Петко Војнић Пурчар
Петко Војнић Пурчар (Суботица, 16. фебруар 1939 – Петроварадин, 7. јун 2017) био је југословенски и српски писац, новинар,[1] филмски сценариста и режисер великог броја кратких филмова.
| Петко Војнић Пурчар | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Петар Војнић Пурчар |
| Датум рођења | 16. фебруар 1939. |
| Место рођења | Суботица, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 7. јун 2017. (78 год.) |
| Место смрти | Петроварадин, Србија |
| Књижевни рад | |
| Период | 1940−1990 |
| Најважнија дела | Дом све даљи (роман) |
| Награде | НИН-ова награда Октобарска награда Новог Сада Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине |
Писао је поезију, драме, приповетке и романе. Драме су му изведене на позорницама у Осијеку и Суботици. Дела су му преведена на више језика.[2] За свој рад добио је бројне награде, мећу којима је и престижна НИН-ова награда 1997. за роман Дом све даљи.[3]
Биографија уреди
Петко Војнић Пурчар рођен је као Петар Војнић Пурчар 1939. године у хрватској породици у Суботици, где је завршио основну школу и гимназију.
Дипломирао је компаративну књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963, а у Паризу специјализовао мултимедијалну режију. Предавао је на Педагошкој академији у Суботици, а касније у Новом Саду радио као просветни саветник. Од 1973. био је уредник на Радио-телевизији Војводине, све до 1991. године када је отишао у инвалидску пензију.[1] Последње године живота провео је са супругом, песникињом и есејистом Јасном Мелвингер у Петроварадину.[2]
Пурчар је био уредник часописа Руковет и Класја наших равни из Суботице. Од 1984. до 1986. био председник Друштва књижевника Војводине. Био је почасни члан Матице српске, члан Хрватског друштва писаца, Хрватског П.Е.Н. центра и неколико хрватских удружења у Војводини.[4]
Награде уреди
Петко Војнић Пурчар добитник је многих награда и признања међу којима су:
- Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Сидро времена”, 1967.
- Прва награда за телевизијску драму Телевизије Београд
- НИН-ова награда, за роман Дом све даљи, 1977.
- Награда „Карољ Сирмаи”, за књигу приповедака Прстеновани гавран, 1983.
- Октобарска награда Новог Сада за збирку песама Сол у вјетру, 1985.[2]
- Државно признање Републике Хрватске за допринос очувању и развоју хрватске културе у Војводини, 2009.
- Награда „Балинт Вујков Дида”, за животно дело у области књижевности, 2009.
- Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине, 2014.[4]
Бројне су и награде које су добили филмови на чијем је сценарију Пучар сарађивао: златна плакета на 13. Фестивалу аматерског филма Србије 1968. за филм Земља, земља..., сребрна плакета 1968. за документарни филм Сликари на Тиси (аутори Петко Војнић Пурчар, Мирко Пот и Јован Штрицки), пулска Арена, Златни медвед на берлинском филмском фестивалу за категорију филм у целини за филм Рани радови и друге.[4]
Књижевни рад уреди
Књижевношћу је Пурчар почео да се бави крајем 50-их година и већ првом збирком новела Светови и сатови из 1967. постигао је запажен успех. Касније је објавио више збирки приповедака, неколико романа, а писао је и драмске текстове, филмске сценарије и режирао. Есеје и записе скупио је у књизи Отворени атеље из 2004.[5] Писао је на хрватском језику, чиме је допринео континуитету писане хрватске речи на простору Војводине. Писао је и поезију[2]
У својим песмама имао је савремени, модерни песнички израз и облик. Често је користио метафоричне ликове, нарација му понегде наликује филмској, а мотиви су питања која највише дотичу савременог човека. Песме су му мотивисане прошлошћу роднога краја у трагању за феноменима постанка. У прозним делима се посветио приказу судбина Хрвата у Панонској низији, посебно у родној Бачкој. Његов приповедачки свет везан је за панонско поднебље. Простор где се дешавају његове приче је свет малих градоваа, равничарских салаша и села. Пурчареве повести су једна врста споја лирске и епске природе приповедања, са сижеима који се тичу љубави, сукоба са средином, судбине интелектуалца или обичног човека у процепима свакодневног живота.[6] Спада у ред најплоднијих и најбољих прозаика хрватске књижевности у Војводини.
Мирослав Крлежа за њега јее рекао да припада писцима европског круга (Е. Ченгић, Разговори с Крлежом). За роман Дом све даљи 1977. године добио је престижну НИН-ову награду. Дела су му преведена на више језика. Заступљена су у шеснаест антологија, међу којима и у Златној књизи хрватског пјесништва од почетака до данас (Загреб, 1970).[4]
Библиографија уреди
- Светови и сватови - збирка приповедака (1967)
- Одлазак Паулине Плавшић - роман (1969)
- Дом све даљи - роман (1977)
- Љубави Бланке Колак - роман (1979)
- Камено жито - збирка песама (1980)
- Прстеновани гавран - збирка 16 приповедака (1983)
- Сол у вјетру - збирка песама (1985)
- Вечерње буђење - роман (1987)
- Краћење живота - драме (1990)
- Путовање према Црноме мору - збирка песама (2002)
- Пут у Египат: Ходочасничке и вагабундске приче - збирка 18 приповедака (2003)
- Михољско љето и друге приче - збирка приповедака (2003)
- Црвенокошци - роман (2003)
- Бизнис је бизнис - савремена комедија у 2 чина
- Отворени атеље - књига есеја (2004)
- Култ корњаче - збирка 20 новела (2005)
- Очас успркос - збирка песама (2006)
- Прстеновани гавран: други дио - збирка новела (2007)[2]
- Врт лирика - збирка песама (2008)[4]
Рад на филму и у позоришту уреди
Петко Војнић Пурчар писао је и драмске текстове, филмске сценарије и режирао. На радио таласима емитоване су 43 његове радио-драме у Србији, Словачкој, Хрватској, Аустрији, Немачкој и Француској. Драме су му изведене и у позориштима у Осијеку и Суботици.
Био је сценариста и режисер неколико кратких документарних филмова:
- Голубари (1968)
- Посне године - Године родне (1970)
- Један драматичан дан код другарице Вере и госпође Анђе (1970)
- Љубав нас је одржала (1971)[7]
Заједно са Желимиром Жилником и Бранком Вучићевићем радио је на сценарију за Жилников филм Рани радови из 1969. године, који је исте године добио Златног медведа на Берлинском филмском фестивалу.[4]
Референце уреди
- ^ а б „Umro bivši novinar RTV-a Petko Vojnić-Purčar”. RTV. 8. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ а б в г д „Preminuo pisac Petko Vojnić Purčar”. Blic. 8. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ „1977. Петко Војнић Пурчар "Дом све даљи"”. НИН. Архивирано из оригинала 05. 03. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ а б в г д ђ „Petko Vojnić Purčar (1939. – 2017.)”. Hrvatska riječ. 9. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ „Vojnić Purčar, Petko”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 3. 2022.
- ^ „Preminuo pisac Petko Vojnić Purčar”. EX YU vesti. 10. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.
- ^ „Petko Vojnic-Purcar”. IMDb. Приступљено 25. 3. 2022.
Спољашње везе уреди
- „Petko Vojnić Purčar - pripovetke”. Večerwi list. Приступљено 25. 3. 2022.
- „Sećanje na Petka Vojnića Purčara”. gradSubotica. 21. 6. 2017. Приступљено 25. 3. 2022.