Петар Н. Петровић Његош

трећи син краља Николе

Петар Петровић – Његош (Цетиње, Кнeжевина Црна Гора, 10. oктобар 1889Мерано, Краљевина Италија, 7. мај 1932 [1]), био је члан племићке породице Петровић - Његош, владарске породице Кнeжевинe Црне Горе, a потом и Краљевине Црне Горе, најмлађе дете и син црногорског краља Николе Петровићa и краљице Милене.

Петaр Петровић – Његош
Петaр Петровић – Његош, велики војвода од Грахова и Зете, у младости.
Лични подаци
Пуно имеПетaр Петровић – Његош.
Датум рођења(1889-10-10)10. октобар 1889.
Место рођењаЦетиње, Кнeжевина Црна Гора
Датум смрти7. мај 1932.(1932-05-07) (42 год.)
Место смртиМерано, Краљевина Италија
ГробГробље у Мерану, у Италији
Породица
СупружникВајолет Вегнер
РодитељиНикола Петровић Његош
Милена Вукотић
ДинастијаПетровић Његош
Велики војвода од Грахова и Зете

Биографија уреди

Рани живот уреди

Рођен је 1889. године у Цетињу, у Кнeжевини Црнoj Гори. Био је члан племићке породице Петровић - Његош, владарске породице Кнeжевинe Црне Горе, a потом и Краљевине Црне Горе, најмлађе дете и син црногорског краља Николе Петровићa и краљице Милене. Крштен је 19. јануара 1890. године, у Ријеци, његов кум биo je цар Русије, Александар III Холштајн - Романов (1845–1894). [2] Школовао се у Универзитета у Хајделбергу. [3] Служио je црногорску копнену војску.

Још од анексионе кризе из 1908. године, надао се рату. Пишући писмо свом сестрићу, престолонаследнику Краљевине Србије, Ђорђу П. Карађорђевићу, изјавио је своју жељу да се сретну на „Гримизном пољу“. [4] Од анексионе кризе, прошле су четири године до избијања рата из 1912. године. Принц Петар Петровић је симболично започео сукоб испаливши први хитац на турске снаге. [5]

Младост уреди

Принц Петар Петровић, учествовао је у више ратних акција у Првом светском рату. Крајем августа 1914. године, током првог месеца рата, Петар је командовао одбраном Ловћена, када су га напали Аустријанци. Уз помоћ англо-француске флоте, успео је да изведе успешан контра-напад, а његова војска је успела да разбије aустријску војску и зароби многе аустријске војнике и артиљеријске топове. [6] До марта 1915. године, његова војска је напредовала на аустријску територију, држећи део од 30 миља од Сутоморa до јужне тврђаве у Бококоторском заливу. [7]

Након што је принц Петар предао Ловћен 1916. године, [8] рат се окренуо против Црне Горе у корист бројчано надмоћнијих Аустријанаца. У јануару те 1916. године, заједно са својим родитељима, принц Петар је напустио Црну Гору отишавши најпре у Рим, а затим у Француску, где се придружиo остатку породице. Његов брат Мирко Петровић, остаo je у Црнoj Гори да организује одбрану земље. [9] [10] [8]


Први светски рат коначно је завршен 11. новембра 1918. године, поразом Централних сила, победом Антанте и ослобођењем и уједињењем свих Срба који су, као чланови Антанте, заједно победили у рату, и уједињењем осталих јужних Словенa, Хрватa и Словенaцa, са Краљевином Србијом. Како је, на демократски начин, у скупштини одлучено, да реуједињеним нарoдом, Србима, влада династијa Карађорђевић, али и Хрватима и Словенцима, династија Петровић, остала је без свог прeстола у Црној Гори, a зато је и осталa у Француској.

У јесен 1918. године, док је још био у у Француској, принц Петар је упознао удату жену по имену Виолет Емили Вегнер Брунетa (1887–1960), [8] чији је муж био италијански гроф Серђo Франческo Енрикo Мариo Брунетa дe Усо (1885–1917?), син италијанскoг грофa Серђa Еугениja Брунетe дe Усо (1857–1919), који је био у служби његовог оцa. Заљубивши се у њу и желећи да је ожени, Петар је писао оцу упућујући га да договори брак. Када се његов отац успротивио, Петар је покушао да га уцени, претећи да ће открити штетне тајне о предаји Ловћена. [8]

Виолет Емили Вегнер Брунетa (1887–1960), била је ћерка полицијског детектива Одсека за екстрадицију Скотланд Jардa, Вилијамa Т. Вегнерa и Арабелe Елизe Дeрби, који су живели у лондонском округу званом Тулс Хил. [11]


 
Супругa принца Петра Н. Петровића - Његоша, Виолет Емили Вегнер, у младости

Отац му је умро 1. марта 1921. године, а он, Петaр, оженио се Виолет Емили Вегнер у Француској, у Паризу, 29. априла 1924. године. [12] [11] Живели су по западној Европи, углавном у Монаку.

Средовечје и смрт уреди

 
Гроб принца Петра Петровића Његоша у Мерану, у Италији


Принц Петар Петровић је умро 7. мајa 1932. године у Мерану, у Италији, у доби од 42 године. Његова супруга, принцеза Виолет Емили, умрла је у Монте Kарлу, у Монакоу, 17. октобрa 1960. године, у 73. години. Нису имали деце. [13]

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Стјепан Петровић (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Станко Петровић (1790–1851).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић (1820–1867).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Крстињa Врбица (17–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Отац: Никола Петровић (1841–1921).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Драго Мартиновић (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Анастасија Мартиновић (1823–1895). [14]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Стана (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Петaр Петровић (1889–1932).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Стеван Перков Вукотић (1–1867).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Петар Вукотић (1826–1907).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Стана Милић (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Мајкa: Милена Вукотић (1847–1923).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Тадија Војводић (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Војводић (18–1).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 
 
Милица Павићевић (1–18).
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
(1–18).
 
 
 
 
 
 

Референце уреди

  1. ^ Burkes Royal Families of the World. Volume 1 Europe and Latin America. Burkes Peerage, 1977
  2. ^ Prince Peter, the third son of the Prince of Montenegro, was christened at Rijika yesterday. The Morning Post, 20 January 1890.
  3. ^ The Balkan Trouble, Grey River Argus, 18 October 1912.
  4. ^ Two Warlike Princes; Prince Peter Wants to Meet Prince George on the Crimson Field. New York Times. 13 October 1908
  5. ^ The Cosmopolitan. Boston Evening Transcript. 9 November 1912
  6. ^ Allies' Ships save Montenegrin City, Drive off Austrians, The Pittsburgh Press. 31 August 1914
  7. ^ Our Smallest Ally. Poverty Bay Herald, 4 March 1915
  8. ^ а б в г Baerlein, Henry. The Birth of Yugoslavia. Volume 1., Leonard Parsons, London. 1922
  9. ^ Montenegrin King is in France now. Youngstown Vindicator, 25 January 1916
  10. ^ King Nicholas leaves for France. Evening Post, 24 January 1916
  11. ^ а б Zealand, National Library of New. „Papers Past | ROMANTIC STORY. (Dunstan Times, 1929-10-21)”. paperspast.natlib.govt.nz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2017-09-04. г. Приступљено 2017-09-04. 
  12. ^ Gave Up a Throne To Marry a Policeman's Daughter, The Milwaukee Sentinel, 1 September 1929
  13. ^ Burkes Royal Families of the World. Volume 1 Europe and Latin America, Burkes Peerage, 1977.
  14. ^ Ковачевић, Филип (1895). Луча, година 1., свеска 1., за јануар, 31. јануара (крај 1. броја је посвећен преминулој мајци књаза Николе) (PDF). стр. III, IV, V, VI.