Панта Срећковић

Пантелија Панта Срећковић (Велико Крчмаре, 15. новембар 1834Београд, 21. јул 1903) је био српски историчар и академик.

Панта Срећковић
Srpski istoricar Pantelija-Panta S. Sreckovic (1834—1903), akademik Srpske kraljevske akademije.jpg
Пантелија-Панта С. Срећковић
Рођење(1834-11-15)15. новембар 1834.
Велико Крчмаре, Кнежевина Србија
Смрт21. јул 1903.(1903-07-21) (68 год.)
Београд, Краљевина Србија

БиографијаУреди

 
Панта Срећковић

Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници.

Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао "први научни степен кандидата".[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију.

Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: "Родословије српских цареј", "Стефан Немања", "Нејаки Урош", "Вукашин", те двотомна књига "Историја српскога народа". Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5]

Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7].

Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић.

По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд).

Важнији радовиУреди

  • Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888)
  • Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27)
  • Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54)
  • Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33)
  • Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36)

РеференцеУреди

  1. ^ "Браник", Нови Сад 1903.
  2. ^ "Правда", Београд 1937. године
  3. ^ "Дело", Београд 1905. године
  4. ^ "Отаџбине", Београд 1889. године
  5. ^ "Браник", Нови Сад 1903.
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1910. године
  7. ^ "Време", Београд 1937. године

Спољашње везеУреди


Претходник:
Димитрије Нешић
ректор Велике школе
18841885

Наследник:
Коста Алковић
Претходник:
Светомир Николајевић
ректор Велике школе
1890
Наследник:
Сима Лозанић