Отворите главни мени

Павлимир је био по Фарлатију краљ далматинске Србије, а по драми Јунија Палмотића Павлимир, он је оснивач Дубровника.

Данијеле Фарлати у дјелу Illyricum sacrum о Павлимиру пише:[1][2]

„Долазак Павлимира и осталих Срба, који још нијесу примили хришћанство, као и покршавање Нарентана пружили су повод и узрок да се одржи помјесни делматски сабор око 877. године... Учествовали су и легати Апостолске столице и константинопољског цара. архиепископ Георгије са неколицином епископа Далмације, Хрватске и Србије, хрватски дукс и српски краљ са својим племићима и великашима... Павлимир је покорио моћнике и банове који су, послије смрти Часлава, који је протјерао Радослава, свог оца, а његовог дједа, подијелили међу собом српско краљевство. С друге стране Горњу Мезију, или унутрашњу Србију, коју је био заузео Вишеслав, један од банова Србије о коме говори Порфирогенит, није могао да поврати. Стога се морао задовољити далматинском Србијом. Послије тога је српско краљевство било подијељено на два дијела. Један дио су добили Павлимирови синови и унуци, чију је генеалогију саставио Поп Дукљанин, а други синови и унуци Вишеславови, о којима говори Порфирогенит. Али, послије скоро сто година, обје Србије су се ујединиле у једно краљевство под влашћу једног краља, који је по највишем праву једнако управљао и мезијским Србима као и далматинским. Павлимир је, пошто је побиједио рашког жупана, подигао у овом крају храм, достојан краљевског величанства, под именом Светог Петра... Побиједио је словенске Хрвате, који су насељавали посавску Панонију, као и Мађаре, који су Словенима дишли у помоћ, и понудио им мир под условом да Сава буде граница између Хрвата и Срба. Умро је у Трибинији, почетком десетог вијека и сахрањен у храму Св. Михајла... Павлимира је као краља далматинске Србије наслиједио Тијешимир, његов син посмрче, а старање над њим и управу је преузела преузела његова обудовјела мајка. Али, велики дио Србије је отпао од њега и рашки бан му је преотео Превалитану... Из Хрватске је присуствовао Томислав дукс Хрвата, из Србије Михајло, дукс Хума или Захумља, за које Порфирогенит каже да је било једно од четири жупаније у које је била подијељена цијела далматинска Србија... Изглед да је Михајло дошао умјесто краља Тијешимира, који је био непунољетан и под мајчиним старатељством је владао Србијом, мада је тада била на јако малој територији...”

Фарлати га у индексу имена на крају 6. дијела Светог Илирика назива: Paulimirus Rex Serblorum[3]

У Љетопису попа Дукљанина о Павлимиру пише:[4]

„Кад су сродници краља Радослава и војници, који су са њим били у Риму чули што се збило, замолише краља да се ожени. Он нагнан њиховим молбама узме за жену Римљанку из веома племенитог рода, с којом роди сина, којега назва Петрислав. Затим премину у дубокој старости и сахрањен је с великим почастима у цркви Светог Јована Латеранског.

Послије тога Петрислав се ожени племенитом римском ђевојком, од које добије сина кога назва Павлимир. Затим пошто је проживио веома много година са својим римским сродницима, и он сам је умро. По смрти, сродници му зачеше непријатељство са осталим Римљанима и почеше водити тешке борбе по граду, као што се то често дешава. Кад је Павлимир постао младић и почео да израста у веома снажног и храброг ратника, тако да му у граду Риму нико није био раван; због тога су га његови сродници и неки други Римљани веома завољели и измијенили му име, па пошто је много уживао у ратовању надјену му име Бело. У то вријеме исплови са Сицилије бродовље, огромно мноштво сараценских лађа, овакво бродовље грчки се зове „мириа армени”, а латински „децем милиа велла”. Све приморске градове су порушили; а Латини побјегоше у планине ђе живљаху Словени. А кад су се стали враћати у своје градове, Словени их похватају и задрже као робове. Затим многи пуште Латине под условом да им у свако вријеме плаћају данак и да им врше службе. И тако они почеше поново градити приморске градове које су порушили Сарацени. У исто вријеме римски сродници Белови који је и Белимир, не могући подносити подмуклост и непријатељства римских великаша, а пошто нијесу хтјели да се понижавају, нити да са непријатељима склопе мир, сви изађу из града, заједно са Белом, женама, синовима и кћерама, војници, њих пет стотина на броју, узевши ђецу и жене, дођу у Апулију. Одатле пошто су се укрцали на лађе, допловише у предјеле Далмације. Стигну у луку која се зове Груж и Омбла. Словени су наиме послали Белу, који је и Павлимир, гласнике да дође и прихвати краљевство својих предака, па су га због тога и слиједили његови сродници. Пошто су сишли са лађа, саграде тврђаву и ту се настанише. Кад су људи из града Епидура, који су се још задржали у шумама и планинама, сазнали да је Бело стигао са Римљанима и да су саградили тврђаву, скупе се и дођу, и заједно са њима подигоше град на обали мора, који Епидаврани својим језиком назову „Лаус”. Због тога овај град би назван Лаусиум, а касније промјеном гласа „Л” буде назван Рагусиум. Уистину Словени су га назвали Дубровник, а то значи „шумски” или „шумска”, јер кад су га градили дошли су из шуме.”

Каплан Буровић о краљу Павлимиру (926—942) пише да је био син Петрислава и унук абдицираног краља Радослава. Пошто се крунисао за краља у Требињу (не наводи се у којем Требињу, ономе у каснијој Херцеговни или мјесту Требиње у Албанији) кренуо је на бугарског цара Симеона и у Дукљи га је тешко поразио. Побјеђивао је жупане лојалне Ромеји (Византији) и Бугарској и обједињавао је покрајине тадашње Србије. Због великих ратних успјеха добио је надимак Ратник. Насљедио га син Тјецимир (942—962), а након њега је његов син Прелимир (962—990.). Сви они столују у Требињу, а владају и Скадром.[5]

Домаслава (краљица) је можда била жена Беле Павлимира.

РеференцеУреди

  1. ^ Фарлати, Данијеле (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр.стр.). Млеци. 
  2. ^ Никчевић, Војислав (2014). Монумента Монтенегрина, стр. 699., 700. Подгорица: Матица црногорска. 
  3. ^ Фарлати, Данијеле (1800). Illyrici sacri, Ecclesia Ragusina cum suffraganeis, et ecclesia Rhiziniensis et Catharensis, свезак VI стр. 534). Млеци. 
  4. ^ Поп Дукљанин. Љетопис попа Дукљанина, поглавља 25. и 26. Приступљено 11. 2. 2017. 
  5. ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 31. Ниш: Штампарија Викторија.