Позориште Друри Лејн

Краљевско позориште Друри Лејн, обично познато само као Друри Лејн је позориште Вест Енда и зграда заштићена законом у Лондону, Енглеској. Зграда гледа ка улици Катарине и најстарија је у низу од четири позоришта која су саграђена на истој локацији, од којих најраније датира из 1663. године, што је чини најстаријим позоришним местом у Лондону која се и даље користи.[1] Према Питеру Томасу, Друри Лејн је водеће позориште у Лондону.[2] У оквиру садашње зграде налазило се неколико различитих позоришта која су добила право на рад, изводила представе, али не и опере, плес и концерте.

Позориште Друри Лејн
Theatre Royal, Drury Lane 20130408 022.jpg
Позориште Друри Лејн
ЛокацијаУједињено Краљевство Лондон
Макс. број гледалаца1996
Конструкција
Отворено1663
2020
Реновирано/обновљено1674
1794
1812
Веб-сајт
Званични веб-сајт

Прво позориште на овом месту саграђено је шездесетих година 17. века по налогу Тома Килигрева када је позориштима било дозвољено да се поново отворе након рестаурације града. Првобитно, ово позориште било је познато као Краљевско позориште, а његови власници ангажовали су угледне глумце који су у позоришту глумили и певали, укључујући Нејл Гвин и Чарсла Харта. Године 1672. позориште се запалилои Килигрев је на истој парцели изградио веће позориште, која је названо Краљевско позориште Друри Лејн. Зграда је отворена 1674. године, а постојала је скоро 120 година под вођством Дејвида Гарика, Колија Сибера и Ричарда Шеридана.

Под управом Шеридана зграда је 1791. срушена, а на њеном месту направљена је већа, 1794. године. Ова зграда је изгорела 1809. године, а зграда која данас постоји отворена је 1812. године. и у њему су од тада глумили Едмунд Кин, комичар Дан Лено и музички композитор и извођач Иво Новело. Од Другог светског рата позориште је било домаћин мјузикла Оклахому! (1947–1953), Моја лепа дама (1958–1963), 42. улица (1984–1989, 2017–2019) и госпођа Салон (1989–1999), најдуговечнија представа позоришта.[3] Позориште је у власништву композитора Ендрјуа Лоида Вебера. Позориште је тренутно у фази реновирања и због тренутне пандемије вируса корона неће се отворити до јесени 2020. године.

Прво, Краљевско позориште (1663)Уреди

Након једанаестогодишњег интерегнума који је забаву сматрао неозбиљном, монархија у Енглеској враћена је повратком на трон Чарлса II Стјуарта, 1660. године. Убрзо након тога, Чарлс је дозволио рад глумачких компанија, Томаса Килигрева. Касније је рад ове компаније оспораван у 18. веку, али је она била правно дозвољена до 1843. године. Нова зграда где се данас налази позориште Друри Лејн отворена је 7. маја 1663. године и била је позната као Краљевско позориште у Улици мостова, али и као „Краљевска играоница”. Зграда је била трослојна дрвена конструкција, дугачка 34 метра и широка 18 метара, а могла је да прими 700 гледалаца.[4][5]

Сам краљ често је присуствовао продукцијама позоришта, као и Самјуел Пепис, чији приватни дневници пружају много информација о лондонском позоришту који се одвија шездесетих година 17. века. Дан након отварања Краљевско позоришта, Пепис је присуствовао представи Франциса Бемонта и Џона Флечера, а у свом дневнику је записао:

Позориште је направљено изузетно добро, али има неких грешака у градњи, као што је узак хол и велика удаљеност бине од публике, па сам сигуран да се не може све чути, али је све остало добро.[6]'. — Самјуел Пепис

 
Илустрација пожара позоришта 24. фебруара 1809. године.

Представе су обично почињале у 15 сати како би се искористила дневна светлост, а први спрат није имао кров како би осветљење долазило до позорнице. Преко отвора саграђена је стаклена купола, али према Пеписовим записима она није била у потпуности ефикасна у одржавању светлости.[7] Пепис и његова супруга су приморани да напусте позориште некада, како би се заштитили од олује.[8] Клупе у позоришту прекривала је зелена постава, а а оне су такође биле украђене кожом златне боје, као и сама позорница.[9] Зелене клупе биле су у полукружном распореду, окренуте према позорницу према једном писму из маја 1663. године где пише: „Све клупе у доњем делу где седе људи обликоване су у полукругу, сваки ред је виши од следећег”. Три галерије формирале су полукруг око подних седишта, прва и друга галерија биле су подељене преградама.[10]

Компанија The King's била је приморана да наручи технички напредну поставку јер је њихова ривалска компанија Duke то већ урадила у другим позориштима, где су променили сценографију и направили раскошнију продукцију, на данашњем тениском игралишту. У Краљевском позоришту је такође поредстављена покретна сценографија и модерна технологија. Развдавајање бине и публике био је нови феномен у енглеском позоришту, али се у Европи практиковао и раније.[11] Дизајн позоришта у Лондону остајео је непристојан у односу на друге делове Европе, а током наредних деценија је узнапредовао.[12] Глумци су имали дистанцу између публике, а није било необично да чланови публике сами монтирају бину.[13][14]

Килиггревово улагање у ново позориште ставило је две компаније на одржавање техничких стедстава позоришта.[15] Давенант је водио младу трупо, а Килигреова власт над његовим глумцима била је далеко од апсолутне.[16][17] Искусни глумци Мајкл Мохун (којег је Пепис назвоа најбољим глумцем на свету) и Чарлс Харт добили су добре акције у уговоре у Друри Лејн позоришту.[18] Таква подела власти довела је до сукоба који су ометали рад позоришта.[19][20] Појавом глумица у позоришту током шездесетих година 17. века, британски драматурзи написали су текстове за глумице, које су углавном глумиле у љубавним и провокативним сценама.[4][21] Током епидемије бубонске куге у Лондону од 1665. до 1666. године, позориште је било затворено, а забрањене су и све остале забаве у граду, наредбом Круне.[22] Позориште је било затворено 18 месеци, до јесени 1666. године, а за то време је реновиран његов ентеријер, укључујући ширење бине.[23] Велики пожар у Лондону који је трајао до 2. до 5. септембра 1666. године није угрозио позориште које се налазило на западу града.[24] Ипак, позориште је изгорело шест година касније, 25. јануара 1672. године.[25][26]

Друго позориште, Друри Лејн (1674)Уреди

 
Позориште Друри Лејн 1890. године.

Током 20. века илустрација на којој пише Кристофер Вејн дизајнер Краљевског позоришта 1674. године објављена је неколико пута, погрешно.[27] Од 1964. године научници оспоравају ово претпоставку. Пажљивим прегледом цртежа показује се да је натпис Кристофер Вејн додат оловском, вероватно од стране неког библиотекара.[28] Нигде се на цртежу не појављује знак потписа наводног аутора нити било кога другог. Робет Д. Хуме са Универзитета Пен Стејн објавио је да је цртеж плагијат. Такође постоји још једна скица позоришта која се сматра плагијатом.[29]

Упоредни докази за дизајн Друри Лејна могу се наћи у Краљевском позоришту у Бристолу које је саграђено 1766. године, а чији дизајн делимично подсећа на Друри Лејн.[30][31] Тадашња друга зграда бил аје мања од данашње по записима и мапама три пролаза који су били димензија 1,5 и 3 м ширине. Зграда је вероватно ила дугачка између 12 и 15 м. Архитекта Роберт Адам дизајнира је унутрашњост позоришта 1674. године.[32] Позориштем је управљао Дејвид Гарик од 1747. до Адамовог умировљења седамдесетих година 18. века.[30]

Компанија King's никада се није финансијски опоравила од губитка старог позоришта. Трошкови изградње новог позоришта, замене њихових костима и пејзажа изгубљених у ватри и такмичарских притисака супарничке компаније Dukes допринели су његовом паду. На крају, 1682. године, Краљева чета се спојила са компанијом Dukes. У згради Краљевског позоришта из 1674. године налазило се мноштво просторија, укључујући складишни простор и гардеробе које су користиле управа и извођачи, укупно готово седамдесет људи, као и педесетак чланова техничког особља.[30][33]

Додатно су предвиђене три собе за скрипте, укључујући библиотеку за њихово чување, посебну собу за копирање делова глумаца и посебну библиотеку за књиге позоришта и музичке партитуре. Ова гомила соба често је отежавала комуникацију међу разним одељењима, проблем који је Гарик исправљао током мандата менаџера. Цео комплекс је заузимао 1.220 м2.[34] Од 1674. године гледаоци су приступали позоришту преко стазе са улице Мостова. Верује се да је у том периоду позориште било полуотворено. Амфитеатар је био испуњен клупама и украшен зеленим платном. Пит је записао да су многи људи у позоришту у том добу причали, играли се и нису слушали нити гледали представу. Насупрот позорници налазио се други амфитеатар који је био бољег квалитета. У галеријама позоришта боравили су људи средње класе.[35]

Како Мисон истиче, седење је било подељено по класама, а цене улазница су се доста разликовале.[36] Популарни „бокс” био је резервисан за племства и богате племиће, а та места коштала су 5 шилинга, клупе у којима су седели критичар и учењаци коштале су 3 шилинга, а трговци су седели у галерији са седиштима која су коштала 2 шилинга. Слуге и обични људи како их је Мисон називао седели су у горњој галерији где су седишта коштала 1 шилинг.[37] Места нису била нумерисана, што је навело многе припаднике племства да резервишу своја места пре наступа. Позорница је била широка око 14 метара, а широка око 9. На сцени се налазила углавном модерни опрема укључујући велике точкове. Крајем 18. века врата у позоришту била су са обе стране позорнице.[38]

 
Позориште Друри Лејн око 1775. године.

Додатне потешкоће за Килигрева и његове синове Томаса и Чарлса били су политички немири који су трајали од 1678. до 1684. године, када је публика мање посећивала позориште. То је утицало на велики број компанија, али и на краљеве који су мање улагали у позоришта. Године 1682. компаније Duke и The King's су се спојиле.[39] Ипак позориште је доста изгубило па су покушали да смање трошкове тако што су смањили плате глумцима. До 1695. године глумци и менаџери позорошта имали су мале плате.[40] У приватном писму послатом 19. новембра 1696. објављено је да Друри Лане уопште нема друштво и уколико се нова представа не појави у суботу и не оживи њихов углед, морају се затворити.[41] Испоставило се да је компанија на крају успела. Кристофер Рич био је на челу позоришта све до 1709. године. Адвокат Вилијам Колер имао је једно време права да монтира продукције у Друри Лејну, али до 1710. године трупа је била у рукама глумаца Колија Сибера и Роберта Вилкса. Догета је 2. марта 1717. године заменио Бартон Бут, када је одржавана премијер абалета Љубавници Марса и Венере у кореографији Џона Вавера и тада је први пут изнеден балет у Енглеској. Сибер је водио позориште, а успешни период позоришта био је до 1733. године, када је на његово место дошао Џон Хигмор.[42] Чланови позоришта били су у том периоду незадовољни због малих плата, што је довело до несугласица 1737. године због финансијских потешкоћа. У овом периоду афирмисао се касније познати глумац Чарсл Маклин.[42]

Године 1747. истекао је патент Флетвудој играчкој кући. Позориште и патент купио је Дејвид Гарик и његов партнер Џејс Лаци. Гарик је био главни менаџер и глумац позоришта до отприлике 1766. године а у менаџерској улози наставио је још десет година након тога.[43][44] Памћен је као један од великих позоришних глумаца и посебно је повезан с унапређивањем шекспирове традиције у енглеском позоришту.[45] За време његовог боравка у Друри Лане-у, компанија је монтирала најмање 24 Шекспирове представе.[46][47] Пресставе Шекспира биле су доста популарна у Енглеској, што се најбоље види према Закону о лиценцирању из 1737. године, који је обавезао владино одобрење било које представе пре него што се она могла извести. Гаррик је наредио Роберту Адаму и његовом брату Џејмсу да обнове унутрашњост позоришта, што је и учињено 1775. године. Украшен је плафон позоришта и рађена је нова фасада.[48][49]

С низом опроштајних представа, Гарик је напустио позорницу 1776. године и продао своје деонице у позоришту ирском драмтургу Ричарду Бринслију Шеридану. Шеридан и његови партнери, Томас Линли старији и доктор Џејс Форд (дворски лекар краља Џорџа III), две године касније завршили су куповину Друри Лејн, а Шеридан га је поседовао до 1809.[50][51] Шеридан је запослио десетине деце као помоћнике у позоришту, укључујући Јозефа Грималдија који је свој позоришни деби имао 1780. године.[52][53] Крајем деведесетих година 18. века Грималди је глумио Робинзон Крусоа након чега се афирмисао као пантомимичар. Каријеру у овом позоришту Грималди је завршио 1806. године.[54]

Треће позориште (1794)Уреди

Позориште је требало да се надогради до краја 18. века, али је ипак срушено 1791. године, а компаније се привремено преселила у Краљевско позориште у Хаимаркету.[55] Треће позориште дизајнирао је Хенри Холанд, а отворено је 12. марта 1794. У дизајнирању позоришних кутија Хенри Холанд замолио је Џона Линела за помоћ. Након завршетка радова театар је примао 3600 гледалаца.[56] Нова технологија градње олокашала је ширење позоришта, гвоздени стубови заменили су дрвене у пет галерија. Позориште је било 83 метара дугачко и 28 метара широко. Холанд, архитекта рекао је да је ово позориште рађено у већем обиму него било које друго у Европи. Осим цркви, ово позориште је било највиша зграда у Лондону. Неки гледаоци и глумци нису били задовољни изгледом новог позоришта.[57] Глумица Сара Сидонс заедно са братом Џоном Филипм Кемблеом напустила је позориште и назвала га дивљим.[58] Многи су наводили да се изгубио осећај интимности у позоришту, а и да је позориште било превелико и доста удаљено од публике, па је тешко било чуди глумце када причају или певају.[59][60]

Ричард Шердан био је власник треће зграда позоришта. У то време је био државник, али је имао проблем са финансијама. Обнова позоришта из 1794. године коштала га је двоструко више од прецене, чак 80.000 фунти.[61] Продукције су биле доста скупље након тога, али позориште није успело да надокнади уложени новац. Атентат на Џорџа III догодио су позоришту 15. маја 1900. године.[62] Џејсм Хадфилд испалио је два хица из пиштоља према краљу. Меци су краља промашили за неколико центиматара. Хадфилд је ухапшен, а краље је наредио да се представа настави.[63]

Позоришни глумац Џон Банистер постао је глумачки менаџер позоришта 1802. године. Са Шердановим сином Томом и у кругу сценског менаџера Ричарда Вроутона и Тома Дибина, помогао је раду позоришта.[64] Дана 24. фебруара 1809. године упркос раније поменутим мерама заштите од пожара, позориште је изгорело. Након гутитка зграда Шеридан није имао новца, а помоћ је затражио од пивара и пријатеља Самуела Витбреда.[58] Осим што је доста уложио у пројекат, Витбред се сложио да води одбор којим је надгледао компанију и обнову позоришта, а од Шеридана је тражио да се повуче из управе што је он и учинио 1811. године.[65]

Модерно позориште (1812—данас)Уреди

 
Цртеж позоришта Друри Лејн из 1812. године.

Данашње позориште Друри Лејн, који је дизајнирао Бенџамин Дин Ват у име одбора који је водио Витбред, отворило се 10. октобра 1812. године продукцијом Хамлета у којој је главну улогу играо Роберт Елистон. Ново позориште направило је неке уступке према интимности, смештених 3.060 људи, око 550 мање од раније зграде (мада се та величина и даље сматра изузетно великим позориштем). Дана 6. септембра 1817. осветљење проширило се из подручја публике на позорницу, чинећи ово прво британско позориште које је било потпуно осветљено. Године 1820. додан је трем који и данас стоји на улазу театра у Катарининој улици, а 1822. унутрашњост је доживела значајну реконструкцију. Колонада која иде низ зграду Раселл улице додата је 1831. године.

Продукције се више ослањају на сцену и ефекте него на дијалог и глуму и даље су уобичајена појава у новом погону. Утицаји на производњу из 1829. године произвели су се хидрауличким апаратима који су, како се извештава, могли испразнити 39 кубних литара воде.

Било је забринутих што позориште није успело у својој улози једног од ретких којима је допуштено приказивање легитимне драме. Управљање позориштем након што је поново отворено 1813. године, пало је на Самјуела Џејмса Арнолда, који је надгледао аматерски одбор директора и пододбор који се фокусирао на позориште као центар националне културе. Лорд Бирон је укратко био у овом пододбору, од јуна 1815. до напуштања Енглеске у априлу 1816. године. Глумац Едмунд Кен био је врхунац позорнице; попут Маклина пре њега, он је стекао своју репутацију у представи Шиклок, која је премијерно приказана 1814. године. Кен је остао у позоришту до 1820. године.[66] Елистон је изнајмио позориште од 1819. до банкрота 1826. Американац, Стивен Прајс из Њујоршког парковског позоришта, био је власник од 1826. до 1830. године.[67][68]

Кроз већи део остатка 19. века Друри Лејн је брзо прелазио од једног до другог власника. Алфред Бун је 1833. године преузео контролу над Друри Лејном, управљајући од 1833. до 1839. и поново од 1843. до 1850. године.[69] Након вођења театра Лицеум у Лондону, Бун је заговарао енглеску оперу, а не италијанске опере која се раније играла у позоришту. Године 1837. глумац-менаџер Самјуел Фелпс (1804–1878) придружио се компанији у Друри Лејну појавивши се са Вилијамом Чарслом, надареним глумцем-менаџером у неколико Шекспирових представа. Такође је имао улогу капетана Канала у мелодрами Дагласа Џеролда, представи Ратни заробљеник (1842) и лорда Трешама у филму Рођендан. Масеради је накратко био менаџер 1841—1843,. године успостављајући значајне реформе. Ипак, у већини продукција дошло је до финансијских катастрофа.[70]

Позоришни монопол који је први пут дао Краљевски патент 183 године раније укинут је Законом о позориштима 1843, а Друри Лејн је наставило рад као једно од најприхваћенијих места за легитимно позориште. Финансијски и уметнички неуспеси у 19. веку у Друри Лејну прекинули су четири представе које су током двадесет пет година продуцирале глумац-драмски писац Дион Босуслант: Спадска краљица (1851), Еугеније (1855), Формоса ( 1869) и Шаграун (1875).[71] Али овај период општег пада кулминирао је оставком Ф. Б. Чатертона из 1878; по његовим речима, Шекпсирова чаролија је пропадала. Током 19. века Друри Лејн је такође инсценирао балет, са извођачима.[72]

Један познати музички директор Друри Лејна био је француски диригент и композитор Луис Антоин Џулијен (1812–1860), који је успешно позвао Берлиоза у посету Лондону и одржао концерте у позоришту.[73]

 
Цртеж унутрашњости позоришта Друри Лејн из августа 1808. године.

Позориште је поново било стабилно финансијски под управом Аугустуса Хариса1879. године.[74] У 1880-им и 1890-има, позориште је угостило многе продукције опере Карл Роса.[75] Харис је повећао ресурсе на годишњој пантомими позоришта, почевши од Божића 1888. гдодине, додајући познатог комичара Дан Леноа. Ове спектакуларне божићне емисије биле су велики успех, често су се играле и у марту. Кореографирао их је плесни мајстор позоришта, Џин Д'Аубан. Многе дизајне под Харисом креирао је маштовити дизајнер С. Вилхелм, укључујући спектакуларну драму, Армада (1888) и многе пантомиме. Продукције које се ослањају на спектакл постале су норма у Друри Лејну под управом прво Хариса, 1879. до 1896. године, а потом и Артхура Колинса од 1896. до 1923. године.[76]

Године 1922. под власништвом генералног директора Сир Алфреда Бута, позориште је доживело последњо велико реновирање ентеријера у 20. веку.[77][78] По цени од 150.000 фунти, је постало четвороводно позориште које може да прими нешто више од 2.000 људи.[79] Украшено је једним од најистакнутијих ентеријера који је произвела специјална компанија за украсне гипсане компаније Кларк и Фен. Композитор и извођач Ивор Новело, неизмерно популаран у своје време иако данас мало упамћен, представљао је своје мјузикле у Друри Лејну од 1931. до 1939. године.[80][81]

Позориште је затворено 1939. године због избијања Другог светског рата. Током рата служио је као седиште Удружења за народне услуге забаве, претрпевши мању штету од бомби.[82] Поновно је отворено 1946. године. Зграда је заведена као зграда I реда у фебруару 1958. године.[83]

Године 2000. Ендрју Лоид Вебер купио је Друри Лејн. Од 2014. године, у власништву је и њиме управља LW Theatres, преко управљачке компаније Лоид Вебер.[84] План седећих места за позориште остао је исти, а аудиторијум је и даље један од највећих у граду. То је једно од 40 позоришта приказаних у документарној серији ДВД-а Great West End Theatres из 2012. године, коју је представио Доналд Синден..[85] Дана 15. маја 2013. године, Лоид Вебер открио је да је позориште рестаурирано у износу од четири милиона фунти како би обележило своју 350. годишњицу.[86][87] Помоћу тима стручњака, детаљна рестаурација вратила је јавне површине Ротунде, Краљевских степеништа и Великог салона, који су сви били део позоришта 1810. године, у њихов оригинални стил регенци.[88][89]

Продукције 20. и 21. векаУреди

Аутор Том огден назива Друри Лејн једним од најпопуларнијих позоришта на свету.[90] У позоришту Друри Лејн изведено је више хиљада позоришни представа, мјузикла и концерата, а током 20. и 21. века изведене су представе као што су Oklahoma! (1947–1950), Carousel (1950–1951), South Pacific (1951–1953) и The King and I (1953–1956). Такође, изведени су мјузикли попут My Fair Lady, (1958). Camelot (1964–1965), Hello, Dolly! (1965–1967) и The Great Waltz (1970–1972). Године 1974. Монти Пајтон снимили су албум под називом Live at Drury Lane, који је сниман у позоришту.[91][92][93]

Касније у позоришту Друри Лејн изведнеи су мјузикли A Chorus Line (1976–1979), 42nd Street (1984–1989), Miss Saigon (1989–1999, The Producers (2004–2007), The Lord of the Rings (2007–2008), Oliver! (2009–2011), Shrek The Musical (2011–2013) и Charlie and the Chocolate Factory (2013-2017).[94][95]

Познати комади изведени после 1919. године укључују:[96][97]

  • Cinderella (1919)
  • Rose Marie (1924–1927)
  • Showboat (1928–1929)
  • Noel Coward's Cavalcade (1931–1932)
  • Three Sisters (1934)
  • Oklahoma! (1947–1950)[92]
  • Carousel (1950–1951)[3]
  • South Pacific (1951–1953)[93]
  • The King and I (1953–1956)[93]
  • My Fair Lady (1958–1963)[42]
  • Camelot (1964–1965)[3]
  • Hello, Dolly! (1965–1967)[3]
  • Mame (1969–1970)
  • The Great Waltz (1970–1972)[3]
  • Gone with the Wind (1972–1973)
  • Billy (1974–1976)
  • A Chorus Line (1976–1979)
  • Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street (1980)
  • The Best Little Whorehouse in Texas (1981–1983)
  • 42nd Street (1984–1989)
  • Miss Saigon (1990–1999)
  • The Witches of Eastwick (2001)
  • My Fair Lady (revival) (2002–2003)
  • Anything Goes (2003–2004)
  • The Producers (2004–2007)[98]
  • Lord of the Rings (2007–2008)[99]
  • Oliver! (2009–2011)[100]
  • Shrek The Musical (2011–2013)[101]
  • Charlie and the Chocolate Factory (2013–2017)[102]
  • 42nd Street (revival) (2017–2019)
  • Frozen (2020–)

РеференцеУреди

  1. ^ „Information from”. Victorian Web. 9. 5. 2007. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2012. Приступљено 20. 3. 2010. 
  2. ^ Thomson 1995, стр. 309
  3. ^ а б в г д Fox, Mark. „Theatre Royal, Drury Lane: History”. The Really Useful Group. Архивирано из оригинала на датум 17. 9. 2014. Приступљено 24. 9. 2014. 
  4. ^ а б Beauclerk 2005, стр. 59–60
  5. ^ Hartnoll 1983. See also this scale reconstruction, crediting Richard Leacroft, The Development of the English Playhouse, Eyre Methuen Ltd 1973, p. 83.
  6. ^ Pepys diary for May 1663 Архивирано 2014-01-04 на сајту Wayback Machine. From www.pepys.info.
  7. ^ Spiers, Theatres.
  8. ^ Beauclerk 2005, стр. 60
  9. ^ MacQueen-Pope 1945, стр. 33
  10. ^ Dobbs 1972, стр. 52–54, 58
  11. ^ Milhous 1979, стр. 15–26
  12. ^ Kliman 2008, стр. xvii
  13. ^ "A History of a Night at the Theatre" Архивирано 2015-03-10 на сајту Wayback Machine, Victoria and Albert Museum website, retrieved 14 March 2015
  14. ^ Dobbs 1972, стр. 41
  15. ^ Spiers, Theatres, citing Thomas, David (1989). Restoration and Georgian England 1660–1788 (Theatre in Europe: A Documentary History). Cambridge University Press. стр. 66. 
  16. ^ Hume 1976, стр. 19–21
  17. ^ Milhous 1979, стр. ix
  18. ^ Dobbs 1972, стр. 26
  19. ^ Dobbs 1972, стр. 26–28
  20. ^ Langhans, p. 16
  21. ^ Byrd, Ann Marie. "Violently Erotic: Representing Rape in Restoration Drama" Архивирано 2016-06-02 на сајту Wayback Machine in Greenfield (2015), p. 69
  22. ^ Dobbs 1972, стр. 27
  23. ^ Pepys' 19 March 1666 s:Diary of Samuel Pepys/1666/March#19th describes a visit to the play house during the renovations, noting "God knows when they will begin to act again." For the royal order closing the playhouses see Latham & Matthews 'Diary of Samuel Pepys,' vol vii (1666), p. 76 note 5.
  24. ^ Dobbs 1972, стр. 38–42
  25. ^ Dobbs 1972, стр. 51
  26. ^ "Apparently the King's Company had no strong, centralized management ... Of course Killigrew would have had trouble getting Mohun's troupe to accept the kind of absolute control Davenant was able to impose upon his fledglings. But squabbles over management and shares were to characterize the King's Company throughout its stormy career, and ultimately they led to its downfall".Milhous 1979, стр. 12
  27. ^ It was published by Hamilton Bell, "Contributions to the History of the English Playhouse," Architectural Record XXXIII (1913) in plate 5a in Volume 35 of The Survey of London; Peter Holland, The Ornament of Action (1979), 30; J. L. Styan, Restoration Comedy in Performance 1986, 20; and Richard Leacroft, The Development of the English Playhouse (1970). David Wilmore (Theatresearch) and Professor David Thomas recorded a television programme, from inside the current Drury Lane auditorium, claiming to show how the Theatre Royal might have looked upon its opening in 1674, based on the drawing. During the programme, Thomas repeatedly described this drawing as "by Wren", without noting that Wren's signature does not appear on the drawing. Most recently, for example, supervisors of Graduate College of Bowling Green State University allowed Hope Celeste Bernar to inadvertently reproduce it on page 108 of her "Playing (with) Space in the Author on the Wheel." Diss. PhD. May 2009 as "Wren's drawing provides detailed evidence of Theatre Royal Drury Lane's design.
  28. ^ Kathman, David (јануар 2008). „Hart, Charles (bap. 1625, d. 1683)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/12473. Приступљено 20. 11. 2015.  (Subscription or UK public library membership required.)
  29. ^ The Survey of London, Volume 35, London: Athlone Press, University of London (1970), p. 30
  30. ^ а б в Howell-Meri, Mark. "Acting Spaces and Carpenters' Tools: from the Fortune to the Theatre Royal, Bristol" Архивирано 2015-11-23 на сајту Wayback Machine, New Theatre Quarterly, Vol. 25, Issue 2, May 2009, pp. 148–158
  31. ^ "Chapter IV. The Theatre Royal, Drury Lane: The Buildings" Архивирано 2015-11-25 на сајту Wayback Machine, in Survey of London: Vol. 35, the Theatre Royal, Drury Lane, and the Royal Opera House, Covent Garden, ed. F H W Sheppard (London, 1970), pp. 40–70. See also Leacroft (1973), p. 95; Kathleen Barker, The Theatre Royal Bristol, 1766–1966: Two Centuries of Stage History (Society for Theatre Research, 1976), 8; and Mark A. Howell, "Planning Provincial Theatres Under the 1737 Stage Licensing Act", Theatre Notebook 43 (1989), pp. 104–119.
  32. ^ Hume, Robert D. "Theatre History 1660–1800: Aims, Materials, Methodology", in Players, Playwrights, Playhouses: Investigating Performance, 1660–1800, ed. Michael Cordner and Peter Holland, Palgrave Macmillan (2007), p. 23
  33. ^ Stone & Kahrl 1979, стр. 82
  34. ^ Stone & Kahrl 1979, стр. 80
  35. ^ Nagler 1959, стр. 208
  36. ^ E. A. Langhans "Wren's Restoration Playhouse", Theatre Notebook 18 (1964), 98; Graham Barlow "From Tennis Courts to Opera House", PhD thesis, 1983, University of Glasgow, 100; Mark A. Howell "On proscenium doors", Theatre Notebook 49.1 (1995), 52–3; Robert D. Hume (Penn State University), 2007; Tim Keenan '"Scaenes With Four Doors": Real And Virtual Doors On Early Restoration Stages', Theatre Notebook, 65.2, (2011), 62–81 have each separately weighed the evidence, concluding that the theatre shown in the drawing was probably never built.
  37. ^ Gildon, Charles (1702). A Comparison Between the Two Stages.  quoted by Milhous 1979, стр. 82
  38. ^ Stone & Kahrl 1979, стр. 80–81
  39. ^ Milhous 1979, стр. 82
  40. ^ „Theatre Royal Drury Lane”. britishtheatre.com. Архивирано из оригинала на датум 13. 12. 2014. Приступљено 9. 12. 2014. 
  41. ^ Dobbs 1972, стр. 62, 74, 79–85
  42. ^ а б в Hartnoll 1983
  43. ^ Auburn 1995, стр. 42
  44. ^ Aspden, Suzanne (2004). „Oxford Dictionary of National Biography”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/16737.  (Subscription or UK public library membership required.)
  45. ^ Milhous 1979, стр. 37–40, 56–57
  46. ^ Spiers, Companies.
  47. ^ Encyclopædia Britannica, Eleventh Edition Архивирано 2006-03-29 на сајту Wayback Machine.
  48. ^ King, David (2001). Complete Works of Robert and James Adam and Unbuilt Adam. Architectural Press. стр. 50—51. ISBN 978-0-7506-4468-6. 
  49. ^ Mackintosh 1993, стр. 20
  50. ^ „Local judges”. St George-in-the-East Church. Архивирано из оригинала на датум 02. 01. 2015. Приступљено 2. 1. 2015. 
  51. ^ Encyclopædia Britannica, Eleventh Edition Архивирано 2008-02-28 на сајту Wayback Machine.
  52. ^ McConnell Stott 2009, стр. 45–46
  53. ^ McConnell Stott 2009, стр. 117–118
  54. ^ Grimaldi (Boz edition), pp. 117–119.
  55. ^ The Oxford Dictionary of Quotations, OUP (1999). Michael Kelly (Memoirs, ed. van Thal 1972, p. 283) states that Sheridan was engaged in a debate in the House when the news of the fire came, but although on his behalf it was moved that the House should adjourn, he insisted that 'Public duty ought to precede all private interest' and remained there with Roman fortitude while his theatre burned.
  56. ^ Thomson 1995, стр. 310 specifies 3611.
  57. ^ Mackintosh 1993, стр. 35
  58. ^ а б Mackintosh 1993, стр. 34
  59. ^ Bradby, James & Sharratt 1981, стр. 92
  60. ^ Auburn 1995, стр. 44
  61. ^ Morning Chronicle, 7 July 1815.
  62. ^ „This day, May 15, in Jewish history”. Cleveland Jewish News. Архивирано из оригинала на датум 19. 5. 2014. 
  63. ^ Fraser, Antonia (2000). The Lives of the Kings and Queens of England. University of California Press. стр. 287. ISBN 978-0-520-22460-5. 
  64. ^ H. van Thal (ed), Solo Recital: The Reminiscences of Michael Kelly, abridged with a Biographical Index (Folio Society, London 1972), pp. 282–288.
  65. ^ Auburn 1995, стр. 45
  66. ^ The Works of Lord Byron, footnote p. 202 Архивирано 2014-07-05 на сајту Wayback Machine
  67. ^ Peter Gammond, ed., The Oxford Companion to Popular Music (Oxford University Press, 1991), p. 228
  68. ^ "19th century spectacle", Victoria and Albert Museum, 2012, accessed 24 September 2014
  69. ^ 'The Theatre Royal: Management', Survey of London: volume 35: The Theatre Royal, Drury Lane, and the Royal Opera House, Covent Garden (1970), pp. 9–29. URL: „The Theatre Royal: Management | British History Online”. Архивирано из оригинала на датум 23. 2. 2014. Приступљено 15. 3. 2015. 
  70. ^ Historic Machinery Restorations at London's Royal Theatre in Drury Lane Архивирано 2014-03-01 на сајту Wayback Machine, Dorothea Restorations. Retrieved 22 February 2014.
  71. ^ „Jullien biographical site”. Louisjullien.site.voila.fr. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2010. Приступљено 20. 3. 2010. 
  72. ^ "Mr. Pitcher's Art" – Obituary, The Times, 3 March 1925
  73. ^ Hogejan, Warren (10. 1. 2000). „A Major New Role As Theater Mogul For Lloyd Webber”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2018. 
  74. ^ Dennys, Harriet. "Lord Lloyd-Webber splits theatre group to expand on a global stage" Архивирано 2014-10-07 на сајту Wayback Machine, The Telegraph, 24 March 2014
  75. ^ „Theatres Compete in Race to Install Gas Illumination – 1817” (PDF). Over The Footlights. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 05. 2014. Приступљено 20. 5. 2014. 
  76. ^ Thomson 1995, стр. 310
  77. ^ Bradby, James & Sharratt 1981, стр. 103
  78. ^ Earl & Sell 2000, стр. 268
  79. ^ Details in this paragraph from Thomson 1995, стр. 310
  80. ^ Pasi, Mario; et al. (1980). Aguilar, ур. El Ballet Enciclopedia del Arte Coreográfico. Aguilar. 
  81. ^ „Profile of the theatre from”. Victorian Web. 9. 5. 2007. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2012. Приступљено 20. 3. 2010. 
  82. ^ Bone, Drummond ed. (2004). The Cambridge Companion to Byron. Cambridge University Press. стр. 135. ISBN 978-0-521-78676-8. 
  83. ^ Fisher, Philip. "Great West End Theatres" Архивирано 2013-10-16 на сајту Wayback Machine, British Theatre Guide, 19 February 2012
  84. ^ Bradby, James & Sharratt 1981, стр. 103–104
  85. ^ Images of England: Theatre Royal, Drury Lane, Historic England, accessed 10 July 2015.
  86. ^ Joseph Bernard Clark (1868–1940) – Master Plasterer Архивирано 2007-09-27 на сајту Wayback Machine, Friends of West Norwood Cemetery.
  87. ^ Locker & Riley complete restoration at Drury Lane Архивирано 2014-03-22 на сајту Wayback Machine, SpecFinish Magazine, retrieved 14 March 2015
  88. ^ Everett, Lucinda. "Andrew Lloyd Webber reveals £4m restoration of Drury Lane's Theatre Royal" Архивирано 2014-05-01 на сајту Wayback Machine, The Telegraph, 15 May 2013, retrieved 22 September 2014.
  89. ^ Donati, William Ida Lupino University Press of Kentucky 2000 ISBN 978-0-8131-0982-4 p.10 Google Books Архивирано 2018-02-23 на сајту Wayback Machine
  90. ^ All haunting details from Ogden, Tom (1999). The Complete Idiot's Guide to Ghosts and Hauntings. Alpha Books. стр. 232–233. ISBN 978-0-02-863659-7. 
  91. ^ Palin, Michael. Diaries 1969–1979: The Python Years. стр. 178. 
  92. ^ а б The show transferred in 1950 to the Stoll Theatre to finish its long run. Ellacott, Vivyan. „London Musicals 1945–1949: Oklahoma! (PDF). Over the Footlights. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 03. 2014. Приступљено 24. 9. 2014. 
  93. ^ а б в Hischak 2007, стр. 150, 263
  94. ^ Underwood 2013, стр. 55–56
  95. ^ From the testimony of witness Thomas Arne, reported in 1847's Celebrated Trials of All Countries, and Remarkable Cases of Criminal Jurisprudence, J. Harding. p. 441 Google Books Архивирано 2014-07-05 на сајту Wayback Machine.
  96. ^ „Theatre Royal Drury Lane History and Timeline”. London Theatres. London. Архивирано из оригинала на датум 18. 03. 2019. Приступљено 12. 06. 2020. 
  97. ^ Morley, Sheridan Theatre's Stranges Acts Robson Books 2006 ISBN 978-1-86105-674-0 p.26 Google Books Архивирано 2018-02-23 на сајту Wayback Machine
  98. ^ The Producers at Theatre Royal, Drury Lane, 2004–2007”. Thisistheatre.com. Архивирано из оригинала на датум 17. 07. 2011. Приступљено 24. 9. 2014. 
  99. ^ Lord of the Rings musical to close”. Metro. 14. 3. 2008. Архивирано из оригинала на датум 20. 5. 2010. Приступљено 24. 9. 2014. 
  100. ^ Paddock, Terri (23. 6. 2010). Oliver! Closes at Drury Lane 8 Jan, Moody Guests”. Whatsonstage.com. Архивирано из оригинала на датум 11. 08. 2015. Приступљено 24. 9. 2014. 
  101. ^ Paddock, Terri (31. 8. 2012). Shrek closes on 24 Feb, Charlie moves Chocolate Factory to Drury Lane”. Архивирано из оригинала на датум 11. 08. 2015. Приступљено 24. 9. 2014. 
  102. ^ Porteous, Jacob (13. 10. 2015). „Charlie And The Chocolate Factory Celebrates 1000th Performance, Extends Booking Period”. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 17. 10. 2015. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди