Патријарх српски Варнава

Варнава Росић, 40. патријарх српски (1930—1937)
За другу употребу, погледајте страницу Варнава.

Патријарх српски Варнава (световно име Петар Росић; Пљевља, 10. септембар 1880Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.[1]

Патријарх српски Варнава
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932.jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Чинпатријарх
Титулаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
СједиштеБеоград
Посљедња епархијаАрхиепископија београдско-карловачка
Године службеод 12. априла 1930. до 23. јула 1937.
ПретходникПатријарх српски Димитрије
НасљедникПатријарх српски Гаврило V
Претходна епархијамитрополит скопски
Године службе19201930.
ПретходникВићентије Крџић
НасљедникЈосиф Цвијовић
Претходна епархијаепископ велешко-дебарски
Године службе19131920.
ПретходникПартеније Галас
Насљедник(епархија раздељена)
Лични подаци
Световно имеПетар Росић
Датум рођења10. септембар 1880.
Мјесто рођењаПљевља
 Османско царство
Датум смрти23. јул 1937.(1937-07-23) (56 год.)
Мјесто смртиБеоград
 Краљевина Југославија

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.

БиографијаУреди

 
Варнава као студент Петроградске духовне академије (1904)

Рођен у Пљевљима (Стара Херцеговина) данашња Црна Гора, 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане рођене Пејатовић. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Затим је 1905. године завршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин 30. априла 1905. године[2], чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна 1905. године.

Из Петрограда, у другој половини 1905. године јеромонах Варнава је отпутовао о руском трошку у Истанбул ради уписа на Богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику“, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом. Године 1910,[3]

ЕпископУреди

За време управе велешко-дебарског митрополита Партенија Галаса (1907—1913) који је често и на дуже време одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво поменуте епархије је уз помоћ Краљевине Србије успело да се избори да архимандрит Варнава Росић буде постављен на службу помоћног епископа у овој епархији, са насловом: епископ главинички. Епископ Варнава је хиротонисан 10. априла 1910. године у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија у Цариграду.

За време турске управе у Старој Србији епископ Варнава је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, када је велешко-дебарски митрополит Патреније је коначно премештен у другу епархију, а епископ Варнава је преузео пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. Услед одласка грчких и егзархијских епископа (1913.), Варнава је управљао и Битољском епархијом, као и деловима епархија Струмичке, Пољанско-вардарске и Преспанско-охридске, где је уредио целу Српску цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.

После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године.

Српски патријархУреди

 
Патријарх Варнава на освећењу Успенског храма у Панчеву, 27. јануара 1931. године

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.

Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.

Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован[4][5] управо због свог непомирљивог става око конкордата.

 
Гробно место патријарха Варнаве у малом Храму Светог Саве (Београд)

Делфа Иванић о избору Варнаве за патријархаУреди

Делфа је питала свог кућног пријатеља Војислава Маринковића, тадашњег министра спољних послова, у влади Петра Живковића, зашто је за патријарха изабран Варнава, митропилит скопски, с којим нису били многи (који су радили у Скопљу и у Цариграду), одушевљени - његовим интелектуалним способностима. Питала је и зашто нису изабрани много бољи кандидати, као што су владика господин Георгије Летић, Николај Велимировић или владика Јосиф. Добила је одговор да одговорни фактори, нису могли у овим приликама, имајући у виду нарочите потребе Српске православне цркве, да нађу погоднију личност. Летића, није могао, када он није подносио интриге и оговарања свештеничка своје братије, није могао ни владика Николај, који је са својим животом и радом више био на небу него на земљи, више беседник и црквени поета него реални црквени посленик и организатор. Није погодан био ни владика Јосиф, који се као четник са пушком у руци борио и у борби убијао своје противнике. У тим приликама то био једини избор. Варнава је изабран због његове чврсте руке и организаторске способности, да заведе ред, поредак и дисциплину у нашој цркви у доба, када су старост, болест и сенилност Блаженопочившег патријарха Димитрија учинили, да није било довољно реда и дисциплине. Веровало се да ће митрополит Варнава бити у стању, више него ико други, да ту хитну потребу наше цркве, најбоље задовољи, јер је предстојала израда Устава Српске православне цркве. [6]

Или ћемо бити Срби свјесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадједова или - отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани бјелосвјетски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вјере, без морала.[7]

— Патријарх Варнава у Божићној посланици 1936.

Рушење родне куће (2019)Уреди

Иако је патријарх Варнава био један од најзнаменитијих архијереја у савременој историји Српске православне цркве, надлежне црквене власти су пропустиле да његову родну кућу у Пљевљима, која се налазила у приватном власништву, благовремено откупе и претворе у спомен-дом, посвећен успомени на покојног српског патријарха, који је уживао велики углед у родном граду. Пошто је кућа остала обичан објекат, који је препуштен зубу времена, никада се није нашла под адекватном заштитом, те је у пролеће 2019. године срушена. Овај чин је изазвао незадовољство у српској јавности, као и бројна реаговања српских организација, које су оштрицу критике усмериле ка надлежним општинским и државним властима.[8][9][10]

ОдликовањаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 50-52.
  2. ^ Биљана Вучетић: "Јован Ћирковић у 'Успоменама о људима и догађајима у Македонији' Стевана Симића", Београд 2018.
  3. ^ [Васовић Милорад, Историја Пљеваља|isbn=978-9940-512-03-3]
  4. ^ Службе тровале патријархе („Вечерње новости“, 9. март 2013), Приступљено 17. 4. 2013.
  5. ^ Тровање патријарха Варнаве („Вечерње новости“, 16. септембар 2015)
  6. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 251. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  7. ^ Repac, Lidija (2019-01-11). „ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА 1936. О КОМУНИЗМУ: Или ћемо бити Срби или отпадници”. СРБИН.инфо (на језику: српски). Приступљено 2021-09-10. 
  8. ^ Вечерње новости (2019): Срушен дом патријарха Варнаве
  9. ^ ИН4С (2019): Пљевља: Срушена родна кућа патријарха српског Варнаве Росића
  10. ^ Analitika (2019): Pljevlja: Porušena kuća u kojoj je rođen srpski patrijarh Varnava
  11. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 33. 
  12. ^ "Време", 19. окт. 1935
  13. ^ "Политика", 1. дец. 1936

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Претходник:
Партеније Галас
епископ велешко-дебарски
19131920.

Наследник:
(епархија раздељена)
Претходник:
Вићентије Крџић
митрополит скопски
19201930.
Наследник:
Јосиф Цвијовић
Претходник:
Димитрије
патријарх српски
19301937.
Наследник:
Гаврило