Побуна у Кривом Виру (1883)

Побуна у Кривом Виру (20. октобра/1. новембра 1883), први сукоб између устаника и краљевске војске и жандармерије током Тимочке буне. Завршен је устаничком победом - сељаци Кривог Вира, војници управо укинуте Народне војске, одбили су да предају оружје властима и успели су да разоружају вод жандармерије, који је послат против њих. Тројица жандарма (сејмена) су лакше рањена, без губитака са устаничке стране. ⁸⁸ Окупљени устаници су већ 3. новембра преузели власт у Бољевцу.

Побуна у Кривом Виру
Део Тимочке буне
Србија 1878.
Време 1. новембра 1883. Место Криви Вир, Бољевачки срез, Црноречки округ, Краљевина Србија Узрок Разоружавање српске народне војске. Исход Пирова победа устаника.
Сукобљене стране
Краљевина Србија	Делови распуштене Народне војске Народна радикална странка
Команданти и вође
потпуковник Михаило Срећковић потпоручник Владимир Јовановић	Маринко Ивковић Живан Никодијевић
Јачина
120 коњаника и 22 жандарма	око 500-800
Жртве и губици
3 рањена	без губитака

Позадина

Политичке прилике у Србији 1883. године

До смрти кнеза Михаила Обреновића (1868), Кнежевина Србија била је аутократска и полицијска држава под влашћу кнеза и чиновничке бирократије. После доношења Устава из 1869, Србија је формално постала парламентарна монархија, са Народном скупштином и општим правом гласа. Међутим, у земљи без демократских политичких традиција, слободне штампе и политичких странака, избори за Народну скупштину вршени су под строгом контролом полиције, и бирани су скоро искључиво кандидати предложени од владе (тј. среских и окружних начелника на локалном нивоу). Тако је до 1880. власт у Скупштини остала чврсто у рукама Јована Ристића и Либералне странке, основане 1858, коју су чиниле старе присталице династије Обреновића из редова чиновника, свештенства, интелигенције и најимућнијих сељака и трговаца, док је опозиција била малобројна и неорганизована, без утицаја у народу. На скупштинским изборима након Српско-турског рата (1876-1878) крајем 1878, либерална влада добила је велику већину: од 172 посланика, свега 40 било је из редова опозиције, већином из Источне Србије: овај крај, освојен и опљачкан у Првом српско-турском рату, налазио се у великој материјалној беди и незадовољно локално становништво изабрало је већином опозицине кандидате из редова сељака, сеоских попова и паланачких трговаца. Вођа опозиције био је инжињер Никола Пашић, народни посланик из Зајечара и једини опозиционар са факултетском дипломом, један од првих присталица Светозара Марковића у народу познат као комуниста.

Иако је скупштинска опозиција била слаба, фактори изван скупштине довели су пада либералне владе - кнез Милан, који се од традиционалне русофилске политике, коју су либерали спроводили од 1858, окренуо аустрофилској политици након Берлинског конгреса, отпустио је владу Јована Ристића 14. октобра 1880. због неприхватања либерала да потпишу трговински уговор са Аустроугарском, који би отворио српско тржиште за аустријску индустрију и тиме уништио домаће занатство и индустрију у зачетку. Нову владу кнез Милан је поверио групи слободоумних (за оно време) младих интелектуалаца, бивших либерала и конзервативаца, који су почетком 1880. покренули политички лист Видело, у коме су отворено критиковали политику либералне владе и захтевали веће грађанске и политичке слободе. Кнез Милан је за председника владе поставио Милана Пироћанца, судију Касационог суда, министар унутрашњих послова постао је Милутин Гарашанин, артиљеријски мајор и унук Илије Гарашанина, а министар финансија и спољних послова постао је Чедомиљ Мијатовић, професор економије на Великој школи. Нова влада почела је свој рад објављивањем потпуних политичких слобода - први акт новог министра унутрашњих дела (20. новембра 1880) био је да званично забрани свим полицијским властима свако мешање у изборе за народну скупштину, као неуставно и нелегално. Рад нове владе подржала је и дотадашња опозиција, на челу са Пашићем, који је објавио да је програм нове владе сасвим близак програму опозиције. На скупштинским изборима од 30. новембра 1880, кандидати нове владе наступили су заједно са опозиционарима против либерала - без подршке полиције, либерали су страховито потучени на изборима, добивши свега 7 посланика. Након изборне победе, владина већина се поделила на два дела - 8. јануара 1881. основана је Народна радикална странка на челу са Николом Пашићем, којој је приступило 40 народних посланика, и покренут је страначки лист Самоуправа. У одговор, већ 10. јануара присталице владе основале су Напредну странку, којој је приступило 119 посланика. У почетку, нове странке су сарађивале у Скупштини, тврдећи да имају исте циљеве, али је тврдоглаво одбијање кнеза Милана да прими радикале у владу (иако је влада наменила Пашићу место потпретседника владе или претседника Скупштине) убрзо отерало Народну радикалну странку у опозицију.

Београд

Криви Вир

Бањска клисура

Ниш

Алексинац

Зајечар

Књажевац

Грамада

Параћин

Честобродица

Ужице

Бољевац

Гамзиград

Пореч

Грљан

Салаш

Сокобања

Вражогрнац

Вратарница

Дервен

Луково

Крагујевац

Извор

Читлук

Тимочка буна на мапи Кнежевине Србије. Места захваћена устанком обележена су зелено.

Разоружавање народне војске

Народна Скупштина Краљевине Србије, у којој је напредњачка влада имала вештачки створену већину пошто су посланици Народне радикалне странке избачени из Скупштине и замењени другопласираним кандидатима (неки од ових кандидата имали су само по два гласа, па је Народна Скупштина у радикалској штампи прозвана Двогласна Скупштина), изгласала је нови Закон о устројству војске 27. децембра 1882. По том Закону, сви војни обвезници од навршене 20. до навршене 50. године, после одслужења војног рока у сталном кадру (у касарни), сматрани су заправо резервистима активне војске. И то првог позива до навршене 30. године, другог позива од 31. до 37, а трећег позива од 38. до навршене 50. Овај закон предвиђао је укидање и разоружање дотадашње Народне војске, која је постојала од 1861. и изнела главни терет ратова са Турцима 1876-1878. Стога су 25. јуна 1883. према наредби министра војног образоване пописне комисије које су крајем септембра, по завршетку претходног рада у штабовима, кренуле по срезовима (седиштима територијалних батаљона Народне војске) са задатком да покупе, што је у пракси значило да одузму, државно оружје од обвезника дотадашње прве и друге класе Народне војске „као непотребно“, пошто ће се старо, застарело оружје (пушке Пибоди модел 1870) заменити новим (пушке Маузер-Кока), али им се „неће давати на руке“ него ће остати у војним магацинима. Упркос наређењима владе и локалних власти, војни обвезници у свим крајевима Србије нерадо су предавали оружје државним властима, пошто се поседовање оружја сматрало неотуђивим правом сваког грађанина и гаранцијом личне и имовинске безбедности, као и политичких права. Отпору бивших војника допринела је и пропаганда опозиционе Народне радикалне странке, чији је лист Самоуправа тих дана објавио два веома популарна чланка под речитим насловима Не дајте оружје и Силу силом одбијте, у којима је одузимање оружја од народа проглашавано неуставним и нелегалним, и народ се подстицао да се ако треба и силом одупре насиљу власти које крше његова уставна права. Иако је немира и отпора предаји оружја било у свим крајевима, отворени отпор и побуна избили су само у три округа Тимочке крајине - Црноречком (Зајечарском), Алексиначком и Књажевачком.

Побуна у Црноречком округу

Регрутна комисија почела је са радом у Бољевцу, средишту првог батаљонског среза Црноречког (Зајечарског) округа, 25. септембра 1883: војни обвезници из прва три позвана села (Рујиште, Милушинац и Богдинац) одлучно су одбили да предају оружје под разним изговорима, и комисија је прекинула рад необављена посла. Када су после неколико дана позвани поново пред комисију, народни војници постали су још упорнији и агресивнији, и узели су натраг чак и оно оружје које су већ били предали, од умрлих и одсељених војника. Комисија је зато одлучила да промени стратегију, како би се избегло окупљање већег броја припадника Народне војске на једном месту (поготово у радикалском упоришту ккав је био Бољевац) и кренула је по селима, надајући се да ће се мање групе војника лакше покорити, било убеђивањем или претњама. Заиста, прва два села бољевачког среза које је посетила комисија (Подгорац и Боговина) предала су оружје без отпора, али већ у трећем селу, Лукову, народни војници из Кривог Вира одбили су да предају оружје. Дана 3. октобра, на поновљене позиве и претње среског начелника, капетана Ђорђа Бранковића, Кривовирци су упорно одговарали да оружје неће никако предати сем на батаљонском скупу, и то да са једном руком старо оружје предаду, а са другом да ново приме. Срески начелник обавестио је окружног, и добио наређење да покуша убеђивањем, а ако не успе, да их све казни. При појединачној прозивци, војници су остали при своме под разним изговорима: да не смеју од друштва, да су се заклели под барјаком или да не дају док не приме другу пушку. Срески начелник покушао је да их застраши ирицањем казни од по 10-12 дана затвора, нашта је гомила навалила на начелника и његове људе (укључујући и капетана који је руководио комисијом) и после дуге свађе и претње батинама натерала га да их отпусти без казне. Када је 6. октобра у Криви Вир дошао срески писар да попише војне обвезнике, окупљени сељаци су га изударали и отерали из села. Примером Кривовираца пошли су и Луковчани, који су одбили да предају оружје комисији 7. октобра, нашта је срески начелник 11. октобра ухапсио четворицу главних упорника и осудио их на по 10 дана затвора у Бољевцу. Међутим, већ сутрадан (12. октобра) стигла је пред среску канцеларију у Бољевцу гомила од стотинак Луковчана, наоружаних батинама, пиштољима и влашким ножевима, захтевајући да се ухапшени сместа ослободе. Пошто их је срески начелник одбио, правдајући се да су ухапшени по закону, гомила је провалила у затвор и ослободила затворенике, после чега се победоносно вратила у село уз музику, песму и пуцњаву.

Сукоб у Кривом Виру

Обавештен о нередима у Лукову, Кривом Виру и Бољевцу, окружни начелник у Зајечару је већ 8. септембра обавестио председника владе (и министра унутрашњих дела) Николу Христића, који је наредио да се у Криви Вир, као место зачетка побуне, одмах пошаље иследна комисија (помоћник окружног начелника, један судија Окружног суда из Зајечара и један писар), коју ће штитити одред чувара јавне безбедности (коњичке жандармерије, које је радикалска штампа прозвала турским именом сејмени) и ескадрон коњаника.

Владине снаге стигле су у Криви Вир 16. октобра и сместиле се у селу, али су Кривовирци поново одбили да предају оружје, и расположење међу сељацима било је тако пркосно, да се иследна комисија није усудила да започне рад због сувише малог броја војника. Власти из Београда упутиле су још један одред, батаљон краљеве стајаће војске из Крагијевца, преко Честобродице у Криви Вир. Командант овог одреда, потпуковник Михаило Срећковић из Зајечара, стигао је у село 19. октобра у 18 часова са мањом пратњом, док се остатак одреда (пешадија), очекивао за неколико дана. На вести о доласку читавог батаљона, сељаци су се растрчали по околним селима да их позову у помоћ, а из одбора Радикалне странке у Бољевцу послате су по селима наредбе за сазивање збора Народне војске како би се разоружала жандармерија, а војска натерала на повлачење.

Ујутро 20. октобра, трубач Прве чете бољевачког батаљона Народне војске засвирао је збор у Кривом Виру: за кратко време на зборном месту испред сеоске механе скупило се преко 500 (по неким изворима 700-800) наоружаних сељака, не само из Кривог Вира већ и из суседних села Лукова и Јабланице, са разним оружјем, државним и својим, а многи са буџама-тољагама. По једном сведоку, повод за сукоб био је одбијање сејмена да плате трошак од 94 дуката који су за 4 дана направили у механи: кафеџија се најпре безуспешно пожалио среском начелнику, а затим радикалским првацима попу Маринку Ивковићу и посланику Живану Никодијевићу, који је одмах наредио трубачу да свира збор. Потпуковник Срећковић изашао је пред окупљене народне војнике, који су се пред њим постројили и почели да износе своје жалбе и захтеве: тражили су да им се оружје остави, пошто су га плаћањем пореза купили за своје рођене паре још у време кнеза Михаила, а да се сејмени и војници одмах удаље из села. Потпуковник је покушао да их умири и наговори да предају оружје, нашта је маса почела да узвикује да се не дају преварити од власти, да неће полицијску власт и да не признају закон двогласне Скупштине, која је успоставила сејмене. У таквом раздражењу, маса је навалила на чуваре безбедности (њих 22) који се нису усудили да пуцају, и изударала потпоручника Владимира Јовановића, поднаредника Светозара Ђелића и редова Ненада Дојчевића. ⁸⁸ Крвопролиће је спречио командант Срећковић, који је наредио сејменима да баце оружје, што је тренутно умирило побуњену масу. У преговорима који су уследили, побуњеници су само тражили да сејмени без оружја напусте село, а да се војска врати одакле је дошла. Немајући довољно људи за борбу, потпуковник је прихватио захтеве устаника: истог дана, истражна комисија и сејмени су се повукли у Зајечар, а командант Срећковић је са ескадроном отишао у Бољевац.

Последице

Сукоб у Кривом Виру завршио се устаничком победом без борбе: из овог догађаја сукобљене стране извукле су потпуно супротне закључке. Са једне стране, влада је закључила да се овакав устанички покрет може угушити само безобзирном применом силе. На другој страни, устаници су поверовали да ће пуком демонстрацијом силе од стране окупљеног наоружаног народа, без борбе, уплашити и отерати владине трупе које не смеју да пуцају на сопствени народ. Ово погрешно схватање довело је устанике у неповољан положај у свим каснијим сукобима током Тимочке буне.

Побуна у Бољевцу

Очекујући оштар одговор власти на побуну у Кривом Виру, главне вође радикала у Бољевцу су већ у зору 21. октобра окупиле народ и заузеле среско начелство, али је срески начелник још током ноћи умакао у Зајечар, поневши са собом благајну са управо прикупљеним данком. Бунтовничке страже већ су контролисале друмске и планинске прелазе. Потпуковник Срећковић је са ескадроном преноћио у Бољевцу и око 4:30 ујутро кренуо натраг преко Лукова и Честобродице, коју је већ затекао запоседнуту од неколико одреда побуњеника (око 500-600 људи), који су га пустили да прође без борбе све до села Извора, где се сусрео са честобродичким одредом (1 батаљон пешадије и 1 батерија) који му је ишао у помоћ. Бољевац је био средиште среза, а тиме и локалног батаљона Народне војске: у подне је засвиран збор Народне војске и до вечери се на зборном месту окупило 1.000-2.000 наоружаних људи из Бољевца и неколико околних села (Планиница, Илијна, Врбовац, Добрујевац). На челу наоружаних маса била су три учитеља: Тихомир Маринковић, Неша Магдић и Михаило Ступаревић, али је врховну команду преузео бивши радикалски посланик, поп Маринко Ивковић, који је позвао окупљене да одмах крену у помоћ Кривовирцима. Само један од присутних сељака се успротивио побуни, али је одмах добио ударац мотком по глави, од кога се онесвестио. Када се сазнало да у Кривом Виру нема војске, а да су сами Кривовирци кренули према Честобродици да тамо поседну одбрамбене положаје, бољевачки устаници су такође кренули на Честобродицу, где су се улогорили 23. октобра. Ту је за команданта логора одређен четовођа Сава Милићевић, земљорадник из Кривог Вира, где се скупило око 2.000-3.000 устаника.

Одговор власти

Већ 21. октобра краљевим указом проглашено је ванредно стање у Црноречком округу, успостављен је Преки суд и упућен је генерал Тихомир Николић на челу 8 батаљона стајаће војске са диктаторским овлашћењима да умири побуњене крајеве, а војницима у његовој служби одређена је дупла плата на терет побуњених крајева. Тројици судија Преког суда наређено је да доносе пресуде против побуњеника без права жалбе, а полицијским властима да их извршавају у року од 24 сата, укључујући и смртне казне на лицу места. Сутрадан су укинути закони о слободи штампе и слободи збора и удруживања у целој земљи.