Патријарх српски Павле I
Патријарх српски Павле I (1528—1541) био је пећки архиепископ и самопроглашени патријарх српски од око 1530. до 1541 године. Претходно је био смедеревски митрополит, у време упражњености српског патријаршијског престола. Покушао је да обнови Српску патријаршију, у чему је привремено и успео, али накратко.[1] По сведочанству Илариона Руварца (1832—1905), рад митрополита Павла Смедеревца заправо представља покушај обнове Пећке патријаршије, који на жалост није успео. Управо ће овај покушај касније, у доба Макарија Соколовића утицати да османске власти дозволе обнову Српске патријаршије (1557).
| Павле I | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Пећка патријаршија и Охридска архиепископија (у спору) |
| Чин | патријарх |
| Титула | архиепископ пећки и патријарх српски |
| Године службе | од отприлике 1530. до 1541. |
| Претходна епархија | Епархија браничевска |
| Године службе | до 1530. |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | пре 1500. |
| Датум смрти | након 1541. |
Биографија
уредиКао митрополит смедеревски, успео је да уз помоћ истакнутих Срба и неких османских званичника преузме контролу над Архиепископском столицом у Пећи. Залагао се за њену обновљену аутокефалију, поново створивши Српску патријаршију у Пећи. Патријаршијски трон је био упражњен од 1463. године, када је умро српски патријарх Арсеније II.[2] Почетком 16. века све српске епархије потпале су под надлежност Охридске архиепископије.[3]
Међутим, већина високог свештенства подржала је охридског архиепископа Прохора и на црквеном сабору 13. марта 1532. анатемисали су Павла и његове следбенике. После извесног времена, Павле се помирио с Прохором и признао његову врховну надлежност, али је касније започео активнију борбу за ослобађање Пећи од надлежности Охрида. Османска влада је успешно затворила Прохора и његове најближе људе, а непоуздане владике су уклонили и започели реорганизацију Српске православне цркве, проглашавајући се српским патријархом.[4]
Прохор је успео да се ослободи и након разговора са султаном поново је именован за Охридског архиепископа. Након Прохоровог повратка, скупштина је сазвана 20. јула 1541. и на њој је одузета титула Павлу и њему оданим свештеницима: владикама Неофиту од Леснова, Теофану од Зворника и Пахомију од Кратово; они који их још признају као своје епископе требало је анатемисати. Павле је после овога отишао у прогонство.[5]
Референце
уреди- ^ Вуковић 1996, стр. 383.
- ^ Самарџић 1993, стр. 14-15.
- ^ Слијепчевић 1962, стр. 321-322.
- ^ Пузовић 2000, стр. 27.
- ^ Ћирковић 2004, стр. 140.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве. Крагујевац: Каленић.
- Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—102.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Шулетић, Небојша (2011). „Српска црква после 1459. године: О интеграцији српског клера у турски фискални систем”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 331—349.
Спољашње везе
уреди- Званични веб-сајт Српске православне цркве: Архиепископи и патријарси српски Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2017)
