвртог васељенског сабора и Бенино ираклијски који је учествовао је у раду Петог васељенском сабора.

У време цара Јустинијана I (527-565) извршено је велико преуређење црквене управе. Тада је основана нова Архиепископија Јустинијана Прима (535), чије се седиште налазило у граду граду Јустинијана Прима (локалитет Царичин град, код Лебана у Србији). Нова архиепископија је обухватала све епископије у следећим провинцијама: Прва Мезија, Прибрежна Дакија, Средоземна Дакија, Дарданија, Превалитана) укључујући и делове Друге Паноније и Друге Македоније. Након додатне реорганизације, која је извршена 545. године, Друга Македонија је изостављена из надлежности архиепископа Прве Јустинијане.[2]

Након досељавања Словена током 6. и 7. века, започео је процес њихове христијанизације.{[3] у другој половини 9. века, поједини ученици великих словенских апостола, светог Ћирила и Методија, пребјегли су из Моравске у тадашњу Бугарску, под чијом се влашћу налазио и знатан део Македоније. Средиште хришћанске културе у тим областима било је око Охридског и Преспанског језера, а главни радници на организацији хришћанског живота били су свети Климент и Наум.

Први бугарски хришћански владар Михаило-Борис корисно је употријебио мисионарске способности и апостолску ревност Климентову и Наумову. Он их је послао у забачени крај Кутмичевицу, код Охридског језера, гдје је хришћанство до тада, нарочито у словенском елементу, имало слабог успјеха. Климент и Наум развили су ту одмах врло успјешан мисионарски рад, и за кратко вријеме, поучавајући народ, спремајући просвјетне раднике и обављајући богослужење на словенском језику, успјели су да организују прву словенску епископију за те крајеве. За првог епископа постављен је Климент (око 893. године). Он је касније с Наумом основао и прве познате манастире у том крају, један на сјеверној (Св. Климент), а други на јужној обали Охридскога Језера (Св. Наум). Ова епископија, као и друге касније основане словенске епископије у границама ондашње бугарске државе, потчињена је била аутокефалном архиепископу и патријарху цркве у Бугарској држави, који је првобитно становао у Великом Преславу, а затим у Доростолу (данас Силистра).

Послије уништења Првог бугарског царства (током 971. и 972. године) дошле су под власт византијског цара Јована Цимискија и све области Македоније. У исто вријеме је и сва православна словенска црква у њима дошла под врховну власт грчког Цариградског патријарха. Али, ускоро послије цареве смрти (976) пошло је за руком устаничком вођи Самуилу, да на просторима Македоније, Бугарске, Србије и Албаније створи велико словенско царство, које се више од четири деценије (до 1018. године) успјешно опирало византијској превласти. Самуило је подигао и самосталну словенску цркву за своје области. Представници те цркве, као и царевине, истицали су тежњу да наслиједе претходну бугарску цркву и царевину, па су зато и своју цркву и царевину називали бугарским именом. Сједиште црквеног поглавара, који се називао патријархом, било је првобитно у Водену и Меглен, а затим у Малој Преспи, на острву Ахилу, гдје се и данас виде импозантне развалине катедрале, велике цркве. У тај храм Самуило је 983. послије једног успјешног похода против Византијаца пренио из града Ларисе мошти Св. Ахилија, светитеља из 4 вијека, који је сматран као заштитник Ларисе.

ОснивањеУреди

 
Византијски цар Василије II Бугароубица (976-1025), оснивач Охридске архиепископије (1019)

Византијски цар Василије II Бугароубица уништио је 1018. године државу Самуилових наследника. Након успостављања византијске власти у бугарским и српским земљама, извршено је и преуређење црквене управе. На запоседнутим подручјима је створена аутокефална архиепископија, са седиштем у Охриду. Право одлучивања о постављању охридских архиепископа задржала је царска власт. Штавише, Василије је за првог охридског архиепископа поставио домаћег човјека, Словена Јована Дебарског, и повељом од 1019. дао му је под управу све епархије, које су биле у саставу Самуилове државе, а двјема другим повељама од 1020. проширио је јурисдикцију О. А. и на области, које су биле под бугарском влашћу за царева Симеона и Петра.

Нешто касније, сједиште словенске архиепископије постао је Охрид, град Св. Климента, чији је култ и значај требало да буде од велике помоћи новој црквеној организацији у њеној мисији међу Словенима Самуилове државе. Самуило је умро 1014, а његова државна творевина пропала је већ четири године послије његове смрти. Византијски цар Василије II. уништио је његово царство 1018. Али Самуилова црквена организација, под именом Охридска архиепископија, успјела је да се одржи и послије тога пуних седам и по вјекова (до 1767), под разним државним господарима, Грцима, Бугарима, Србима и Турцима. Има и других мишљења о томе да ли су Охридски архиепископи и патријарси желели да начине континуитет са бугарском црквом. Наиме, посматрано еклисиолошки, само присуство бугарског патријарха у Преспи и Охриду, што неки тумаче као да је охридска црквена јерархија имала жељу за континуитетом Охридске архиепископије са Бугарском патријаршијом (коју је укинуо Самуило), нису никакви докази да је и Охридска архиепископија била континуитет бугарске доростолске Патријаршије. Шта више, такво сагледавање црквених прилика у датој црквеној јединици потпуно је страно православној вјери о уређењу Цркве, еклисиологији. Са друге стране, у Византији-Ромеји био је уврежен обичај да се поданици неке државе именују у складу са именом државе у којој се налазе, па тако, византијски-ромејски хроничари називају сваког поданика Ромеје Ромејом, без обзира којој исти народности припада. На пример, један Етипољанин православне вјере био би именован у неком византијском-ромејском званичном документу Ромејом, а не Етиопљанином, само из те чињенице што је он поданик ромејског царства! По истој аналогији, византијски хроничари који су писали о Самуилу називају га бугарским царем и народ у његовој држави бугарским стога што је од завладао територијом која је за Ромеје тј. Византијце била позната као Бугарска јер је пре Самуила та територија била саставни део бугарског царства.

Епархије Охридске архиепископијеУреди

 
Охридска архиепископија 1020. године

Према тим повељама у састав Охридске архиепископије имало је да уђе 31 епархија и то:

  • 1. Охридска, са Преспом, Мокром и Кичевом.
  • 2. Костурска, са Корицом, Колоњом, Војушом, Мором и Деволом.
  • 3. Главеничка, са Канином и Неаничком.
  • 4. Мегленска, са Прошеком, Мориховом, Сетином, Островом и Заодрином.
  • 5. Битољска, са Пелагонијом, Прилепом, Дебром и Велесом.
  • 6. Струмичка, са Радовиштем и Кончом.
  • 7. Морозвиздска, са Козјаком, Славиштем, Злетовом, Луковицом, Пијанецом и Малешевом.
  • 8. Велбуждска, са Сутеским, Германијом, Теримером, Стобијем, Доњим Сутеским и Разлогом.
  • 9. Средачка (Софијска), са Перником, Суковом и Знепољем.
  • 10. Нишка, са Мокрим, Коблосом, Топлицом и Сврљигом.
  • 11. Браничевска, са Моравским, Смедеревом, Гроцком, Дивисиштем, Истагланда (?) и Бродариском.
  • 12. Београдска, са Градецом, Омчом, Главентином и Белом Црквом.
  • 13. Сремска, у области Срема.
  • 14. Скопска, са Винецем, Преамором, Луковом и Прилипом.
  • 15. Призренска, са Хвосном, Лесковцем и Бретос (?).
  • 16. Липљанска, у области Косова.
  • 17. Србичка, југозападно од Солуна.
  • 18. Дрстарска (Силистрија?).
  • 19. Видинска.
  • 20. Рашка.
  • 21. Орошка, западно од Призрена.
  • 22. Черничка у области Драча.
  • 23. Химерска, у Арбанији сјеверно од Крфа.
  • 24. Дринопољска, у Арбанији близу Аргирокастра.
  • 25. Велска, јужно од Дринопољске.
  • 26. Вутронска, у јужној Арбанији ниже луке Санти Quaranta.
  • 27. Јанинска у Епиру.
  • 28. Козилска.
  • 29. Петрска
  • 30. Сташка ти Тесалији,
  • 31. Берска или Веријска, западно од Солуна.

Охридски архиепископи могли су само кратко вријеме одржати овако велик број епархија под својом влашћу и за вријеме византијске владавине у тим областима. Прије свега, митрополит Драча убрзо је успио, да под своју јурисдикцију врати све арбанашке епархије, а митрополити цариградске патријаршије у Епиру, Тесалији и јужној Македонији присвојили су себи сусједне епархије. Тако су од горенаведених епархија у 12 вијеку остале под управом Охридске архиепископије само првих шеснаест, затим видинска и рашка. Уз то је основано шест нових епархија, већином одвајањем од старих, тако да је Охридска архиепископија током 12 вијека имала 24 епархије. Нове су биле: Дебарска из Охридске, Деволска или Селафорска из Костурске, Гребенска више Крбице, Канинска из Главеничке, Сланичка око Јениџе Вардара и Бренотска за Влахе и хришћанске Турке Вардариоте.

Раздобље српске властиУреди

С опадањем византијске снаге, од краја 12 вијека, сужавале су се и границе Охридске архиепископије упоредо с освајањима српских, бугарских и других владалаца на рачун Византије. Обновљено бугарско царство присајединило је одмах видинску, софијску и друге сусједне епархије новооснованој трновској архиепископији, каснијој патријаршији. Српски краљеви из лозе Немањића, пошто је 1219. основана аутокефална жичка, касније пећка архиепископија и патријаршија, подвргавали су постепено, према ширењу српских државних граница, под своју државну цркву све епархије Охридске архиепископије некад Струмице, Прилепа и Охрида. Тако је Охридска архиепископија крајем 13 вијека остало само 11 епархија: охридска, костурска, деволска, главеничка, канинска, пелагонијска, ме-гленска, сланичка, гребенска, струмичка и влашка. Те су јој епархије остале и даље, кроз све вјекове опстанка Охридске архиепископије, главни саставни дијелови.

Када је краљ Душан постао господар Охрида (1334) и свих области, које су тада чиниле Охридску архиепископију, он не само да није укинуо Охридску архиепископију, већ јој је оставио аутокефалност, и по свој прилици присајединио и све епархије, које је освојио на југу и западу Охрида, по Македонији, Тесалији, Епиру и Арбанији, јер су то, углавном, биле епархије, које су и раније припадале јурисдикцији Охридске архиепископије. За владе краља Вукашина и његовог брата Угљеше (1366—1371), изгледа да су под врховну духовну власт Охридске архиепископије подвргнуте чак и старе епархије: сереска, драмска, христопољска (кавалска) и друге, које су за вријеме Душана биле потчињене пећком патријарху.

Раздобље турске властиУреди

 
Печат Охридске архиепископије из 1516. године
 
Молба из 1654. године, упућена руском цару од стране четири манастира са подручја Охридске архиепископије

Подручје Охридске архиепископије прешло је из српских руку у турске руке. Охридска архиепископија била је прва аутокефална православна црква на Балкану, која је у цјелини дошла под турску власт. Турци су признали затечено стање, и Охридска архиепископија је, споредно са ширењем граница турске државе, ширила и своју цркву на штету цариградске и трновске, а нарочито на штету пећке патријаршије. Границе Охридске архиепископије током 15 и у првој половини 16 вијека заузимале су највеће димензије. Тада је Охридска архиепископија имала под својом врховном управом не само све своје старе епархије по Македонији и Арбанији, Јужној и Сјеверној Србији, него и по Молдавији и Влашкој, по Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори, па чак и по јужној Италији, Малти и Сицилији. Послије пада српске државне самосталности (1459) губи се траг српским патријарсима, и охридски архиепископи, који су већ и дотле успјели да подвргну под своју власт многе српске епархије, које су раније биле дошле под турску власт, успјели су да постепено протегну своју власт и на цијелу територију бивше пећке патријаршије.

У четвртој и петој деценији 16 вијека покушавао је смедеревски смедеревски епископ Павле, да се одупре тој превласти Охридске архиепископије, и да обнови аутокефалност пећке патријаршије. Он то није успио, али ускоро послије њега (1557) успио је то да изведе Макарије, рођак великога везира Мехмеда Соколовића. Тада су све српске епархије изнад Струмице, Велеса, Кичева и Дебра одузете од Охридске архиепископије и поновно ушле у састав обновљене пећке патријаршије. Над митрополијом Молдавском и Влашком Охридска архиепископија вршила је јурисдикцију неко вријеме послије 1439, пошто је цариградска јерархија примила унију с Римом. Та је зависност била више номинална и за Молдавску, изгледа, вриједила је до половине 17 вијека.

Од првих деценија 16 вијека, па до краја тога вијека, Охридска архиепископија имала је под својом врховном духовном влашћу и старије и новије православне грчке и арбанашке колонисте у јужној Италији, по Апулији, Калабрији, Басиликату, Сицилији, Малти и Далмацији. Епископ италски, са насловом митрополита и егзарха, био је један од јужно арбанашких епископа, кога је архиепископ охридски са својим синодом на тај положај постављао. Та духовна зависност православних колониста у Италији од Охридске архиепископије трајала је само до папе Сикста V. (1585—1590), који је колонисте присилио на унију, а православном митрополиту забранио приступ Грцима и Арбанасима у Италији.

Послије обновљења пећке патријаршије (1557) Охридска архиепископија враћена је, углавном, у своје границе из 13—14 вијека. Тако умањена она је морала приступити новој организацији својих епархија, и дефинитивно ју је извела до половине 17. вијека. Прва епархија Охридске архиепископије, која је добила име митрополија, била је првопријестолна епархија костурска. Током 16 и 17 вијека, по узору на уведени обичај у цариградској патријаршији, добиле су тај наслов и друге епархије. Тако је од 14 епархија, које су остале Охридској архиепископији до њеног коначног укидања (1767) њих 9 носило назив митрополије (костурска, пелагонијско-битољска, струмичка, коричко-селасфорска, београдско-елбасанска, воденска, драчка, гребенска и сисанијска), а 5 назив епископија (мегленска, дебарско-кичевска, велешка, преспанска и горо-мокренска у Дрим-колу).

УкидањеУреди

 
Фанариотски цариградски патријарх Самуил (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Током 17. и 18. века, фанариотска заједница у Цариграду почела је да врши знатан утицај на вођење послова у Цариградској патријаршији и осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове источних патријаршија (Антиохија, Јерусалим, Александрија) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање Српске патријаршије (1766),а затим и Охридске архиепископије (1767), што је довело до тешких последица по православне Србе и друге Словене у Османском царству. Фанариотско непријатељство према древним црквеним средиштима у Пећи и Охриду било је изражено до те мере да у тим местима након укидања Српске патријаршије и Охридске архиепископије нису били постављени чак ни епископи, већ су обе архијерејске катедре укинуте и припојене са суседним епархијама.[4]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Коматина 2016, стр. 91-123.
  2. ^ Коматина 2016, стр. 35-39.
  3. ^ Коматина 2016, стр. 40-44.
  4. ^ Слијепчевић 1938, стр. 250-307.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди