Отворите главни мени

БиографијаУреди

Kњижевник Павле Станишић је рођен 1936. године у мјесту Црквице у Боки Kоторској. Од 1947. године живи и ради у Добоју.[1] Завршио је Гимназију у Добоју, Вишу педагошку школу у Београду и Факултет политичких наука у Сарајеву. Радио је као наставник у Основној и Економској школи у Добоју, био је руководилац Центра за културу, Библиотеке[2] и Регионалног архива у Добоју, новинар у Радио Добоју и Радио Сарајеву.

Поезијом[3] и прозом[4] се бави од средњошколских дана. Један је од суоснивача Kлуба младих писаца у Добоју 1957. године. Оснивач и покретач је бројних културних институција и манифестација, међу којима је часопис за друштвена питања и културу „Значења“, „Априлски културни мозаик“ итд.

Аутор је више награђиваних и откупљиваних кратких прича и приповиједака на конкурсима дневних листова и часописа: сарајевског "Ослобођења", београдске "Политике", новосадског "Дневника", "Цетињског листа“, подгоричке „Побједе“, тузланског „Фронта слободе“, бањалучког листа „Глас Српске“.

Добио је награде: „Иво Андрић“ листа „Ослобођење“ 1975. године, „Зија Диздаревић“ 1985, зрењанинског часописа „Улазница“ 2000, бањалучког листа „Глас Српске“ 2003. и 2006, откупну награду за есеј „Хоће ли слобода умјети да плаче“ београдског листа „Борба“ 1996. године.

Хумористичко-сатиричне текстове је објављивао у београдском листу „Јеж“, сарајевској ревији „Одјек“ и у многим радио-програмима.

Поезију објављивао у листовима и часописима „Глас комуна“, Добој, „Значења“, Добој, „Алтернатива“, Добој, „Арс“, Цетиње, „Дубровник“, Дубровник, „Kњижевник“ Бањалука, „Диван“, Градачац. Заступљен у публикацији „Брод носталгије“ – боемске песме 2004, Београд. Са репрезентативним избором представљен у италијанском часопису „Smerilliana“ бр. 11/2010, а заступљен је и у београдском часопису антологијске поезије „Антологија“ 2009. Поезију и прозу објављивао је и на италијанским on-line порталима Sagarana[5] и ZEST[6] Litteratura sostenibile, као и на првој словеначкој on-line ревији Locutio[7].

Превођен је на италијански и словеначки језик.

Члан је Друштва писаца БиХ.[8]

Бавећи се новинарством, у Добоју је уређивао листове „Глас комуна“, „Слободни репортер“, „Алтернатива“, „Нова алтернатива“. Објавио је више од 200 аналитичких коментара на радију Слободна Европа од 1999. до 2003. године. Има свој блог.[9] Аутор је више награђиваних радио-драмских програма. Добитник годишње награде Удружења новинара БиХ 1978. године.

КњигеУреди

ПоезијаУреди

  • Пјесма о спасењу, поема, издање аутора, Добој, 1985.[10]
  • Вечерња начела, поезија, Kњижевни клуб „Иво Андрић", Добој, 1987.
  • Европа за успомену, поезија, Задужбина „Петар Kочић“, Бања Лука – Београд, 2007.[11][12][13]
  • Преживјеле ријечи, поезија, Графомарк, Лакташи, 2008. [14]
  • Теутино благо, изабране и нове пјесме, „Бесједа“, Бања Лука, 2009. [15][16]

ПрозаУреди

  • Пахуљице и лудаци, кратке приче, Kњижевни клуб „Иво Андрдић“, Добој, 1980.
  • Вјеково, град у Дарданији, роман, „Нова адреса“, Добој, 1997
  • Плави путеви, приповијетке, Задужбина „Петар Kочић“, Бања Лука – Београд, 2006. [17][18]
  • Младић из „Kаприја“, проза, M POWЕR, Бања Лука,2007. [19]
  • Вјеково, роман, II издање, Задужбина „Петар Kочић“, Бања Лука - Београд, 2011.[20][21]

ДрамеУреди

  • Вила Босна (у књизи Младић из „Kаприја“) [22]

ЕсејиУреди

  • Три полазишта сумње (Одбрана поезије), „Вечерња начела“ (предговор), 1980.
  • Хоће ли слобода умети да плаче, „Борба“, Београд, 14. април 1996.
  • Хероји су уморни, „Нова алтернатива“, Добој, 1.април 1998.
  • Хеј, Словени, хеј, „Нови прелом“, Бања Лука, 30. април 1998.
  • Небо поезије, „Европа за успомену“ (предговор), 2007.

РеференцеУреди