Папа Агапит II
Папа Агапије II (лат. Agapetus II; умро 8. новембра 955.) је био 129. папа римокатоличке цркве од 10. маја 946. године до своје смрти.
| Агапије II | |
|---|---|
 Папа Агапије II | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Рим, Папска држава |
| Датум смрти | 8. новембар 955. |
| Место смрти | Рим, Папска држава |
| Место укопа | Латеранска базилика |
| Народност | Италијан |
| Папа | |
| Понтификат | 10. мај 946—8. новембар 955. |
| Претходник | Папа Марин II |
| Наследник | Папа Јован XII |
Биографија уреди
Агапије је рођен у римској племићкој породици. Његов отац потиче од Аниција Фауста Албина Василија, римског конзула (541). Агапијев понтификат отпочео је 10. маја 946. године после смрти папе Марина II. Алберик II од Сполета (932-954), син Марозије и самозвани "принц и сенатор Рима", оставио је Агапију надлежност над чисто црквеним питањима док се сам побринуо за административни аспект папства[1]. Алберик се користио тензијама између краљева Италије, Беренгара II и Отона I, да самостално влада Римом. Папа је позвао Отона да интервенише у Риму. Међутим, посланици које је послао Отон дошли су код Алберика, а не код Агапија[2]. Агапије је интервенисао у спору око надбискупске столице у Ремсу. Наредио је да се одржи сабор у Ингелхејму (948) на коме би се решио сукоб Ига од Вермандоа и Арталда од Ремса. Послао је свог легата, Мартина од Бомарза, да делује у његово име. Сам папа је великом броју бискупа писао писма, тражећи од њих да присуствују сабору[3]. Папа је изразио подршку француском краљу Лују IV и Арталду[4]. Након овог, одржан је још један сабор, овога пута у Тријеру. Папу је поново представљао легат Мартин. Агапије је 949. године у Риму одржао сабор на коме је потврдио одлуке ова два сабора. Иго, као и његов отац Херберт II, су екскомуницирани због сукоба са француским краљем Лујем[5].
Агапије је булама даровао привилегије бројним манастирима у Немачкој и Француској. Подржавао је Отонову политику реструктурирања бискупија у Немачкој која је на крају прекинута због притиска Вилијама од Мајнца[6]. Агапије је 948. године одобрио надбискупу Хамбурга да посвећује епископе у Данској и другим земљама северне Европе у име папе[7]. Папа је краљу Фроду VI од Јиланда послао мисионаре[8]. Интервенисао је у спору између Херхолда, надбискупа Салцбурга и Жерарда, епископа Лауријакума око јурисдикције над Панонијом. Агапије је надлежност над Западном Панонијом дао Херхолду, док је источни део, заједно са територијама које су освојили Авари и Моравци, припао Жерарду[9]. У Италији, Агапије је писао војводама Беневента и Капуе, захтевајући да се монасима врате манастири из којих су расељени. Сменио је епископе Термолија и Тривента који су оптужени за симонију.
Агапије је умро 8. новембра 955. године. Наследио га је Албериков син, Јован XII. Сахрањен је у Латеранској базилици у близини гровница Лава V и Паскала II[10][11].
Референце уреди
- ^ Mann, стр. 226–229
- ^ Gregorovius, стр. 323–324
- ^ Mann, стр. 231–232
- ^ Mann, стр. 233–234
- ^ Mann, стр. 234
- ^ Mann, стр. 236
- ^ Mann, стр. 237–238
- ^ Mann, стр. 238
- ^ DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857). стр. 291.
- ^ Gregorovius, стр. 321.
- ^ Mann, стр. 225.
Литература уреди
- Mann, Horace K., The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. IV: The Popes in the Days of Feudal Anarchy, 891-999 (1910)
- Gregorovius, Ferdinand, The History of Rome in the Middle Ages, Vol. III (1895)