Отворите главни мени

Пиогени стрептокок

Пиогени стрeптокок, стрептококус пиогенес (лат. Streptococcus pyogenes) или β-хемолитички стрептокок из групе А је грам-позитивна бактерија лоптастог облика из рода стрептокока, која расте у колонијама у облику ланца или нити. На хранљивој подлози крвни агар, ствара зону β хемолизе око својих колонија, а по Ленсфилдовој класификацији спада у групу А (видети стрептококе). Чест је узрочник гнојних инфекција код човека, а може покренути неке и аутоимуне болести, као што су реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис.

Streptococcus pyogenes
Streptococcus pyogenes 01.jpg
S. pyogenes при увеличању од 900x
Научна класификација
Домен:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномијално име
Streptococcus pyogenes
Rosenbach 1884

Изглед и грађаУреди

Ћелијски зид ових бактерија грађен је из дебелог слоја муреина. На површини овг слоја налазе се протеинске нити које чине М-протеин. На основу грађе овог протеина се пиогене стрептококе могу поделити у подгрупе (сероваре). М-протеин штити ове бактерије од фагоцитозе ћелија одбрамбеног система. Пиогене стрептококе поседују у ћелијском зиду и полимер угљених хидрата, Ц супстанцу. На основу грађе ове супстанце сврстане су у групу А по Ленсфилду (видети стрептококе).

ПатогеностУреди

Поред М-протеина за патогенитет ове бектерије су одговорни токсини и ензими које оне луче.

Болести изазване пиогеним стрептококамаУреди

Инвазивне болести настају као последица продора и ширења ове бактерије у организам, док интоксикације настају као последица дејства токсина ове бактерије, често су оба механизма заједно одговорна за настанак болести.

Инфекције стрептококама могу бити локалне и генерализоване. Стрептококе продиру кроз ситне повреда (огреботине, посекотине итд) на кожи и почињу да се шире.

У локалне инфекције спадају:

У генерализоване инфекције спадају:

Лучењем стрептококних токсина могу настати:

Болести које су последица инфекције стрептококамаУреди

Поједине болести као нпр. реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис се могу јавити недељама, месецима, годинама и деценијама после инфекције пиогеним стафилокока, као последица аутоимуних процеса. Антитела која организам ствара у борби против ових стрептокока могу се везати и за неке ћелије организма као нпр. ћелије ендокарда или се имуни комплекси антитела и антигена могу таложити у бубрежним гломерулима, зглобовима итд. изазивајући нихово оштећење.

Доказивање пиогених стрептококаУреди

Пиогене стрептококе се могу идентификовати доказивањем антигена А коаглутинацијом (латексаглутинацијом). Бактерија се може узгајати и идентификовати и у бактеријској култури. Такође може се мерити и концентрација одређених антитела у серуму као нпр, антистраптолизин антитела.

У терапији се користе пеницилини, јер су ове бактерије осетљиве на њих.

ЕпидемиологијаУреди

Човек је једини резервоар ових бактерија. Оне се преносе путем контакта или искашљаним капљицама. Време инкубације је пар дана. 24 часа након почетка терапије оболели није више инфекциозан.

Види јошУреди

ЛитератураУреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).