Википедија

Пета пролетерска црногорска ударна бригада

Пета пролетерска црногорска народно-ослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), формирана одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ 11. јуна 1942. у Смријечну, код Плужина, од три батаљона Никшићког партизанског одреда и једног батаљона Зетског партизанског одреда. Имала је четири батаљона са 845 бораца. Први командант бригаде био је Сава Ковачевић, а политички комесар Радомир Бабић.[1][2]

Пета пролетерска
црногорска ударна бригада
Југословенска партизанска застава
Постојање11. јун 1942 — крај рата
Место формирања:
Смријечно, код Плужина
Формацијачетири батаљона
Јачина845 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Војне почастипролетерска од формирања
Одликовања
Орден народног хероја Орден народног ослобођења Орден братства и јединства са златним венцем
Команданти
КомандантСава Ковачевић[а]
Политички комесарРадомир Бабић[а]

Након формирања налазила се под непосредном командом Врховног штаба, а од 9. новембра 1942. до краја рата налазила се у састав Треће ударне дивизије. У току битке на Сутјесци, јуна 1943. претрпела је тешке губитке, од око 600 бораца, па је до септембра 1943. деловала раздвојено — два батаљона су се налазила у саставу Главне оперативне групе, а остали делови у Црној Гори.[1]

Бригада је у току рата три пута похваљена од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, а 46 њених бораца проглашено је за народне хероје Југославије. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.[3]

Борбени пут Пете пролетерске бригаде

уреди

Одмах по формирању, Пета пролетерска бригада стављена је под непосредну команду Врховног штаба НОП и ДВЈ и ангажована у борбама у Пиви, на Волујаку и Маглићу. Када је почео поход пролетерских бригада из рејона Сутјеске, 24. јунa 1942, остављена је на Зеленгори и Сутјесци, где је провела тридесет тешких дана. Под притиском јаких италијанско-четничких, а касније и немачких снага, бригада се, заједно с Херцеговачким партизанским одредом, комбинованим драгачевско-челебићким партизанским батаљоном, збегом и болницом, у борбама од 22. јула до 2. августа, пробила из рејона Зеленгоре до Прозора. На овом путу, водила је тешке борбе код Требичине, на Трескавици, Забрђу и Битовњи. Од тада до уласка у састав Треће ударне дивизије (9. новембра 1942) водила је борбе око Горњег Вакуфа, Бугојна, Фојнице, Прозора и Травника, и имала значајну улогу у стварању нових партизанских јединица.[1][2]

Од почетка новембра 1942. до краја јануара 1943. ангажована је у борбама у долини Врбаса и централној Босни — у новембру је учествовала у ослобођењу Јајца, а у децембру у његовој одбрани; у јануару је учествовала у ослобођењу Жепча, а потом у другим акцијама у централној Босни. Током битке на Неретви водила је борбе око Тешња и Горњег Вакуфа, а у борбама 15/16. и 16/17. фебруара заједно са Десетом херцеговачком и Првом далматинском бригадом заузела јако утврђено упориште Прозор. После успеха код Прозора, водила је двадесетодневне борбе у долини река Раме и Неретве. Поред осталог, у нападима на Коњиц (22/23, 24/25. и 25/26. фебруара) дала је огромне напоре да заузме ово најважније и најбоље брањено место на правцу наступања Главне оперативне групе у Херцеговини. У тешким борбама од 7. до 9. марта одбацила је јаке снаге 718. немачке дивизије у Коњиц, а потом је била заштитница снагама које су наступале према Невесињу.[1][2]

У противофанзиви Главне оперативне групе са Неретве на исток борећи се прешла је пут од Прења до Никшића и Подгорице. Најпре је учествовала у одбрамбеним борбама на левој обали Неретве и штитила наступање главних снага. Водила је тешке борбе за ослобођење и одбрану Невесиња (марта и априла), па извршила напад на Плану. У борби на Јаворку (1. и 2. маја), заједно са Другом пролетерском и Четвртом црногорском бригадом, разбила је неколико батаљона Италијана и четника. Након овога деловала је око Никшића и Подгорице. Њена два батаљона учествовала су у борбама са јаким четничким снагама у Пиперима, а код Биоча у разбијању 383. италијанског пука.[1][2]

 
Борци Пете пролетерске бригаде код Острога, 14. октобра 1943.

Током битке на Сутјесци, на правцу Никшић—Шавник, водила је огорчене борбе са снагама 7. СС дивизије „Принц Еуген”, а потом исцрпљујуће борбе на Комарници и Дурмитору. Од 4. до 13. јуна њени задаци постали су нарочито тешки — заједно са Првом далматинском и Трећом санџачком бригадом образовала је главну заштитницу снага Главне оперативне групе, осигуравала Централну болницу и имала задатак да се на погодном месту пробије из окружења. Најтеже борбе водила је 11, 12. и 13. јуна. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, одбијени су јаки непријатељски удари. Истовремено је део снага покушао да успостави мостобран на левој обали реке Сутјеске. Бригада је, у саставу Треће ударне дивизије, 13. јуна прешла Сутјеску и уз херојски напор покушала да пробије непријатељски обруч. У судару с неупоредиво јачим снагама 7. СС дивизије, 118. дивизије и других непријатељских јединица, била је разбијена. Изгубила је око 600 бораца.[1][2]

Од 13. јуна до 11. септембра 1943. снаге Пете пролетерске бригаде деловале су раздвојено — два батаљона била су у саставу бригаде у источној Босни (долина Кријаве, Озрен, Коњух, Звијезда, Подроманија, Фоча и др), па у северној Херцеговини и западној Црној Гори, а остали делови били су стално у Црној Гори. Од септембра 1943. до краја године бригада је имала значајну улогу у стварању и одбрани слободне територије у западној Црној Гори, долини Зете и старој Црној Гори, као и у разоружавању италијанских снага и преласку делова дивизије „Тауринензе” на страну Народноослободилачке војске. Од нарочитог значаја била су борбе вођене од 14. до 18. октобра за уништење Главног четничког штаба за Црну Гору, Боку и Санџак и четничког штаба јужног фронта.[1][2]

Од јануара до средине априла 1944. бригада је ангажована делом снага у долини Зете, а делом у северној Црној Гори. Почетком априла, поред осталог, учествовала је у борбама на сектору Подгорица—Даниловград. У априлу и мају водила је тешке борбе за одбрану слободне територије у североисточној Црној Гори. Истакла се у Мојковачкој операцији, на Јадовнику и у прихвату Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије које су се повлачиле из Србије. У Андријевичкој и Дурмиторској операцији водила је жестоке борбе у долини Зете и била на тежишту одбране у борбама на правцу Подгорица—Колашин—Мојковац.[1][2]

Јануара 1945. прешла је у источну Босну и учествовала у борбама на правцу Калиновик—Сарајево, а потом до 6. априла у Сарајевској операцији. Од ослобођења Сарајева до краја рата, деловала је најпре у Босанској крајини, а потом је ангажована у Карловачкој операцији и у ликвидацији снага немачке групе армија „Е” у Словенији.[4][3]

Као једна од првих пет пролетерских бригада и јединица која је три пута имала веома значајну улогу у заштити рањеника, низа војних успеха и значајног политичког рада два пута је попуњавана борцима из других република (1942. из Далмације и Босне, а 1945. из Србије). У њеном саставу се од 1944. налазио батаљон састављен од држављана Совјетског Савеза који су побегли из немачког заробљеништва. У јединицама бригаде било је и до Италијана, Албанаца и припадника других народа.[4][3]

Командни састав бригаде

уреди
 
Сава Ковачевић, први командант бригаде

Народни хероји бригаде

уреди
 
Орден народног хероја

Неки од 46 бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, који су проглашени за народне хероје Југославије:

Напомене

уреди
  1. ^ а б в Приликом формирања бригаде

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж Leksikon NOR 2 1980, стр. 844.
  2. ^ а б в г д ђ е Narodni heroji 2 1982, стр. 410.
  3. ^ а б в Narodni heroji 2 1982, стр. 411.
  4. ^ а б Leksikon NOR 2 1980, стр. 845.

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пета_пролетерска_црногорска_ударна_бригада&oldid=28310600”