Паприкаш је јело са месом и кромпиром.[1] Претпоставља се да изворно потиче из Мађарске. Најбољи је када се кува у котлићу на отвореној, лаганој ватри.

Паприкаш
Kotlic.jpg
Котлић
Врста јеласупа
Регије или држава Мађарска
Део националне кухињемађарска кухиња
Температура сервирањатопло
Главни састојцимесо и кромпир
  Медија: Паприкаш

У котлићу, на мало уља, испржи се „на стакло“ ситно сецкани лук. Лук не треба штедети. Потом се дода месо (пилеће, свињско, рибље, телеће...) сецкано на коцкице. Стално се меша док не побели. Онда се налије водом док не огрезне. Током кувања додају се разни зачини (со, бибер, ловоров лист...). Паприка, алева, се додаје на крају.

У зависности од количине воде поред паприкаша који је чорбаст постоји и перкелт (мађ. pörkölt, запечен) који има мање воде.

У Народном кувару Пате Марковић наводе се још и: пилећи паприкаш са келерабом, пилећи паприкаш са карфиолом, ловачки паприкаш, паприкаш од срнећег меса, пилећи паприкаш са ноклицама, паприкаш од свињских бубрега и мозга, паприкаш од прасеће ситнежи.[2]

Мађарски пилећи паприкашУреди

 
Мађарски пилећи паприкаш

Пилећи паприкаш (мађ. csirkepaprikás) је уз гулаш и перкелт једно од најпознатијих јела мађарске кухиње. Крајем XIX века, ovo јело постаје популарно и ван оквира Мађарске, када га познати француски кувар Жорж Огист Ескофје (1846-1935) поставља на мени свог отменог ресторана у оквиру Гранд хотела у Монте Карлу.

Попут перкелта, припрема пилећег паприкаша почиње динстањем црног лука у свињској масти. Када лук омекша и постане стакласт, додају се слатка паприка и комади пилетине са костима. Пилетина се на јакој ватри пропржи са свих страна, након чега следи лагано кување с поклопцем, на тихој ватри, у сопственим соковима. Када је јело готово, пилетина се вади из тигања у који се затим додаје кисела павлака или миелерам. Након што се павлака сједини са сафтом, сафт се прелива преко пилетине. Јело се служи са куваном тестенином или кнедлама.[3]

  1. ^ „Šta znači PAPRIKAŠ?”. Šta znači. Приступљено 24. 1. 2020. 
  2. ^ Марковић, Спасенија-Пата (1975). Велики народни кувар (15. издање изд.). Београд: Народна књига. стр. 202-205. 
  3. ^ „PRAVI TRADICIONALNI MAĐARSKI GULAŠ”. Mogu ja to sama. Приступљено 24. 1. 2020.