Отворите главни мени
Река Сава у Београду дели средишњи део низије од јужног обода
Авала, острвска планина Панонске низије

Панонска низија представља веома значајну област данашње Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунав и Саве. Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу“ ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре.

Острвске планинеУреди

Острвске планине представљају остатке спуштеног дијела старе масе тј. унутрашњих Динарида. Протежу се од запада према истоку. Изграђене су од стијена различите старости: палеозојских шкриљаца, мезозојског кречњака итд. Падине Фрушке горе и Вршачких планина изграђени су од органских неогених седимената и плеистоцених наслага леса. Острвске планине Панонског басена у Србији су: Фрушка гора, Вршачке планине, Цер, Авала, Космај, Букуља, Венчац, Рудник, Гледићке планине, Јухор.

Алувијалне равниУреди

 
Тиса код Сенте са израженом алувијаном равни

Алувијалне равни Дунава, Тисе, Мораве и Саве су карактеристичне за Панонски басен. То су најнижи и најмлађи облици рељефа овог подручја Србије. Састоје се од ријечних наноса: глине, пијеска и леса. Обрасле су ритским шумама и трстицима. Због честог плављења у алувијалним равнима спроводе се процеси мелиорације.

Лесне заравниУреди

 
СРП „Горње Подунавље“, једна од преосталих мочвара

Лесне заравни су еолски елементи рељефа у дну Панонског басена. Настале су током плеистоцена преносном снагом ветра. У басену Србије јавља се више заравни. То су:

Од свих лесних заравни могла се утврдити прелесна топографија. Сремска лесна зараван је навејана око Фрушкогорског гребена. На јужном ободу бачке лесне заравни у Новом Сивцу лес је у нижим деловима глиновит, а југоисточно од Старог Сивца песковит. Лесне заравни су навејане за време глацијалних стања и то у зимским временима. Велике панонске реке таложиле су песак и муљ у својим коритима док су у јесен и зиму ветрови разносили песак и муљ стварајући лесне заравни. Зиме глацијалних периода биле су сиромашне снегом, то је био посебан случај у ниским депресијама које су биле опкољене високим планинама. Лесне заравни су настале еолском акумулацијом тако да су у основи еолски облици.

ПешчареУреди

Пешчаре су облици рељефа настали еолском ерозијом и акумулацијом. Јављају се у Панонском басену. Настале су радом ветрова у плеистоцену. У њима се јавља недостатак воде. Јављају се пешчане дине, а песак је некада био покретан - „живи песак“, а сада је умирен шумском и травном вегетацијом. Пешчаре у Србији су:

Јужни обод Панонске низијеУреди

Јужни обод Панонског басена у Србији протеже се од Дрине на западу до Хомољских планина на истоку. У геолошком саставу доминирају маринско-језерски седименти неогене старости који покривају тектонски рељеф овог дела земље. Рељеф обода највише је измењен речном ерозијом и денудацијом. Палеоабразиони, крашки, еолски и палеовулкански облици рељефа мање су заступљени. Јужни обод Панонског басена има таласаст изглед, а главни облици рељефа су површи, брежуљци, речне долине и котлине. Типске површи флувио-денудационог порекла, класично развијене у Шумадији, представљају морфолошку карактеристику обода. Са површи издижу се брежуљци и острвске планине (Цер, Влашић, Космај, Авала, Венчац, Гледићке планине, Јухор, Рудник). Долине Велике Мораве и Колубаре развиле су се у некадашњим заливима Паратетиса.[1]

Значај области у оквиру СрбијеУреди

 
Градић Уб, у делу Панонске низије јужно од Саве и Дунава

Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеан Тетис, чијим повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије“. За просторе ове регије особена је црница (или чернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв. деградирани чернозем, као и плодно алувијално тло и гајњаче.

Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево, Пожаревац, итд. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а највише се гаје од воћа: шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње, вишње, кајсије, брескве; од поврћа: купус, пасуљ, парадајз и паприка; од житарица: кукуруз, пшеница, раж, јечам; од индустријских биљака: сунцокрет, шећерна репа, хмељ, мак. Најзначајнија пољопривредна производња је производња винове лозе и производња вина.

РеференцеУреди

  1. ^ Родић, Драган; Павловић, Мила (1994). Географија Југославије I. Београд: Савремена администрација, Д.Д. 

Напомена: Текст преузет са www.znanje.org

Види јошУреди