Отворите главни мени

Петар Калања (Закопа, код Двора на Уни, 15. март 1915Београд, 30. мај 1995), учесник Народноослободилачке борбе, официр ЈНА, друштвено-политички радник СР Хрватске и народни херој Југославије.

ПЕТАР КАЛАЊА
Petar Kalanja.jpg
Петар Калања
Датум рођења(1915-03-15)15. март 1915.
Место рођењаЗакопа, код Двора на Уни
 Аустроугарска
Датум смрти30. мај 1995.(1995-05-30) (80 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од15. марта 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411956.
Чинпотпуковник
Народни херој од23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 15. марта 1915. године у селу Закопа код Двора на Уни, као једно од петнаесторо деце у сиромашној сељачкој породици. Основну школу завршио је у Двору на Уни. Већ као петнаестогодишњи дечак отишао је од својих родитеља на тешке сезонске физичке радове. Радио је у шуми као дрвосеча, као радник на изградњи мостова, у каменоломима, на изградњи индустријске пруге.

Војни рок служио је 1936. и 1937. године у Косовској Митровици. Вративши се из војске поново је радио на индустријској прузи као физички радник до априла 1941. године. Тада је позван у резерву, коју је служио у Бањој Луци све до капитулације југословенске краљевске војске, која га је затекла у Калиновику. Калања је успео да избегне заробљеништво. Поред свих потешкоћа, успео је да с карабином и у новом војничком оделу дође до свог родног села. И у овом делу Баније већ првих дана успоставе НДХ, усташе испољавају своју власт на најсуровији начин. У мају, одвели су Калању на присилан рад. Он и његови сусељани били су сведоци усташких злочина, јер су поред рада на цести били присиљени да из реке Уне ваде људске лешеве и закопавају их.

У јуну 1941. године Калања је био заточен у котарском затвору у Двору на Уни из којег је успео да побегне након двадесет дана. Неко време се скривао у шуми, али се већ 14. септембра 1941. састао с Милошем Чавићем и другим организаторима устанка у овом крају. Заједно с њима радио је на окупљању људи и припремама за устанак. Калања је од октобра био десетар у партизанском одреду „Черкезовац“. Истакао се већ у првим борбеним акцијама, попут борбе с усташама 14. новембра на Черкезовцу, затим у борби с усташама у Гвозданском, а у јануару 1942. године био је бомбаш у жестокој бици с усташама у Зрину.

У новембру 1941, постао је кандидат за члана Комунистичке партије Југославије, а за члана је примљен 15. марта 1942. године. Тада је био водник вода, а у току НОР-а командир чете, заменик и командант батаљона, ађутант бригаде и начелник Штаба Банијског партизанског одреда. У нападу на 20. и 27. усташку сатнију у селу Тртник код Глине, Калања је узео ручне бомбе из свог вода и ликвидирао први усташки бункер. Како му је понестало бомби за други, хватао је запаљене усташке бомбе у ваздуху и бацао их на непријатељске положаје. Тако је њиховим бомбама уништио и други бункер, те на тај начин осигурао успех своје јединице.

У току НОР-а, био је рањаван 13 пута. Посебно тешко је био рањен 22. јануара 1943. код Класнића, када је под унакрсном непријатељском ватром износио рањеног борца. Био је у Седмој банијској дивизији 215 дана и учествовао у биткама од Баније преко Крајине, Гламоча, Оглавка, Неретве, Санџака, Пиве, Таре, Сутјеске, Зеленгоре и других попришта тешких борби у току Четврте и Пете непријатељске офанзиве.

По повратку на Банију учествовао је у низу битака, попут борби за Глину, Цазин, Бихаћ, Генералски Стол, у Рипачком кланцу и многима другима. Руководио је успешним борбама у уништењу четницких јединица августа 1944. у селу Лађевчанима крај Суње и у Четвртковцу. Калања је у нападу са својим борцима нанео непријатељу велике губитке (70 мртвих четника), а да при том није погинуо ни један партизан.

После ослобођења, Калања је руководио борбама против заосталих усташко-жандармеријских и четничких групација. Затим је био заменик команданта бригаде Корпуса народне одбране Југославије и начелник Војног одсека Карловца од 31. августа 1956. године, када је пензионисан у чину потпуковника ЈНА.

Иако је био ратни војни инвалид, био је активан друштвено-политички радник у Карловцу. Био је председник Савеза бораца котара Карловац, председник резервних војних старешина, председник ратних војних инвалида, председник Савеза извиђача општине Карловац, члан Републичког одреда СУБНОР-а, те члан резервних старешина и ратних војних инвалида Хрватске.

Умро је 30. маја 1995. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден братства и јединства са сребрним венцем, два Ордена за храброст и Орден за војне заслуге са златним мачевима.[1] Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

РеференцеУреди

  1. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 300. стр.

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије , „Партизанска књига“ Љубљана, „Народна књига“ Београд, „Побједа“ Титоград, 1982. година.