Пакао

према многим религијским схватањима, пребивалиште грешника и место страдања и патње

Пакао, према многим религијским схватањима, је пребивалиште грешника и место страдања и патње. Већина древних религија познавала је концепт места које је одвајало добре од злих или живе од мртвих (нпр. суморно Хадово подземно краљевство у грчкој митологији, или хладно и мрачно подземље Нилфхајма или Хела у норвешкој митологији). Хришћански теолози га описују као последње место у коме се налазе ђаволи и демони. Пакао је такође дефинисан као комплетна и завршна подела Божије љубави и милости према грешницима који су одбацили моралне стандарде и изабрали да живе грешнички живот. Чистилиште, у католицизму је место чишћења за грешнике који су заслужили спас, али нису окајали грехе почињене у животу на Земљи. Насупрот чистилишту, пакао је сматран вечном казном, без шансе за искупљење и спас оних који су у њему.

Данте и Вергилије у паклу - Вилијам-Адолф Бугро

ПолитеизамУреди

АфрикаУреди

Пакао свахили митологије назива се кузиму, а веровање у њега се развило у 7. и 8. веку под утицајем муслиманских трговаца на источноафричкој обали.[1] Замишљен је као веома хладно место.[1] Религија Серер одбацује општи појам раја и пакла.[2] У религији Серер, прихватање од стране предака који су одавно отишли је најближе сваком рају колико му може прићи. Одбацивање и постајање лутајућом душом је нека врста пакла за прелазника. Душе мртвих морају да крену у Јанив (свето пребивалиште душе). Само они који су живели своје животе на земљи у складу са Сереровим доктринама моћи ће да пређу ово неопходно путовање и тако буду прихваћени од предака. Они који не могу да пређу пут постају изгубљене и лутајуће душе, али не горе у „пакленој ватри“.[2][3]

Према митологији Јоруба, не постоји паклена ватра. Зли људи (криви на пример за крађу, враџбину, убиство или окрутност[4]) су ограничени на Орун Апади (рај уломака), док добри људи настављају да живе у царству предака, Орун Баба Ени (рај наших очева).[5]

Древни ЕгипатУреди

 
У овој сцени из Књиге мртвих ~1275. пне, срце мртвог писара Хунефера је одмерено на ваги Маат у односу на перо истине, од стране Анубиса са псећом главом. Тот са главом ибиса, писар богова, бележи резултат. Ако му је срце лакше од пера, Хунеферу је дозвољено да пређе у загробни живот. Ако не, појешће га Амит са крокодилском главом.[6]

Са успоном култа Озириса током Средњег краљевства, „демократизација религије“ је чак и његовим најскромнијим следбеницима понудила перспективу за вечни живот, при чему је морална способност постала доминантан фактор у одређивању подобности особе. Након смрти, особа се суочила са пресудом суда од четрдесет двоје божанских судија. Ако су водили живот у складу са прописима богиње Маат, која је представљала истину и исправан живот, особа је била добродошла у небеска поља трске. Ако би особа проглашена кривом, бачена је у Амит, „ждерача мртвих“ и осуђена на огњено језеро.[7] Таква особа прво подлеже страшној казни, а затим бива уништена. Ови прикази казне су можда утицали на средњовековну перцепцију пакла преко раних хришћанских и коптских текстова.[8] Очишћење за оне који се сматрају оправданим појављује се у описима „Острва пламена“, где људи доживљавају тријумф над злом и поновно рођење. Проклето потпуно уништење у стање небића постоји, али нема наговештаја вечног мучења; вагање срца у египатској митологији може довести до уништења.[9][10] Прича о Камвесу описује мучење богатог човека, коме је недостајало милостиње, када умре и упоређује то са благословеним стањем сиромаха који је такође умро.[11] Божанско помиловање на пресуди је увек остајало централна брига старих Египћана.[12]

Пакао у разним религијамаУреди

 
Приказ пакла у Ангкору
 
Визија пакла из Дантеове Божанствене комедије
 
Илустрација пакла

ХришћанствоУреди

Хришћани виде пакао као вечну казну за оне који не верују у Исуса Христа као њиховог спасиоца и који чине велике грехе у животу на Земљи. Изузеци су некад они који нису веровали у Исуса Христа али су имали олакшавајуће околности (младост, незнање, менталну болест и друго). Већина Хришћана верује да се одлазак у пакао деси одмах по наступању смрти, док други верују да се то дешава након Судњег дана.

Неке деноминације хришћанства, као нпр. Јеховини сведоци, верују да традиционална представа о паклу нема утемељења у Светом писму и да је неспојива са Богом љубави и правде. Верују да је грчки хадес, односно хебрејски шеол о којем говори Свето писмо у ствари заједнички гроб човечанства, стање непостојања, симболично почивалиште у којем умрли чекају ускрсење, те да мртви нису свесни ничега[13].

ИсламУреди

Муслимани верују у џехенем (арап. جهنم), који је сличан хебрејском гехену. У Кур'ану, светој књизи ислама, налазе се дословни описи ужареног пакла, као и раја (Jannah) попут цветног врта у коме ће уживати истински верници. Такође, рај и пакао су подељени у више нивоа, зависно од лоших дела почињених у животу (где је казна одређена зависно од тежине греха), а добра дела зависно од тога колико је појединац веровао у Бога (Алаха) на Земљи. У Кур'ану се у једнакој мери спомиње и пакао и рај. Кур'ан такође говори да неки који су осуђени на пакао нису осуђени заувек, већ на одређени период. Када дође Судњи дан, бившим осуђеницима ће бити суђено и одлучено да ли ће ући у рај или не.

Различити називи за пакао у исламској религији: al-Jahim, al-Hutamah, Jahannam, al-Nar, Hawiah, Saqor, Sijjin, al-Wail.

ЈудаизамУреди

Гехена (хебр. גהנם) се спомиње у рабинској литератури. Понекад је то преведено као пакао али их не веже обавезно исто значење. Термин Гехена (понекад и Гехеном) је оригинално узет из имена долине (Gai'ben-Hinom- сува долина Хиномовог сина) у Јерусалиму, у кога су се бацали поклони који су намењени Храму, али нису прихваћени. У Јудаизму, Гехена није пакао, него више чиштилиште где се особи судило на основу дела које је починио у животу. Кабала је описује као „чекаоницу“ за све душе, и добре и зле. Већина сматра да људи нису у Гехени заувек, већ најдуже 12 месеци. Уколико је особа добра, његова душа се пење у Олам Хабах (често повезано са рајем), а уколико је лоша, поновно се рађа.

Кинеске и јапанске религијеУреди

Опис пакла је веома сложен у кинеским и јапанским религијама. Владар пакла мора да решава и политичка питања, као што то чине Земаљски владари. Пакао је предмет многих народних прича, у којима људи у паклу могу поновно умрети. Кинеско виђење пакла не укључује обавезно дугу патњу оних који су у њему. Они сматрају да је пакао сличан данашњој контроли пасоша или имиграцијској контроли. На сахрани, они спале и „чековну књижицу за пакао“ са умрлим. Са овом књижицом, умрли може подмитити владара пакла и потрошити новац са књижице у паклу или у рају.

ХиндуизамУреди

У Хиндуизму постоје контрадикције да ли пакао (Нарак) постоји или не. За неке је то само метафора за савест. Али у Махабхарати се спомиње да су Пандавас и Кауравас отишли у пакао. Он је такође описан у Пуранасу и осталим писаним документима. Верује се да људи који почине „paap“ (грех) оду у пакао и буду кажњени за грехе које су учинили. Бог, Yama, који је такође Бог смрти, је краљ пакла. Chitragupta, чувар записника о гресима, прочита грехе и Yama одреди казну. Ове казне укључују убацивање у кључало уље, пржење у ватри, мучење коришћењем разних оружја и др. Особе које окају своје грехе, поновно су рођени у складу с њиховом кармом. Нико није савршен и зато сви морају имати макар један забележен грех.

БудизамУреди

У Будизму постоје разна веровања о паклу. Већина школа Theravāda, Mahāyāna и Vajrayāna признају разне облике пакла (као што су хладни и врели пакао), која су места велике патње за оне који чине лоша дела. Боравак у паклу је привремен. Онима који имају превише негативне карме су реинкарнирани ту, где остају док се та карма не потроши, а тад се рађају у другом окружењу, као што су људски лик, гладни духови, животиње и друго...

КњижевностУреди

Једно од највећих књижевних дела које говори о овој теми је Дантеов „Пакао“, први део Божанствене комедије. Он га је поделио на 9 кругова и у њих сврсао све издајнике, крадљивце итд...

Археолози тврде да су пронашли „капије пакла“, улаз у подземни свет, по грчким и римским легендама.[15]

РеференцеУреди

  1. ^ а б Crisafulli, Chuck; Thompson, Kyra (2010). Go to Hell: A Heated History of the Underworld. Simon and Schuster. стр. 75. ISBN 978-1451604733. Приступљено 5. 8. 2015. 
  2. ^ а б Thiaw, Issa Laye, "La religiosité des Seereer, avant et pendant leur islamisation", [in] Éthiopiques, no. 54, volume 7, 2e semestre 1991
  3. ^ Gravrand, Henry, "La civilisation sereer, vol. II: Pangool, Nouvelles éditions africaines, Dakar, 1990, pp 91–128, ISBN 2-7236-1055-1 (Jaaniw, variation: "Jaaniiw")
  4. ^ Asante, M. K.; Mazama, A.: Encyclopedia of African religion, vol. 1. Thousand Oaks: SAGE Publications. 2009, p. 238, ISBN 978-1-4129-3636-1.
  5. ^ Ogunade, R.: African Eschatology and the Future of the cosmos, www.unilorin.edu.ng.
  6. ^ „Egyptian Book of the Dead”. Egyptartsite.com. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2012. Приступљено 18. 8. 2012. 
  7. ^ Religion and Magic in Ancient Egypt, Rosalie David, p. 158–159, Penguin, 2002, ISBN 0-14-026252-0
  8. ^ The Essential Guide to Egyptian Mythology: The Oxford Guide, "Hell", p161-162, Jacobus Van Dijk, Berkley Reference, 2003, ISBN 0-425-19096-X
  9. ^ The Divine Verdict, John Gwyn Griffiths, p233, BRILL, 1991, ISBN 90-04-09231-5
  10. ^ See also letter by Prof. Griffith to The Independent, 32 December 1993 „Letter: Hell in the ancient world”. Independent.co.uk. 18. 9. 2011. Архивирано из оригинала на датум 1. 9. 2012. Приступљено 28. 10. 2017. 
  11. ^ The Civilization of Ancient Egypt, Paul Johnson, 1978, p. 170; see also Ancient Egyptian Literature, Miriam Lichtheim, vol 3, p. 126
  12. ^ "Egyptian Religion", Jan Assman, The Encyclopedia of Christianity, p77, vol2, Wm. B Eerdmans Publishing, 1999, ISBN 90-04-11695-8
  13. ^ Шта су шеол и хад? - Званичан сајт Јеховиних сведока, Приступљено 25. 12. 2018.
  14. ^ Grupa dvojki Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2009), Приступљено 17. 4. 2013.
  15. ^ Археолози пронашли „капије пакла“ (Б92, 2. април 2013)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди