Париски мир (1814)

Џон Констабл - славље у Источном Берголту након потписивања Париског мира из 1814. године

Париски мир потписан је 30. маја 1814. године и њиме је завршен рат између француског краља Шарла X и Шесте коалиције, дела Наполеонских ратова, након потписивања примирја 23. априла између Шарла X и савезника.[1] Споразумом су утврђене границе за Француску под Династијом Бурбон и враћене територије других нација. Овај споразум се понекад назива Првим миром из Париза, јер је још један следио 1815. године.

УводУреди

Париским миром успостављен је мир између Француске са једне и Британије, Русије, Аустрије и Пруске са друге стране. Стране су раније у француском граду Шомону већ склопиле споразум[2]. Мир у Шомону потписан је и од стране Португалије и Шведске. Јула исте године Шпанија је потписала мир[3]. Мировни преговори отпочели су 9. маја. Француску је заступао Шарл Морис Таљеран у име прогнаног Луја XVIII. Таљеран је признао независност свим државама које су Французи освојили након 1792. године тј. након избијања Француских револуционарних ратова. Чланице Шесте коалиције нису потписале заједнички документ са Француском већ је свака са Француском закључила посебне уговоре[3]. Након престанка непријатељстава, уговор је обезбедио груби нацрт коначног решења. Према 32. члану, два месеца касније требало је да се одржи конгрес на коме ће бити присутни посланици свих зараћених страна у Наполеоновим ратовима.[4] Резултат ове одредбе је Бечки конгрес (одржан од септембра 1814. до јуна 1815).

МирУреди

 
Југоисточне границе Француске након мира из 1814.
 
Источне границе Француске након потписивања мира из 1814.

На француски престо враћен је бурбонски краљ. Успостављено је стање од пре 1. јуна 1792. године. Француска је задржала Сарбрикен, Сарлоуис, Ландау, округ Монтбелиар, део Савоје (са Ансијем и Шамберијем) и Авињон. За узврат, француска је уступила неколико колонија.

Париским миром из 1814. године, француска је задржала све територије које је поседовала 1. јануара 1792. године, а такође су јој враћене неке територије које су јој Британци одузели током рата. Међу тим територијама је Гваделуп кога су Британци уступили Шведској када је ушла у коалицију. Шведска је за узврат добила 24 милиона франака. Изузетак од ових одредби су Тобаго, Света Луција, Сејшели и Маурицијус који нису враћени Француској. Велика Британија је задржала суверенитет над Малтом[5]. Шпанији је враћен Сан Доминго (у ратовима познат под именом Хаити) који је Француској припао Базелским уговором из 1795. године. Французи су признали независност Хаитија 1838. године. Циљ споразума био је и укидање француске трговине робљем (не и ропства). Након пет година, Француска је признала независност Швајцарске.[6]

Након измена одредби Париског мира из 1814. године на Бечком конгресу, дана 20. новембра 1815. године закључен је други Париски мир[7].

Територије других нацијаУреди

Споразумом је подељено неколико територија међу различитим земљама. Француска је задржала све територије које је имала 1. јануара 1792. године и тако поново стекла многе територије изгубљене од Британије током рата. Тиме су обухваћен Гваделуп (Став IX), који је Британија уступила Шведској када је ушла у коалицију. За узврат, Шведској је исплаћено 24 милиона франака, што је довело до формирања Гваделупског фонда. Једини изузеци су Тобаго, Света Луција, Сејшели и Маурицијус, сви од којих су предати у британску контролу. Британија је задржала сувереност над острвом Малта (Став VII).[5]

Споразумом је враћена Шпанији територија Санто Доминга, коју је Француска преузела Баселским миром из 1795. године (Став VIII). Тиме је имплицитно признат француски суверенитет над Сан Домингом, који је Десалин прогласио независним под именом Хаити. Француска није признала независност Хаитија до 1824. године.[8][9][10]

Овим споразумом је призната независност Швајцарске (Став VI).[11]

Династија БурбонаУреди

Споразумом је призната Бурбонска монархија у Француској, и личност Луја XVIII, јер је споразум био између Луја XVIII краља Француске и шефова држава коалиције великих сила.

Трговина робљем и робствоУреди

Један од циљева споразума је био укидање француске трговине робљем у Француској, али не и само ропство у периоду од пет година. Територије Француске нису биле овим обухваћене.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Büsch 1992, стр. 72.
  2. ^ Malettke 2009, стр. 66.
  3. 3,0 3,1 Büsch 1992, стр. 73.
  4. ^ Büsch 1992, стр. 73–74.
  5. 5,0 5,1 Rudolf & Berg 2010, стр. 11.
  6. ^ EB staff 2014.
  7. ^ Büsch 1992, стр. 81.
  8. ^ „La première ambassade française en Haïti”. Menu Contenu Plan du siteAmbassade de France à Port-au-Prince (на језику: French). Government of France. Приступљено 27. 10. 2017. 
  9. ^ M. Degros, Création des postes diplomatiques et consulaires, Revue d’histoire diplomatique, 1986; in French
  10. ^ J-F. Brière, Haïti et la France, 1804–1848: le rêve brisé, Paris, Karthala 2008; in French
  11. ^ EB staff 2014.

ЛитератураУреди

  • EB staff (2014). "Treaties of Paris (1814—1815)". Britannica Online Encyclopedia.
  • Büsch, Otto. Handbuch der preußischen Geschichte (in German) 3. Walter de Gruyter. 1992. ISBN 978-3-11-008322-4. стр. 72-74,81..
  • Malettke, Klaus. Die Bourbonen 3. Von Ludwig XVIII. bis zu den Grafen von Paris (1814—1848) (in German) 3. Kohlhammer. 2009. ISBN 978-3-17-020584-0. стр. 66..
  • Rudolf, Uwe Jens; Berg, W. G. (2010). =Historical Dictionary of Malta. USA: Scarecrow Press. стр. 11. ISBN 978-0-8108-5317-1. .
  • Alexander Rich, Gisela Gledhill, and Dr. Jerzy Kierkuć-Bieliński; (2014) Peace Breaks Out! London and Paris in the Summer of 1814, London: Sir John Soane's Museum, in print
  • Edward Baines, William Grimshaw. History of the Wars of the French Revolution from the breaking out of the war in 1792 to ther restoration of general peace in 1815.... Bangs, 1855. pp. 342-347
  • Edward Hertslet (1875). The map of Europe by treaty; showing the various political and territorial changes which have taken place since the general peace of 1814, London, Butterworths. p. 2-28
  • Arthur Wellesley Wellington (2nd Duke), Henry Frederick Ponsonby Supplementary Despatches and Memoranda of Field Marshal Arthur, Duke of Wellington, K.G., J. Murray, 1862. pp. 120-131
  • William Cobbett, History of the Regency and Reign of King George the Fourth s.n., 1830. pp. 249-260
  • T F. Jefferies, The Gentleman's Magazine, Volume 84 Part 1, 1814. pp. 634-640

Спољашње везеУреди