Павле Бакић

Павле Бакић (непознато— Горјани1537.) је последњи српски деспот и најпознатији представник чувене фамилије. Имао је турски тимар (феудално добро) као и његов отац. Био је господар великих имања око Венчаца у Шумадији званих „Бакићева земља“, као и своје утврђење звано Бакићеви двори. Уживао је велики углед код Турака и добио је право да прикупља од народа прописани харач, а његова породица се прва укључила у турски феудализам.[1]

Павле Бакић
Seal of Pavle Bakić.jpg
печат Павла Бакића
Датум смрти20. септембар 1537.
Место смртиЂаково
СупружникТеодора
ПретходникРадич Божић
НаследникСтефан Штиљановић

Павле је као спахија хришћанин задобио велико поверење не само код смедеревског санџак бега Ферхат-паше, у чијем је санџаку држао кнежину,него и код Порте,па и самог султана. Међутим,1524. године, Ферхат-паша је због великог глобљења на султанову заповест погубљен, а његов штићеник Павле Бакић пао је у немилост. Велики везир Ибрахим-паша оптужио је Павла да је задржао за себе неки новац и сребро које је после погубљења Ферхат-паше требало конфисковати у корист царске благајне. Поред тога, Бакић је после смрти свог пријатеља и заштитника, санџа кбега смедеревског,подстицао поједине јаничаре на побуну због чега је од стране великог везира био оптужен за издају.[2]

У договору са заповедником угарске војске Павлом Томоријем и краљем Лајошем II прешао је у децембру 1525. реку Саву са својом породицом, петоро браће, педесет коњаника и доста Срба на угарску страну и у замену за напуштена добра у Србији добио град Лак и друге поседе.[3] Са својим четама учествовао је у бици на Мохачком пољу 1526. Павле Бакић је, пре преласка у Угарску 1525. године, у Смедеревском санџаку управљао кнежином која је, по угарским изворима, била прилично пространа и обухватала је око педесет села. Читава једна област звала се Бакићево поље.[4]

У борби за угарски престо између надвојводе Фердинанда Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље био је на страни војводе Запоље. После Запољиног пораза код Токаја 1527, прешао је Фердинанду и остао му веран до смрти.

Фердинанд I је 1528. потврдио Бакићу и браћи све поседе и именовао га врховним капетаном српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета. При одбрани Беча (1529) Бакић се истакао са својом коњицом. Повељом од 1534, Фердинанд је њему и браћи потврдио све поседе што су их дотад имали (Лак, Ђер, Сомбатеј, Хедервар и сва имања која су тим градовима припадала).

Повељом од 20. септембра 1537. именовао га је деспотом и позвао Србе да се окупе око Бакића, као српског деспота.

Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо. Због својих претходних великих подвига и победа над турском војском његову главу је Мехмед-паша по своме сину послао у Цариград.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Расен
  2. ^ Венчац
  3. ^ Lemajić, Nenad (2014). „Rani kontakti Srba i Habrzburgovaca (do Mohačke bitke)”. Istraživanja. 25: 73—87. Архивирано из оригинала на датум 26. 03. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  4. ^ Венчац

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди