Пећки санџак
Пећки санџак, такође познат и као Дукађински санџак (тур. İpek sancak, алб. Sanxhaku i Dukagjinit) је био управна јединица Турског султаната на подручјима северне Метохије и горњег Полимља у раздобљу од 1455. до 1912. године.
| Пећки санџак İpek sancak Sanxhaku i Dukagjinit Sanjak of İpek | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 15. век—1912. | |||||||||||||
.png) Пећки санџак крајем 19. века | |||||||||||||
| Главни град | Пећ | ||||||||||||
| Регија | Југоисточна Европа | ||||||||||||
| Земља |  Османско царство | ||||||||||||
| Становништво | 185.685 (1905-1906) | ||||||||||||
| Догађаји | |||||||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||||||
| Историја | |||||||||||||
• Успостављено | 15. век | ||||||||||||
• Укинуто | 1912. | ||||||||||||
| |||||||||||||
.jpg)
Средином 15. века, Турци су од Српске деспотовине преотели читаву Метохију и на том простору су 1455. године основали два санџака, Призренски (за јужну Метохију) и Пећки (за северну Метохију и горње Полимље). Пећки санџак је био подељен на четири главне нахије, односно казе: Пећ, Ђаковица, Гусиње и Беране.[1]
За првог пећког санџакбега постављен је Махмуд Дукађин.[2] Један од његових наследника, пећки санџакбег Алија, погубљен је 1536. године по наређењу султана.[3]
У време успостављања турске власти, велику већину становништва на подручју Пећког санџака чинили су православни Срби, док су мањи део чинили етнички Власи и Арбанаси. Средином 16. века, међу хришћанima на подручју Пећког санџака дошло је до негодовања и отпора због пореских злоупотреба.[4] Једну од ових побуна, која је избила око 1550. године, угушио је пећки санџакбег Касим.[5] Недуго потом, 1557. године, заслугом српског патријарха Макарија I извршена је обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Од тог времена, безбедност српске патријаршијске увелико је зависила од добрих односа са пећким санџакбеговима.
-
Српски патријарх Макарије I, који је 1557. године обновио патријаршијски престол у Пећи
-
Српски патријарх Арсеније III, који је 1690. године избегао из Пећи
-
Српски патријарх Арсеније IV, који је 1737. године избегао из Пећи
Током Бечког рата (1683-1699) читаво подручје Метохије је било захваћено жестоким борбама између хабзбуршких и турских снага. Православни Срби са тог подручја одметнули су се од турске власти и пристали су уз аустријску војску. Српски патријарх Арсеније III је 1689. године морао да се уклони из Пећи, али се убрзо вратио након аустријског запоседања града. Иако је хришћанска војска тада заузела велики део Пећког санџака, турска војска је 1690. године под заповедништвом пећког санџакбега Махмуда Хасанбеговића успела да поврати власт у тој области.[6] Тада је дошло до сурове одмазде над хришћанским становништвом, чиме је подстакнута Велика сеоба Срба, током које је велики део српског православног становништва напустио подручје Пећког санџака. Исто се поновило за време Аустријско-турског рата (1737-1739), када је тадашњи српски патријарх Арсеније IV такође избегао из Пећи. Упоредо са сталним одливом српског становништва, на подрућју Пећког санџака је забележен знатан прилив Албанаца чиме је дошло до трајних промена у етничкој структури те области.
Пећки санџак је често називан и Дукађинским санџаком, тако да су ови називи били у наизменичној употреби.[7] Од оснивања 1455. године па све до друге половине 19. века, Пећки санџак је био у саставу Румелијског пашалука. Након разних управних промена, Пећки санџак је 1877. године прикључен новоствореном Косовском вилајету.
Током Првог балканског рата (1912-1913), целокупно подручје Пећког санџака ослободиле су војске Црне Горе и Србије. Према међусобном споразуму, Пећ је тада припала Црној Гори, мањи део дотадашњег Пећког санџака је припао Србији, док је део прикључен новоствореној Албанији.[8] Коначна гранична линија између Србије и Црне Горе на подручју Метохије одређена је међудржавним споразумом о разграничењу од 12. новембра 1913. године.[9]
Пећки санџакбегови Уреди
- Махмуд Дукађин (око 1455)
- Алија (око 1536)
- Касим (око 1550)
- Махмуд Хасанбеговић (око 1690)
- Тахир (око 1717)
- Махмудбеговић (око 1737)[10]
- Алија Шабанагић (1881-1889)
Референце Уреди
- ^ Ракочевић 1983, стр. 264.
- ^ Altimari 1984, стр. 41.
- ^ Godišnjak. Sarajevo: Društvo Istoričara Bosne i Hercegovine. 1950. стр. 95. „у личности султана који их за сваки пропуст може казнити ...објешен пећки санџак-бег Али-бег”
- ^ Schmitt, Oliver Jens (2010), Religion und Kultur im albanischsprachigen Südosteuropa, 4, Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien, стр. 43, ISBN 978-3-631-60295-9, „The Christian population of sancak of Dukagjin rebelled particularly often in 1550”
- ^ Jugoslovenski istorijski časopis. 17. Beograd: Savez društava istoričara Jugoslavije. 1978. стр. 209. „Tako je beg Dukađina, Kasim-beg , bio zadužen... dizdaru Drača i dizdarima skadarskog sandžaka da pomognu sandžak-begu Dukađina, Kasim-begu”
- ^ Зборник за друштвене науке. 12–15. Нови Сад: Матица српска. 1956. стр. 48. „Пошто је на Призрен напао Дукађински санџак Махмуд-паша Хасанбеговић”
- ^ Skendi 1954, стр. 64.
- ^ Vickers 1999, стр. 77-78.
- ^ Јагодић 2010, стр. 31.
- ^ Станојевић 1975, стр. 294.
Литература Уреди
- Godišnjak. Sarajevo: Društvo istoričara Bosne i Hercegovine. 1950. стр. 95. „.у личности султана који их за сваки пропуст може казнити ...објешен пећки санџак-бег Али-бег”
- Зборник за друштвене науке. 12–15. Нови Сад: Матица српска. 1956. стр. 48. „Пошто је на Призрен напао Дукађински санџак Махмуд-паша Хасанбеговић”
- Skendi, Stavro (1954). Albanian and South Slavic oral epic poetry. American Folklore Society. стр. 64. „Before the 19th century the Sandzak of Pec was called in the Ottoman administration the Sandzak of Dukagjin”
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Jugoslovenski istorijski časopis. 17. Beograd: Savez društava istoričara Jugoslavije. 1978. стр. 209. „Tako je beg Dukađina, Kasim-beg , bio zadužen... dizdaru Drača i dizdarima skadarskog sandžaka da pomognu sandžak-begu Dukađina, Kasim-begu”
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
- Микић, Ђорђе (1983). „Између балканских суседа и великих сила”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 316—329.
- Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—348.
- Altimari, Francesco (1984). Albanci. Cankarjeva založba. стр. 41. „Z zavzetjem Peči je bil ustanovjjen dukagjinski sandžak s sedežem v Peči, za sandžakbega pa postavljen Mahmut paša Dukagjini.”
- Vickers, Miranda (1999). The Albanians: a modern history. I.B.Tauris. стр. 77—78. ISBN 978-1-86064-541-9.
- Ağanoğlu, Yıldırım (2000). Salnâme-i Vilâyet-i Kosova: Yedinci defa olarak vilâyet matbaasında tab olunmuştur: 1896 (hicri 1314) Kosova vilâyet-i salnâmesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca). İstanbul: Rumeli Türkleri Kültür ve Dayanışma Derneği.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
 | Овај чланак везан за историју Србије је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |