Пенчо Георгиев

Пенчо Георгиев (Вратса, Кнежевина Бугарска 1. фебруар 1900Софија, 2. април 1940) је био бугарски сликар, илустратор, графичар и сценограф.[1]

Пенчо Георгиев
BASA-102K-1-53-4-Pencho Georgiev, 1936.JPG
Датум рођења1. фебруар 1900.
Место рођењаВратса
Кнежевина БугарскаКнежевина Бугарска
Датум смрти2. април 1940.(1940-04-02) (39/40 год.)
Место смртиСофија
Бугарска Бугарска

Живот и каријераУреди

Рођен је 1. фебруара 1900. у месту Вратса, тада у Кнежевини Бугарској, у коме је провео детињство и завршио основно и средње школовања. Рано је остао без оца који је страдао у Балканском рату.[1][2] Као сироче са 12 година, његов живот у детињству био је препун потешкоћа, које су оставиле последице на његову осетљиву природу форнмирану кроз социјалне сукобе тога времена - у ратовима и социјалном сиромаштву.[3]

По завршетку Првог светског рата преселио се у Софију да би студирао занатску уметност. Дипломирао је 1925. године на Академији уметности у класи примењене и декоративне уметности под менторством проф. Стефана Баџова. Током студија показивао је велико интересовање за сценографску уметност.[1]

По завршетку студија запослио се као сценограф. Његов први посао био израда сценографије за оперу „Пикова дама” Петра Иљича Чајковског у Софијијској опери. Током 1926. године радио је сценографију у за Софијску оперу и Софијски уметнички театар,[2] а од 1926. до 1928. године радио је у државном позоришту у граду Русе (сезоне 1926/27 и 1927/28),[2] формирајући сопствени сценографија стила.[1]

У јесен 1929. године отпутовао је у Париз у коме се усавршавао код познатог француског декоратера Пола Лаурента . Боравећи у Паризу посећивао је бројне музеје и атеље, и излагао сопствене слике. У главном граду Француске активно је радио графике и гравире у дрвету.[2] Заједно са руским уметником Константином Коровином радио је за Руску оперу у Паризу.[1] У Француској је боравио све до 1932. године.[2]

Након повратка у Бугарску, Пенчо Георгиев је стварао у разним областима уметности:

  • Илустровао је књиге и уџбенике,
  • Учествовао у уређењу ентеријера разних објеката,
  • Обавља бројне услужне делатности.[2]

Аутор је сценографије за више од 30 позоришних представа широм Бугарске. Радио је за Народно позориште и Националну оперу Бугарске и истовремено свесрдно помагао многим у позориштима у бугарским провинцијама Паралелно са радом у позоришту активно је и сликао.[2]

Преминуо је 2. априла 1940. године у инциденту у Народном позоришту у Софији, када је током рада на позоришној сценографији за представу „Саламбо“, пао у механизам позоришне дизалице. Преминуо је моментално од задобијених повреда.[1][4]

Његов унук је немачки филолог и преводилац Александар Зитзман, који је написао књигу о свом деду.

Уметничко стваралаштвоУреди

Пенчо Георгиев је своје уметничко стваралаштво испољио у три области ликовних уметности — сликарству, илустрацији и позоришној сценографији.

Акварели и темпера

Као сликар углавном је радио слике у акварелу и темпери,[1] у блеђем колориту али са јасно сажетом композицијом.[4] Своја прва познатија дела у овој врсти уметности створио је радећи у Русену, међу које спадају слике: На самртничкој постељи Към пазара, Задушница, Просидба и Дунавски рибари.

За време боравка У Паризу створио је своје чувене слике: Орач, Продавац птица, Незапослени, Луталица, Кабаре и још много тога.

Последњих година свог живота Пенчо Георгиев је експериментиса је са различитим сликарским техникама. Тако су настале слике Песма за успаванку, Јастребови и Сахрана.[1]

Илустарције књига

Мање је познат као илустратор књига. Пенчо Георгиев први је илустровао књигу Максима Горког у Бугарској - романе „Тома Гордејева” и „Мајка”. Илустровао је уџбенике и дечје књиге - „Иглики” Емануела Попдимитрова , „Божији дарови” Георгија Рајчева и „Мики Микијево венчање” Николаја Фала.[4][2]

Сценографија

Његово најпознатије уметничко дело је позоришна сценографија. У свом раном периоду стварања настале су сценографије за представе „Пикова дама”" Чајковског, „Срећа” Кноблауха, „Мајстори” Рача Стојанова , „Под јармом” Ивана Вазова и друга.[2][4] После боравка у Француској постигао је највећи успех у сценографији. Из тог периода је његова сценографија за „Оберон“ Карла Вербера, „Иванко“ Васила Друмева, „Янините девет братя“ Љбомир Пипков, „Лепа Јелена“ Жака Офенбаха и „ХамлетВиљема Шекспира.[4]

ИзложбеУреди

Учествовао је на изложбама у Бугарској и иностранству. Ликовне радове је излагао на Јесењем салону у Паризу 1929. године, као и на изложбама у Варшави, Прагу, Кошицама, Љубљани и Загребу. Редовно је приказивао радове и на колективним ликовним изложбама.[2]

Сценографију је приказао на миланском тријеналу 1936. године

ПризнањаУреди

Радови Пенча Георгиева данс се налазе у поставкама Националне уметничке галерије Бугарске, Софијске градске уметничке галерије и градских галерија у Сливену и Враци.[5]

ГалеријаУреди

ИзвориУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж Спомени за стара София: Художникът Пенчо Георгиев У: Драган Тенев Тристахилядна София и аз между двете войни, София, Български писател, 1997, с. 289-292/
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Зицман, Александер. По дирите на Пенчо Георгиев. стр. 21-22
  3. ^ „Пенчо Георгиев - талантливото „врачанче. www.espressonews.bg (на језику: бг). 2. 4. 2019. Приступљено 1. 5. 2020. 
  4. ^ а б в г д „Непознатият Пенчо Георгиев | Портал за култура, изкуство и общество” (на језику: бугарски). Приступљено 1. 5. 2020. 
  5. ^ „110 години от рождението на художника-декоратор Пенчо Георгиев - Враца”. dariknews.bg (на језику: бугарски). 17. 2. 2010. Приступљено 1. 5. 2020. 

ЛитератураУреди

  • Georgiew, Pentscho. In: Taschenlexikon Bulgarien, Bibliographisches Institut Leipzig 1983, Seite 69.

Спољашње везеУреди