Павле Маринковић

српски правник, политичар, публициста, дипломата, министар

Павле Д. Маринковић (Београд, 15. јул 1866Врњачка Бања, 11. јул 1925) био је српски правник, политичар, публициста и дипломата.

Павле Д. Маринковић
Павле Маринковић.jpg
Павле Маринковић
Биографија
Датум рођења(1866-07-15)15. јул 1866.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти11. јул 1925.(1925-07-11) (58 год.)
Место смртиВрњачка Бања
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Политичка
странка
Српска напредна странка (Краљевина Србија)
25. јул 1900. — 10. мај 1901.
ПретходникАндра Ђорђевић
НаследникЉубомир Ковачевић
1901. — 1903.
Министар шумарства и рударства Краљевства СХС
2. април 1919. — 16. август 1919.
Министар просвете Краљевства СХС
16. август 1919. — 19. фебруар 1920.
Министар вера Краљевства/Краљевине СХС
17. мај 1920. — 1. јануар 1921.

БиографијаУреди

Отац Димитрије, министар и председник Сената, мајка Велика, рођ. Клајн.

Основну школу завршио је у Београду. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1886. У Паризу је завршио права. Током студија показао је више интересовања за позориште и глумачку каријеру, него за правне науке.[1] [2] По повратку у Србију, постављен је за судског писара Првостепеног суда у Ужицу. Био је један од вођа Напредне странке. Занимао се за новинарство, био један од покретача дневног листа Ред 1894, а сарађивао је и у часопису Српски преглед. Због кицошког облачења и омаловажавања људи који су потицали из сиромашних средина београдски кругови су му наденули надимак "Паја Бунда".[3]

Био је отправник послова посланстава у Петрограду и Атини (1895-1898). По повратку из Атине, са Јанком Веселиновићем и Браниславом Нушићем покренуо је књижевни лист Звезда (1898).

Пошто је његов отац Димитрије Маринковић одбио да састави нову владу, Павле је постављен за министра просвете и црквених дела постављен је јула 1900.[4] и на том месту остао је до априла 1901. У време његовог министровања отворене су Богословија „Свети Сава“ и прва Женска учитељска школа у Београду (1900); донет је Закон о Народној библиотеци и Правила о унутрашњем уређењу и раду у Народној библиотеци (1901). Осим тога значајна је била његова улога у оснивању Етнографског музеја и Уметничког одељења при Министарству просвете. Био је један од напредњака који је учествовао у стварању Априлског (октроисаног) устава и личност од поверења краља Александра Обреновића, који је Павла Маринковића користио за комуникацију са осталим члановима те странке, фебруара и марта 1901. године.[5] Потом је радио на формирању нове странке, коју је требало да чине најистакнутији радикали и напредњаци.[6]

 
Павле Маринковић је у време Првог светског рата био посланик у Букурешту

Од априла 1902. до 1903. био је посланик у Софији. Краљ Александар га је поставио са задатком да ради на српско-бугарском споразуму о Македонији.[7] После Мајског преврата вратио се у Србију и 1904. са Јованом Адамовићем покренуо дневни лист Правда, који је излазио до 1941. године. Оснивачи су имали у виду задовољење правде извођењем пред суд лица која су учествовала у Мајском преврату.[8] У периоду 1905-1914. био је народни посланик и у том својству отворио је једну од најсадржајнијих парламентарних расправа о „завереничком питању“. По њему, централно место имала је борба за превласт цивилне над војном влашћу. Због његових ставова, 1907. на Теразијама напала га је група наоружаних официра. Као народни посланик и бивши посланик у Софији, посетио је Бугарску новембра 1914, покушавајући да наговори Бугаре да стану уз Србију и њихову заједничку заштитницу Русију. Његова посета само је закратко променила однос бугарске јавности према Србији.[9] У време Првог светског рата био је посланик у Букурешту. Приликом уласка Румуније у рат на страни сила Антанте, радио је против савезничких обећања датих у погледу Баната. Био је у пратњи Николе Пашића током његовог пута у Петроград, априла 1916, када се разговарало о помоћи српској влади и војсци и промени бугарофилске политике званичне Русије. Током 1917, посебно је посветио пажњу промени концесија које су силе Антанте гарантовале Румунији у Банату.[10] Поткрај рата блиско је сарађивао са Николом Пашићем.[11]

После рата пристао је да уђе у Владу Краљевине СХС. Априла 1919. именован је за министра шумарства и рударства. У томе ресору се кратко задржао, јер је преузео ресор Министарства просвете у две владе Љубомира Давидовића, од августа 1919. до фебруара 1920. године.[12] У време његово првог мандата, донета је Уредба о уређењу Министарства просвете, 3. септембра 1919, којом је утврђена организација, прописано функционисање и одређене надлежности.[13] Његовим залагањем отворен је Господарско-шумарски факултет Свеучилишта у Загребу, наредбом од 26. септембра 1919. године.[14] Потом су основани Правни факултет у Суботици и Филозофски факултет у Скопљу, Уредбом од 27. јануара и Указом од 2. фебруара 1920. године.[15] Одмах по преузимању ресора Министарства просвете, Павле Маринковић се јавно изјаснио за промену курса у политици образовања учитеља.[16] Док је био на тој дужности, наставни план и програм рада учитељских школа са трогодишњим трајањем замењен је сталним програмом за све учитељске школе у Краљевини СХС. У првој половини 1920. постављен је за министра вера, што је остао до јануара 1921. На свечаности у Сремским Карловцима, августа 1920, прочитао је Указ краља Петра I Карађорђевића којим је потврђена Одлука Архијерејског сабора о поновном васпостављењу Српске патријаршије. Писао је приказе, књижевне и позоришне критике. Залагао се за унапређивање позоришта у Србији.[17]

Био је један од потписника испред Напредњачке странке којом су Демократски клуб, Самостална радикална странка и напредњаци формирали јединствену Демократску странку, априла 1919. године.[18]

 
Павле Маринковић

Имао је два млађа брата Војислава и Светислава.[19] [20]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. стр. 35. 
  2. ^ Веснић млађи, Радослав (2008). Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. Београд: Центар за студије Југоисточне Европе : Факултет политичких наука. стр. 64. ISBN 978-86-82363-95-8. 
  3. ^ Веснић млађи, Р. Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. стр. 74, 75. 
  4. ^ Рајић, Сузана (2014). Александар Обреновић. Владар на прелазу векова сукобљених светова. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 298. ISBN 978-86-379-1151-7. 
  5. ^ Рајић, С. Александар Обреновић. стр. 308, 314. 
  6. ^ Рајић, С. Александар Обреновић. стр. 317, 318. 
  7. ^ Рајић, С. Александар Обреновић. стр. 367, 385, 397. 
  8. ^ Pavlović, К. Vojislav Marinković i njegovo doba (1876–1935). стр. 36. 
  9. ^ Батаковић, Душан Т. (2016). Србија и Балкан: Албанија, Бугарска, Грчка 1914-1918. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 275. ISBN 978-86-515-1174-8. 
  10. ^ Поповић, др Никола (1977). Односи Србије и Русије у Првом светском рату 1914-1918. Београд: Институт за савремену историју : ИП "Народна књига". стр. 233—235, 314, 376—380. 
  11. ^ Јовановић Пижон, Јован (2015). Дневник (1896-1920). приређивачи Миладин Милошевић, Радош Љушић. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 513, 521, 527, 529, 530, 537. ISBN 978-86-515-0996-7. 
  12. ^ Љушић, Радош; et al. (2005). Владе Србије /1805-2005/. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 281, 283. ISBN 86-17-13111-X. 
  13. ^ Бајагић, Душан (2009). Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 80, 81. ISBN 978-86-7005-075-4. 
  14. ^ Бајагић, Д. Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. стр. 232, 240. 
  15. ^ Бајагић, Д. Управљање Министарством просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. стр. 89. 
  16. ^ Илић-Рајковић, Александра (2013). Радна школа у Србији (1880-1940), докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. стр. 80. 
  17. ^ Знаменити Јевреји Србије - биографски лексикон (језик: српски)
  18. ^ Глигоријевић, Бранислав (2010). Демократска странка 1919-1928. Београд: Институт за савремену историју : Службени гласник. стр. 64. ISBN 978-86-519-0605-6. 
  19. ^ Наши Политичари Павле Маринковић народни посланик (језик: српски)
  20. ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. стр. 39, 40.