Отворите главни мени

Папа Гргур I или Гргур Велики[1] (лат. Gregorius I; око 540604) био је римски епископ од 3. септембра 590. до своје смрти 12. марта 604. године. Православцима је познат и као Григорије Велики или Григорије Двојеслов (дијалогичар), због дијалога које је писао.[2] Он је познат по покретању прве забележене мисије из Рима, Грегоријанске мисије, за преображавање тадашњих паганских англосаксонаца у Енглеској у хришћанство.[3] Гргур је такође познат по својим списима, који су били плоднији од оних његових претходника на папској позицији.[4] Током средњег века, он је био познат као „Отац хришћанског богослужења” због његових изузетних напора на ревизији римског богослужења.[5]

Гргур I

Папа Гргур I
Папа Гргур I

Датум рођења око 540.
Место рођења Рим (Византија)
Датум смрти 12. март 604.
Место смрти Рим (Византија)
Понтификат 3. септембар 590 — 12. март 604.
Претходник Пелагије II
Наследник Сабинијан

Био је син сенатора Гордијана, али је и он сам био сенатор и начелник града Рима. Након што му је отац преминуо, он се посветио духовном животз. Од свог великог богатства сазидао је шест манастира у Сицилији и седми у Риму, у част апостолу Андреји, у коме се и он постриже. Еогова мајка, Силвија, такође се замонашила у једном женском манастиру. Убрзо након смрти папе Пелагија, Григорије је изабран за новог папу. По хришћанском веровању, он није хтео да прихвати то, али га је Господ проказао онима који су га тражили на тај начин што се појавио стуб огњени од земље до неба на оном месту где се Григорије крио.[6] Такође се говори и да је био необично милосрдан.

Сав свој доходак употребљавао је на гостопримство и прављење боравишта сиромашнима. Често је призивао сиромашне људе и служио им око трпезе. Бавио се и писањем књига. Такође су га називали и Двојеслов односно Сабеседник, јер је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чуда италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком за време Часнога поста. Хришћани верују да је његов архиђакон, Петар, виђао голуба да лети изнад његове главе кад је седео и писао. Преминуо је 604. године.

Српска православна црква слави га као светог Григорија Двојеслова 12. марта по црквеном, а 25. марта по грегоријанском календару.[7]

БиографијаУреди

У периоду од 476. до 554. године, Италијом су владали Германи, најпре Одоакар, касније Теодорих и његови наследници. Након четрнаестогодишње византијске владавине, Лангобарди су 568. године започели освајање Италије. Византијско царство је сачувало само приобалне енклаве од којих су најважнији били Рим, Напуљ и Равена. Гргур се родио још у време германске владавине, године 540. До 573. године, вршио је функцију перфекта Рима. Потом је напустио световну каријеру и, користећи богатство своје породице, основао неколико манастира на Сицилији и манастир Светог Андрије у Риму. Од 578. године је у служби папе као представник у Константинопољу (579—585). Године 590. постао је епископ Рима.

Италија је у то време била захваћена ратом између Византије и Лангобарда. Због тога је Гргур често предузимао одбрану и управу над Римом. Сматрао се његовим најзаначјнијим становником, моралним вођом и најбогатијим грађанином. Прихватио је на хиљаде избеглица са лангобардске територије, плаћао милицију, бринуо се о снабдевању града, преговарао са Лангобардима и слично.

Гргур је био први монах који је постао папа. Наставио је да живи монашким животом и током понтификата. Први је од папа који се заинтересовао за Варваре. Неговао је односе са лангобардским, франачким и визиготским краљевима. Организовао је експедицију за покрштавање Англосаксонаца.

РеференцеУреди

  1. ^   Huddleston, Gilbert (1909). „Pope St. Gregory I ("the Great")”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 6. New York: Robert Appleton Company.  Gregory had come to be known as 'the Great' by the late ninth century, a title which is still applied to him. See John Moorhead, Gregory the Great, (Routledge, 2005), p1
  2. ^ „St. Gregory Dialogus, the Pope of Rome”. oca.org, Orthodox Church in America (на језику: енглески). Приступљено 2018-04-20. 
  3. ^ Flechner, "Pope Gregory and the British" Histoires de Bretagnes 5, p. 47 [1]
  4. ^ Ekonomou, 2007, p. 22.
  5. ^ Christian Life and Worship (Dissertations in European Economic History), 1948, 1979, Gerald Ellard (1894–1963), Arno Press, ISBN 0-405-10819-2 ISBN 9780405108198, p. 125. [2]
  6. ^ „RIMSKE PAPE - SVECI PRAVOSLAVNE CRKVE: Nakon deset vekova raskola, nije ni čudo što se o ovome ćuti! (FOTO)”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2019-10-07. 
  7. ^ „TAJNA ALFREDOVE DRAGOCENOSTI: Ko je i zašto zakopao najmisteriozniji anglosaksonski artefakt? (FOTO)”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2019-10-07. 

ЛитератураУреди

  • Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
  • Homilae in Hiezechihelem prophetam, ed Marcus Adriaen, CCSL 142, (Turnhout: Brepols, 1971)
  • Dialogorum libri quattuor seu De miraculis patrum italicorum: Grégoire le Grand, Dialogues, ed. Adalbert de Vogüé, 3 vols., Sources crétiennes 251, 260, 265 (Paris, 1978-1980) — also available via the Brepols Library of Latin Texts online dabatase at http://www.brepols.net/Pages/BrowseBySeries.aspx?TreeSeries=LLT-O
  • The Dialogues of Saint Gregory the Great, trans. Edmund G. Gardner (London & Boston, 1911).
  • Pastoral Care, trans. Henry Davis, ACW 11 (Newman Press, 1950).
  • The Book of Pastoral Rule, trans. with intro and notes by George E. Demacopoulos (Crestwood, New York: St. Vladimir's Seminary Press, 2007).
  • Reading the Gospels with Gregory the Great: Homilies on the Gospels, 21–26, trans. Santha Bhattacharji (Petersham, MA, 2001) [translations of the 6 Homilies covering Easter Day to the Sunday after Easter].
  • The Letters of Gregory the Great, trans. with intro and notes by John RC Martyn, (Toronto: Pontifical Institute of Mediaeval Studies, 2004). [3 volume translation of the Registrum epistularum].
  • Gregory the Great: On the Song of Songs, CS244 (Collegeville, MN, 2012).
  • Cantor, Norman F. (1993). The Civilization of the Middle Ages. New York: Harper. 
  • Cavadini, John, ed. (1995). Gregory the Great: A Symposium. Notre Dame: University of Notre Dame Press. 
  • Clark, Francis (1988). „St. Gregory the Great, Theologian of Christian Experience” (PDF). American Benedictine Review. 39:3: 261—276. 
  • Dagens, Claud (1977). Saint Grégoire le Grand: Culture et expérience chrétiennes. Paris: Études augustiniennes. ISBN 978-2851210166. 
  • Didron, Adolphe Napoléon (1851). Christian Iconography: Comprising the History of the Nimbus, the Aureole, and the Glory, the History of God the Father, the Son, and the Holy Ghost. Henry G. Bohn. 
  • Demacopoulos, George E. (2015). Gregory the Great: Ascetic, Pastor, and First Man of Rome. Notre Dame: University of Notre Dame Press. ISBN 978-0268026219. 
  • Dudden, Frederick Holmes (1905). Gregory the Great: His Place in History and Thought (In Two Volumes). London: Longmans, Green, and Co. OCLC 502650100. 
  • Ekonomou, Andrew J. (2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern influences on Rome and the papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590–752. Lexington Books. 
  • Flechner, Roy (2015). „Pope Gregory and the British: Mission as a Canonical Problem” (PDF). Histoires de Bretagnes. 5: 47—65. 
  • Fontaine, Jacques, ed. (1986). Grégoire le Grand: Chantilly, Centre culturel Les Fontaines, 15–19 septembre 1982 : actes (Colloques internationaux du Centre national de la recherche scientifique). Paris: Editions du Centre national de la recherche scientifique. ISBN 978-2222039143. 
  • Gardner, Edmund G. (2010) [1911]. The Dialogues of Saint Gregory the Great. Merchantville, NJ: Evolution Publishing. ISBN 978-1-889758-94-7. 
  • McGinn, Bernard (1996). The Growth of Mysticism: Gregory the Great Through the 12 Century (The Presence of God) (v. 2). New York: Crossroad. ISBN 978-0824516284. 
  • McGinn Bernard, & McGinn Patricia Ferris (2003). Early Christian Mystics: The Divine Vision of the Spiritual Masters. New York: Crossroad. ISBN 978-0-8245-2106-6. 
  • Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450–680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3. 
  • Moorhead, John (2005). Gregory the Great (The Early Church Fathers) 1st Edition. New York: Routledge. ISBN 978-0415233903. 
  • Richards, Jeffrey (1980). Consul of God. London: Routelege & Keatland Paul. 
  • Straw, Carole E. (1988). Gregory the Great: Perfection in Imperfection. Berkeley: University of California Press. 
  • Leyser, Conrad (2000). Authority and Asceticism from Augustine to Gregory the Great. Oxford: Clarendon Press. 
  • Markus, R.A. (1997). Gregory the Great and His World. Cambridge: University Press. 
  • Ricci, Cristina (2002). Mysterium dispensationis. Tracce di una teologia della storia in Gregorio Magno (на језику: италијански). Rome: Centro Studi S. Anselmo. . Studia Anselmiana, volume 135.
  • Schreiner, Susan E. (1988). „'Where Shall Wisdom Be Found?': Gregory's Interpretation of Job”. American Benedictine Review. 39:3: 321—342. 
  • Thornton, Father James (2006). Made Perfect in Faith. Etna, California, USA: Center for Traditionalist Orthodox Studies. ISBN 978-0-911165-60-9. 
  • Weber, Leonhard (1947). Hauptfragen der Moraltheologie Gregors des Grossen: Ein Bild Altchristlicher Lebensführung. Freiburg in der Schweiz: Pauluscruckerei. 
  • Wilken, Robert Louis (2001). „Interpreting Job Allegorically: The Moralia of Gregory the Great”. Pro Ecclesia. 10:2: 213—226. 

Спољашње везеУреди

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.