Отворите главни мени

Павле Симић (Нови Сад, 1818Нови Сад, 17. јануар 1876) је био српски сликар.

Павле Симић
Датум рођења1818
Место рођењаНови Сад
Датум смрти17. јануар 1876.(1876-01-17) (57/58 год.)
„IV Мајски сабор 1848“, слика Павла Симића

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је у трговачкој породици, али је рано остао без родитеља, па га је прихватио деда, свештеник у Старој Кањижи. Ту је мали Павле, гледајући иконостасе Теодора Илића Чешљара, зажелео да постане уметник. Средњу школу је учио у Сомбору и Суботици, а затим је прешао у Нови Сад у радионицу сликара Алоиза Кастагнија, италијана из Мантове. Децембра 1837. одлази у Беч и уписује се на Сликарску академију. Студирао је на одсеку историјског сликарства, до 1841.

ДелоУреди

Симић је сликао углавном иконостасе и портрете. Први његов рад на иконостасу је иконостас цркве у Пирошу, сликан 1848-49. Затим долазе иконостаси: манастира Кувеждина, 1850-53; цркве у Шапцу, 1853-56; престоне иконе у Старом Футогу, 1855; иконостас цркве у Ђурђеву, у Шајкашкој, 1857; цркве у Сенти, 1859; у Бачком Деспот св. Ивану, 1860; Николајевске цркве у Новом Саду, 1863; капеле Платона Атанацковића, на Алмашком гробљу у Новом Саду, 1864; цркве у Башаиду, у Банату, 1864-66; цркве манастира Ораховице у Славонији, 1867; цркве у Глини, 1866-68; Саборне цркве у Сомбору, 1870-73 и Харишове капеле у Земуну, 1875. У црквеном сликарству био је под великим утицајем бечких назарена. Мек по колориту, понекад чак и сладуњав, полагао је нарочито пажњу на композицију и јасан хармоничан цртеж.

Симић је далеко значајнији као портретист. Направио је приличан број портрета, разних величина, међу којима су подједнако добри и они велики и они мали. На портретима је озбиљан, строг цртач, а у боји осећајан, мек и прозиран. Неки његови портрети (Пробојчевића, Човека у белом прслуку или Проте Матеје) иду међу најбоља дела српског сликарства из средине XIX века. Од малих портрета истичу се портрети Агрипине Грујић и Милице Стојадиновић-Српкиње. Умео је да се позабави и најфинијим психолошким студирањем својих модела (Портрет уметникове мајке).

Симић је радио и историјке композиције. Начинио је четири такве за манастир Куваждин, све четири из живота Намањића и монументалних димензија, али су оне уништене за време окупације у току Другог светског рата. Остале су две мање слике: Хаџи Ђера и Хаџи Рувим и Илија Бирчанин предаје харач. Обе се налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Издао је и две литографије: Мајска скупштина 1848, за коју је годинама припремао портрете учесника, и Црногорски певач.

Био је ожењен Јелисаветом, ћерком Григорија Јовшића, градоначелника Новог Сада. Њихова ћерка Милева Симић (1859-1946) била је учитељица, књижевница и преводилац.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • И. Кукуљевић, Словник умјетниках југославенских, Загреб 1860,
  • В. Петровић и М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927,
  • В. Стајић, Новосадске биографије, V, Нови Сад 1940, 1942-49.
  • Текст др Миодрага Коларића, вишег научног сарадника Народног музеја, Београд, за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ 1968.

Спољашње везеУреди