Павел Ђурковић

Павле или Павел Ђурковић, (1772. Баја Мађарска1830. Одеса, Русија) је био српски сликар, портретист и иконограф који се истакао у иконографисању манастира и по портретима великог броја познатих личности у српској историји.

Павле Ђурковић
Датум рођења1772
Место рођењаБаја
Хабзбуршка монархија
Датум смрти1830
Место смртиОдеса
Руска Империја

БиографијаУреди

Родом је из варошице Баје у Угарској. Његов деда Глиша је у своје време био дугогодишњи бајски сенатор и градоначелник.[1]

ДелоУреди

 
Павел Ђурковић - Христ

Његов обимом највећи рад је био иконостас цркве у Вршцу и Белој Цркви из година око 1792. Ђурковић "иконописац из Будима", јер од 1793. године[2] сликао иконе на иконостасу белоцркванског храма Св. Петра и Павла.

Он је путовао по већим градовима и местима и портретисао је имућније грађане. Тако је 1811. године је израдио портрет архимандрита Павла Хаџића. Године 1812. године је радио у Земуну за породицу Карамата, а 1816. године је у Шишатовцу портретисао Вука Караџића и Лукијана Мушицког. Године 1820. је у Сремским Карловцима сликао митрополита Стратимировића, насликао је и проту Тому Будисављевића.

Потписујући се: „Изживописал П. Ђ. славено-Сербин из Карловаца в Сријеме“. Године 1812. је радио у славонским манастирима. Портретисао је у манастиру Ораховици 1820, архимандрита Стевана Станковића.[3]

После 1820. године је отпутовао у Русију преко Влашке и Молдавије сликајући уз пут и настанио се у Одеси, где му је посао јако добро ишао и ту је напредовао као уметник и израдио је ту изванредни портрет професора Атанасија Стојковића, који га је можда и позвао у Русију, као једно од његових последњих дела и као доказ о његовој уметности портретирања.

На позив кнеза Милоша од 23. априла 1823. године стигао је из Карловаца у Србију да портретише, њега и породицу - књегињу Љубицу и кћери Савку и Станку. Уметник се бавио у Крагујевцу и Београду, где је радио по жељи кнежевој. Ђурковић је 21. марта 1824. године[4] завршио портрет кнеза Милоша. Била је то друга по реду позната слика у ослобођеној Србији, након Другог српског устанка.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Зборник Историјског музеја Србије", Београд 8-9/1972.
  2. ^ Светлана Димитријевић Марковић: "Стара градска језгра и урбане целине...", Београд 2013.
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 8. октобар 1900.
  4. ^ "Српски народ", Београд 11. септембар 1943.

ЛитератураУреди

Види јошУреди

Спољашње везеУреди