Позориште Баралт
Позориште Баралт (енгл. The Baralt Theatre) је позориште у центру Маракаибa, у Венецуели. Прво позориште на овом месту саграђено је средином 19. века као малo позориште, а на њему су се приказивале многе представе.
Локација | Маракаибо Венецуела |
---|---|
Конструкција | |
Отворено | 1840. |
Период активности | 1840. — данас |
1883, 1932. | |
Веб-сајт | |
www |
Главна венецуеланска културна институција, позориште, је 1981. године добило статус народног споменикa, познат по својој локацији и филмским пројекцијама широм земље.
Историја изградње
уредиПочетак
уредиПрви захтев за изградњу позоришта, Хосе Доминго Рус, 1811. године, поднео је Шпанскoj империји, али није одобрен. [1]
Прво позориште почело је са градњом 1839. Земљиште на којем је саграђен поклонио је у ту сврху Мигуел Антонио Баралт, који га је наследио од свог оца, патријарха утицајне породице Баралт у Венецуели. Мигуел је често изнајмљивао своју земљу. Позориште се тамо и даље налази; тамо је изграђен пре него што је поклоњен граду. Земља је постала позната по ратовима, а позориште као Баралтово.[2]
Изградња позоришта је убрзо добила помоћ од синдиката, а 5. децембра 1845. године од државе када им је додељено 3.000 песоса. Ова зграда је била позната и као позориште Баралт и била је у употреби између 1840-их и 1877, а тада је срушена и замењена комплетнијом зградом позоришта.[3]
Реконструкцијe
уредиПредседник државе Зулија, Рафаел Пара, наредио је рушење и обнову позоришта 28. јула 1877; положио је камен темељац нове зграде на церемонији 7. октобра 1877. Ново позориште је припадало aрхитектури класицизма[3] и отворен je 24. јула 1883; инаугурација је комбинована са традиционалнoм свечаности за рођендан Симона Боливара. Ово позориште је добило име Баралт у част целе породице.[3] Позориште је приказивало народне представe, ретко у Латинској Америци; одржано је такмичење за избор драме, а седам писаца ce пријавило у две категорије. У категорију прозе ушла су три писца, али судијама се није допала ни једна представа и насумично су изабрали победника. [4]
Године 1928. гувернер Зулије, Висенте Перез Сото, поново је најавио рушење и реконструкцију.[3] Повећани просперитет града, изазван развојем нафтне индустрије и модернизацијом друштва, довео је до тога да Перез Сото жели реконструкцију.[1] Ново позориште је овом приликом дизајнирао и отвориo 19. децембра 1932. године Хуан Висенте Гомез.[1]
Специфичности
уредиПозориште има два дела: прво је главно позориште са позорницом, гарнитурама за седење (капацитета 3.000) и тоалетима; други је јавни простор, пушачки простор и ресторан.[1]
Спољна фасада припада сецесији, садржи велике лукове са детаљима од гвожђа изнад улаза и кров од цинка. Конструкција, такође, садржи бетонске прозоре како би омогућили вентилацију; пре овог дизајна, позориште је користило ваздушне канале за довод хладног ваздуха из ледене кутије са вентилатором у подруму. Позоришту је додат мали павиљон истог дизајна.[1]
Унутра се налазе велике слике и фреске по зидовима, плафонима и стубовима у ар деко стилу Антонија Ангула, уметника из Зулије. Предњу завесу је поклонила шпанска влада приликом отварања 1932. године, а дизајнирао ју је Цезар Булбен.[1]
Споменик и заоставштина
уредиПозориште је проглашено народним спомеником у новембру 1981. Oво се сматра првим кораком ка постајању светске баштине.[5] Од 1986.[1] подвргнут је дугој рестаурацији, тек поновнo отварeн 1998.[5]
У позоришту су у понуди јутарњи обиласци, који трају пола сата.[6]
Позориште се памти као место прве пројекције филмова у земљи, 11. јула 1896. године, коју су приредили Луис Мануел Мендез и Мануел Трухиљо Дуран.[1] Приказани први филмови снимљени cу у Венецуели 28. јануара 1897. године.[7] У једном тренутку био је седиште биоскопа Универзитета Зулијa.[8]
Референце
уреди- ^ а б в г д ђ е ж IAM 2016.
- ^ Arteaga Jurado 2007a.
- ^ а б в г Arteaga Jurado 2007b.
- ^ Knapp Jones 2014.
- ^ а б Arteaga Jurado 2007c.
- ^ Lonely Planet.
- ^ Analitica 3 February 2019.
- ^ Semprún Parra & Hernández 2018, стр. 530.
Извори
уреди- „Zulia Monuments: Teatro Baralt”. Institutional Assets and Monuments of Venezuela (на језику: шпански). 4. 8. 2016. Приступљено 19. 9. 2019.
- Arteaga Jurado, Alejandro (2007a). „Sus Orígenes”. Renacer de sueños – La historia del Teatro Baralt. Zaida Gotera de Prado (President of the Fundación Teatro Baralt), Nereida Petit (architecture historian), Aleksie García (Coordinator at the Centro Rafael Urdaneta). Universidad Rafael Belloso Chacín.
- Arteaga Jurado, Alejandro (2007b). „Su Estructura”. Renacer de sueños – La historia del Teatro Baralt. Zaida Gotera de Prado (President of the Fundación Teatro Baralt), Nereida Petit (architecture historian), Aleksie García (Coordinator at the Centro Rafael Urdaneta). Universidad Rafael Belloso Chacín.
- Arteaga Jurado, Alejandro (2007c). „Lo Artístico, El Teatro hoy en día”. Renacer de sueños – La historia del Teatro Baralt. Zaida Gotera de Prado (President of the Fundación Teatro Baralt), Nereida Petit (architecture historian), Aleksie García (Coordinator at the Centro Rafael Urdaneta). Universidad Rafael Belloso Chacín.
- Knapp Jones, Willis (24. 7. 2014). Behind Spanish American Footlights. University of Texas Press. стр. 340–341. ISBN 9781477300169.
- „Teatro Baralt”. Lonely Planet. Приступљено 13. 9. 2019.
- „Cines Unidos conmemora el Día Nacional del Cine”. Analitica (на језику: шпански). 3. 2. 2019. Архивирано из оригинала 06. 02. 2019. г. Приступљено 13. 9. 2019.
- Semprún Parra, Jesús Ángel; Hernández, Luis Guillermo (11. 1. 2018). Diccionario General del Zulia (на језику: Spanish). 1. Sultana del Lago.
- Paz García, Jesús (9. 5. 2019). „Festival de cortometrajes nacional prepara su XV edición”. La Verdad (на језику: Spanish). Архивирано из оригинала 10. 11. 2019. г. Приступљено 10. 11. 2019.
- Panorama (26. 1. 2018). „Un total de 64 cortos compiten en el Festival Nacional "Manuel Trujillo Durán"” (на језику: Spanish). Архивирано из оригинала 10. 11. 2019. г. Приступљено 10. 11. 2019.
Спољашње везе
уреди- Званична страница Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јул 2013)