Пад Херцеговине (1481)

Пад Херцеговине под Османску власт 1481. године представља освајање још једне од српских земаља. На територији војводства Светог Саве образован је Херцеговачки санџак. Након пада Херцеговине неосвојене су остале само Црна Гора (до 1496.) и Дубровачка република која је плаћањем данка турском султану формално задржала своју самосталност све до Наполеонових ратова.

Освајање АлбанијеУреди

Несметан ни од кога, незаморен годинама и толиким подвизима, султан Мехмед II беше решио да 1478. год. сврши коначно са Албанијом и да узме упорно брањени Скадар који је био средиште млетачке власти и утицаја у том крају и у суседној Зети. Год. 1478. пала је Скендер-бегова Кроја и сам султан примио је градске кључеве. Годину дана потом клонуо је и Скадар, пред којим је султан, као пример застрашивања, дао посећи 300 грађана из освојеног Дриваста. Иван Црнојевић је поштено помагао Млечанима, али им није могао помоћи. Шта више, навукао је на се гнев неумољивог Мехмеда. Иза Албаније дошла је одмах на ред и Зета. Турци су без велике муке заузели његов Жабљак, а после и његову земљу. Да не би пао у ропство Иван је, као и много његових албанских суседа, пребегао у Италију у емиграцију.

Освајање ХерцеговинеУреди

У тај мах изгледало је, да је дошао судњи час и Дубровнику и Херцеговини. Султан беше издао и заповест, да се дубровачка област подвргне његовим суседним санџак-беговима. Херцеговачки намесник и провали потом у Конавље и оплени га. Уплашени Дубровчани послаше посебне људе на Порту, који измолише поштеду признавајући султана и повисивши му данак. Султан им је на то 30. новембра 1480. признао „државу коју држите и владање и људе“. Херцеговима је овог пута, у колико је још постојала на приморју, остављена на миру. Док се краљ Матија носио с царем Фридрихом Турци су званично били неутрални, али су суседне паше искоришћавале сваку прилику да уграбе штогод у својој близини или да и иначе постигну штогод за себе и своје. Да би што више нашкодио цару Фридриху Матија је чак пристајао, да Турци преко Хрватске нападају цареве земље, да би му паралисале снаге и изазивале пометњу међу поданицима. Да такви турски походи нису могли проћи с миром и за Матијине земље разуме се само по себи. Такав је један од тежих случајева био и 1480. год., кад је босански паша Дауд, по повратку из Штајерске, опустошио и суседне угарске области. Кад су преговори о накнади штете остали јалови нареди Матија брзу казнену експедицију против Босне. Почетком новембра прешла је његова војска Саву и стигла без тешкоћа до близу Јајца. Пре тога је један одред коњице од 3-4.000 људи, под вођством деспота Вука, јајачког бана Петра Доција и хрватско-славонског бана Ладислава Егервариа, у брзим маршевима јурнуо према Сарајеву. Упао је у изненађени град несметано и харао га три дана.

Види јошУреди

ИзвориУреди