Павле Маринковић
Павле Д. Маринковић (Београд, 15. јул 1866 — Врњачка Бања, 11. јул 1925) је био српски правник, политичар, публициста, дипломата, министар Краљевине Србије и Краљевине СХС.
| Павле Д. Маринковић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Павле Маринковић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
БиографијаУреди
Отац Димитрије, министар и председник Сената, мајка Велика, рођ. Клајн.
Основну школу завршио је у Београду. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1886. У Паризу је завршио права. Током студија показао је више интересовања за позориште и глумачку каријеру, него за правне науке.[1] [2] По повратку у Србију, постављен је за судског писара Првостепеног суда у Ужицу. Био је један од вођа Напредне странке. Занимао се за новинарство, био један од покретача дневног листа Ред 1894, а сарађивао је и у часопису Српски преглед. Због кицошког облачења и омаловажавања људи који су потицали из сиромашних средина београдски кругови су му наденули надимак "Паја Бунда".[3]
Био је отправник послова посланстава у Петрограду и Атини (1895-1898). По повратку из Атине, са Јанком Веселиновићем и Браниславом Нушићем покренуо је књижевни лист Звезда (1898).
За министра просвете и црквених дела постављен је јула 1900. и на том месту остао је до априла 1901. У време његовог министровања отворене су Богословија „Свети Сава“ и прва Женска учитељска школа у Београду (1900); донет је Закон о Народној библиотеци и Правила о унутрашњем уређењу и раду у Народној библиотеци (1901). Осим тога значајна је била његова улога у оснивању Етнографског музеја и Уметничког одељења при Министарству просвете. Био је један од твораца Априлског (октроисаног) устава из 1901.
Од 1901. до 1903. био је посланик у Софији. После Мајског преврата вратио се у Србију и 1904. са Јованом Адамовићем покренуо дневни лист Правда, који је излазио до 1941. У периоду 1905-1914. био је народни посланик и у том својству отворио је једну од најсадржајнијих парламентарних расправа о „завереничком питању“. По њему, централно место имала је борба за превласт цивилне над војном влашћу. Због његових ставова, 1907. на Теразијама напала га је група наоружаних официра. Као народни посланик и бивши посланик у Софији, посетио је Бугарску новембра 1914, покушавајући да наговори Бугаре да стану уз Србију и њихову заједничку заштитницу Русију. Његова посета само је закратко променила однос бугарске јавности према Србији.[4] У време Првог светског рата био је посланик у Букурешту. Приликом уласка Румуније у рат на страни сила Антанте, радио је против савезничких обећања датих у погледу Баната. Био је у пратњи Николе Пашића током његовог пута у Петроград, априла 1916, када се разговарало о помоћи српској влади и војсци и промени бугарофилске политике званичне Русије. Током 1917, посебно је посветио пажњу промени концесија које су силе Антанте гарантовале Румунији у Банату.[5] Поткрај рата блиско је сарађивао са Николом Пашићем.[6]
После рата пристао је да уђе у Владу Краљевине СХС. Априла 1919. именован је за министра шумарства и рударства. На тој функцији се кратко задржао јер је исте године постао министар просвете. Док је био на тој дужности, наставни план и програм рада учитељских школа са трогодишњим трајањем замењен је сталним програмом за све учитељске школе у Краљевини СХС. У првој половини 1920. постављен је за министра вера, што је остао до јануара 1921. На свечаности у Сремским Карловцима, августа 1920, прочитао је Указ краља Петра I Карађорђевића којим је потврђена Одлука Архијерејског сабора о поновном васпостављењу Српске патријаршије. Писао је приказе, књижевне и позоришне критике. Залагао се за унапређивање позоришта у Србији.[7]
Био је један од потписника испред Напредњачке странке којом су Демократски клуб, Самостална радикална странка и напредњаци формирали јединствену Демократску странку, априла 1919. године.[8]
Види јошУреди
ИзвориУреди
- ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. стр. 35.
- ^ Веснић млађи, Радослав (2008). Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. Београд: Центар за студије Југоисточне Европе : Факултет политичких наука. стр. 64. ISBN 978-86-82363-95-8.
- ^ Веснић млађи, Р. Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије. стр. 74, 75.
- ^ Батаковић, Душан Т. (2016). Србија и Балкан: Албанија, Бугарска, Грчка 1914-1918. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 275. ISBN 978-86-515-1174-8.
- ^ Поповић, др Никола (1977). Односи Србије и Русије у Првом светском рату 1914-1918. Београд: Институт за савремену историју : ИП "Народна књига". стр. 233—235, 314, 376—380.
- ^ Јовановић Пижон, Јован (2015). Дневник (1896-1920). приређивачи Миладин Милошевић, Радош Љушић. Нови Сад : Београд: Прометеј : Радио-телевизија Србије. стр. 513, 521, 527, 529, 530, 537. ISBN 978-86-515-0996-7.
- ^ Знаменити Јевреји Србије - биографски лексикон (језик: српски)
- ^ Глигоријевић, Бранислав (2010). Демократска странка 1919-1928. Београд: Институт за савремену историју : Службени гласник. стр. 64. ISBN 978-86-519-0605-6.
- ^ Наши Политичари Павле Маринковић народни посланик (језик: српски)
- ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. стр. 39, 40.
