Отворите главни мени
Део египатске Књиге мртвих, исписан на папирусу. Експонат Египатског музеја у Каиру.

Папирус је материјал за писање, преношење порука и похрањивање знања. Сличан је данашњем папиру. Папирус су око 2000. године пре нове ере пронашли Египћани. Листови папируса су малени а коренови снажни.[1] Израђивао се од самоникле мочварне биљке из долине Нила - трске латинског назива cyperus papyrus.

ИсторијатУреди

Прерадом египатске биљке cyperus papyrus почиње историја књиге. У Антици папирус је једини материјал – носилац класичне књижевности сачуване у најстаријим преписима. Папирус се као материјал за писање употребљава већ хиљадама година, а први су га упознали Грци још у самим почецима своје културе. И у средњем веку он је дуго био на цени, али га је у XI веку пергамент дефинитивно потиснуо из употребе. Неизвесно је шта етимолошки значи реч papyrоs, али се сматра да је египатског порекла и да је вероватно настала из pa-u-iur- „она река“, тј. биљка Нила. Херодот ову биљку и материјал за писање назива biblos. О папирусу као материјалу на коме се писало, написане су бројне расправе од стране лингвиста, ботаничара и других научника. Међутим, тек велики проналасци папируса последња два столећа пружају више података о томе. То је све довело до појаве нове науке – папирологије.

Прерада биљке папирусУреди

Папирус носи ботанички назив cyperus papyrus. То је мочварна биљка која има широко разгранато корење и високу биљку која се завршава са густим свежњем влакана. Није се користио само за прављење материјала за писање већ и за многе друге ствари. Цвет се употребљавао за украшавање просторија, стабљика за плетење ограда, сок срчике за јело, а угљен од корења за мастило за писање. Римски историчар Плиније оставио је запис о томе како се производи папирус. Срчика се узимала само од оног дела стабла који је под водом, а затим би оне биле цепане у врпце, које су потом равнане. Када би се зелена кора стабљике одвојила од срчике, срчика се резала у дуге траке, широке 2 – 3 cm. Средишња врпца била је најшира, тако и најкориснија. Врпце су, положене на овлажену даску, затим ређане једна поред друге, а преко њих су, под правим углом слагане друге врпце. Први слој се премазивао лепљивим брашном, затим би се сушио, гланчао слоновом кости или шкољком па обрезивао и тако био спреман за писање[1].

Папирус као материјал за писањеУреди

Један ред срчика звао се схеда. Комплетан лист папируса звао се плагула. Двадесет плагула чинило је скапус, а скапус коначно припремљен звао се карта. Некада се и више скапуса заједно спајало па су могли бити дуги и око 7 – 10 m. Због тога што је папирус био јако ломљив и крут, исписани скапуси савијали су се у свитак (ротулус) који се звао и волумен. На папирусу се писало само на једној страни, али се дешавало да због штедње буде и докумената који су били исписани са обе стране. Рукописи исписани са обе стране звали су се опистографи. Свака плагула је наша данашња страница. Прва плагула звала се протоколон, а последња есхатоколон. Поједини листови имају 22 cm ширине и 19 cm висине. Текст је писан у колумнама и свака има око 27 редова. За правилно савијање скапуса употребљавао се танак штап омфалос. Рукопис је на горњем рубу протоколона имао причвршћен мали листић од коже на коме се налазила ознака садржаја ротолуса. Листић се звао силибоз или индекс и титулус и такви ротолуси су најбоље чувани у ковчежићу или кутији. За писање по папирусу користила се танка трскина цевчица која је на врху била зашиљена и звала се каламус. Црно мастило које се производило од чађи, смоле и воде називало се мелан, а касније атраментум. У средњем веку монаси су по својим рецептима производили мастило за писање, па се тако зна за постојање жуте, црвене и зелене боје. Црвена боја се употребљавала за наслове дела и почетке поглавља, док је на пример пурпурна боја била у употреби само у Византији за цареве потребе. Центар за израду папируса била је Александрија. Папирус је неко време био један од главних извозних производа Египта. На пример, сви дипломатски документи исписивани су на папирусу све док га није истиснуо пергамент. Сваки комад папируса обележаван је посебним печатом како би се тиме потврдила његова вредност.[2]

Од витких стабљика папируса изграђиване су корпе, а од дебљих стабљика чак и једра за чамце. Једро или срж папируса, кад се скува, представљало је храну за сиромашне, а кад се осуши употребљавало се као гориво. Из свега овога се види колико је ова биљка у старо доба била корисна.

На папирусу се писало до 11. века. Осим у Египту на папирусу се писало и у граду Херкуланум који је заједно са Помпејом страдао од вулкана. У њему су пронађени ћупови са папирусом. У старо доба на папирусу су биле исписане искључиво повеље владара и књижевни списи.

Књиге на папирусу у ЕгиптуУреди

У богатој долини реке Нила развила се већ крајем 4000. година п.н.е велика египатска цивилизација, у којој је писана реч била на високој цени. Знати читати и писати значило је имати одређене привилегије у друштву. Ученик у Египту када би положио писарски занат и добио звање писара до кога се јако тешко долазило могао је да бира чиме жели да се бави у животу: свештеник, војвода, управитељ неке номе, инжењер, дипломата, градитељ или сакупљач пореза. Услов успешне каријере била је писменост. Ученици који су се образовали за занат писара преписивали су дела класичне књижевности, док су неке текстове пре него што би их записали, учили напамет. Преписивали су се и уџбеници, разни приручници и математички списи, а најбољи ученици су награђивани. Служба писара је била идеал младих Египћана, који су се често обраћали за помоћ богу Тоту заштитнику писара, разума и уметности. Међутим, временом писарски занат губи на вредности јер је било све више писмених људи. На већем броју очуваних слика и склуптура приказани су египатски писари као млади и снажни људи, насмејани, како скрштених ногу седе на земљи са папирусним свитком у крилу. Најпознатији кип који приказује писара чува се у Лувру и Паризу.[3]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Папирус”. Папирус - Опште образовање. Приступљено 1. 4. 2019. 
  2. ^ Стокић - Симончић, Гордана (2017). Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. Београд: Филолошки факултет. ISBN 978-86-85131-31-8. 
  3. ^ Фуруновић, Драгутин (1999). Историја и естетика књиге. Књига 1. Београд: Slobodan Jović. 

Спољашње везеУреди