Отворите главни мени


Пад Црне Горе, односно Зете, означен је одласком Ђурђа Црнојевића са Цетиња у јесен 1496. године. Црна Гора је након тога потпала под непосредну власт Османског царства. Пад Црне Горе, односно Зете је уједно био и пад последње српске средњовековне државе.[1]

ПозадинаУреди

Иван Црнојевић умро је крајем јула 1490. године. Он је био један од наших последњих династа који је умро у извесној средњовековној традицији. Он помиње свој двор на Цетињу, има свог дворског војводу и придворице, и чак и кефалију. Уза њ се помиње и његова „властела“ која је била представник разних црногорских племена, а чијих потомака има још и данас. Наследио га је син Ђурађ Црнојевић. Он је, као млетачки зет, донекле поправио односе са Млетачком републиком, али је до локалних граничних сукоба долазило и за његова времена. За своје поданике Ђурађ је био „господин“ и ништа више.

Ђурађ напушта Црну ГоруУреди

Када је француски краљ Карло VIII, освојивши Напуљску краљевину 1495. године почео спремати антитурски савез, он је, међу осталима помишљао на сарадњу са Ђурђем Црнојевићем. Везе између Карла и Ђурђа створио је Ђурђев ујак Константин Аријанит, који је живео у Италији. Међутим, против тог савеза били су Млечани који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су зато склопили савез против Француза у који су ушли још и Италија, Аустрија, Милан и сам папа. Тој коалицији успело је не само да потисне Карла из Напуља него и да компромитује све његове планове на Балкану. Рођени брат Ђурђев, Стефан, одао је на Порти братове преговоре и донео му крајем 1496. године од султана поруку: да дође у Цариград да се оправда или да оде из земље. Ђурађ је, са женом и децом, напустио Црну Гору и преко Будве отишао за Млетке. Власт у Зети примио је његов брат Стефан, везан потпуно за Турке.

Крај црногорске самосталностиУреди

Крајем 1498. године Стефан Црнојевић беше онемогућен од Турака. Скадарски заповедник, енергични Фериз-бег даде га чак затворити у свом граду, не зна се тачно због ког узрока. Биће да су Турци добили какве вести о његовим везама са Млечанима, с којима су те године ушли поново у рат. Од новембра 1498. године помиње се турски субаша, governador di statofo di Zerenovich, а од јануара 1499. налазио се Стефан у Албанији. У марту се већ знало да је Црна Гора припојена Скадарском санџаку и да је престала да постоји као држава.

Како је мирно примљена турска власт у Црној Гори, наглашава Јован Томић који је посебно испитивао овај период, „види се из факта да је за време млетачко-турског рата од 1499-1502. године у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког против Турака, јер су они тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција против Турака за доказ служи и појав, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села, допринела су, да је ово претпостављало турско господарство њиховом, а омразе с Приморја и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима“.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди