Отворите главни мени

Поларна лисица (лат. Vulpes lagopus), такође позната и као арктичка лисица, је мала врста лисице настањена на хладним арктичким областима Северне хемисфере која мења боју крзна у зависности од годишњег доба. Углавном лови леминге и друге глодаре, иако је сваштојед. Честа је у свим биомима тундре. Донедавно је сматрана јединим представником свога рода Alopex, међутим након анализе ДНК утврђено је да припада роду Vulpes, те је у њега премештена.[7]

Поларна лисица
Iceland-1979445 (cropped 3).jpg
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Подред: Caniformia
Породица: Canidae
Род: Vulpes
Врста:
V. lagopus
Биномијално име
Vulpes lagopus
Cypron-Range Vulpes lagopus.svg
Распрострањеност поларних лисица
Синоними[3][4][5][6]

ИзгледУреди

Поларна лисица има мање, више округластије уши, заобљенију лобању и ширу и краћу њушку од црвене лисице из рода Vulpes. Има више крзна на ногама него друге лисице. Зими јој је крзно дуго и чисто бело, а лети му боја варира од смеђег до плаво-сивог.

Дужина мужјака поларних лисица износи око 55 центиметара (53 cm за женке). Реп је дугачак 30-31 cm, док су у раменима високе од 25 до 30 центиметара. Тежина за мужјаке износи 3.8, а за женке 3.1 килограм.

АдаптацијеУреди

 
Поларна лисица код Свалбарда

Поларне лисице су развиле бројне одбрамбене механизме како би преживеле и адаптирале се суровој арктичкој клими. Међу тим адаптацијама су и дебело, густо крзно, систем задржавања топлоте преко циркулације у шапама како се не би смрзле. Такође имају резерву телесног сала у себи. Крзнене шапе им омогућавају да се несметано крећу по леденим сантама у потрази за храном. Имају одлично чуло слуха и у стању су да чују кретање плена испод земље. Поларне лисице имају најтоплије крзно од свих сисара.

За разлику од неких других северних животиња, поларне лисице не хибернирају, а подносе температуре од -50 °C.

РазмножавањеУреди

Арктичке лисице се паре рано у марту до почетка априла. Трудноћа траје 52 дана. Окот најчешће садржи седам младих, али их може бити и до 15. Оба родитеља се старају о потомству. Мужјаци напуштају породицу када довољно одрасту како би оформили сопствену групу, док женке остају с мајком. Већ са 10 месеци су полни зрели.

Лисице теже да оформе моногамну везу током сезоне парења. Родитељи подижу младе у јазбини коју ископају. Такве јазбине су обично комплекс подземних канала и путева где живи више нараштаја лисица.

ИсхранаУреди

 
У снегу

Поларне лисице ће генерално појести све што могу да пронађу, укључујући леминге, арктичке зечеве, птице и њихова јаја и лешину. У пролеће, када се снежне гуске врате из јужне у северну Канаду да би изградиле гнезда и положиле јаја, лисице крећу у потрагу за пленом. Оне пљачкају гушчија гнезда и затрпавају јаја на тајним местима. У једној области где су проучаване, свака поларна лисица за време једне сезоне гнежђења украде и до 3.000 јаја. Леминзи су им најчешћи плен. Породица лисица може да поједе на туце леминга сваког дана. Током априла и маја лисице такође вребају младунчад прстенастих туљана. Када је храна у оскудици, поларне лисице ће појести остатке крупнијих грабљивица, попут белих медведа, иако су оне саме њихов плен.

Популација и распрострањеностУреди

 
Поларна лисица у летњем крзну

Поларне лисице се могу наћи широм Арктика, укључујући и крајње спољашње делове Гренланда, Русије, Канаде, Аљаске и Свалбарда, а такође насељавају алпска подручја, као и Исланд и Скандинавију. Целокупна популација није угрожена, осим оне на Скандинавији где је деценијама дозвољен легалан лов на лисице. Свега 120 одраслих јединки обитава на подручју Норвешке, Финске и Шведске.

ПодврстеУреди

Постоји девет или десет подврста поларних лисица. Међу њима су: исландска (Alopex lagopus fuliginosus), гренландска (Alopex lagopus groenlandicus), сибирска поларна лисица (Alopex lagopus sibiricus), поларна лисица са Свалбарда (Alopex lagopus spitzbergensis)...

РеференцеУреди

  1. ^ Angerbjörn, A. & Tannerfeldt, M. (2014). Vulpes lagopus. The IUCN Red List of Threatened Species 2014. doi:10.2305/IUCN.UK.2014-2.RLTS.T899A57549321.en
  2. ^ Linnæus, Carl (1758). Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (на језику: Latin) (10th изд.). Holmiæ (Stockholm): Laurentius Salvius. стр. 40. Архивирано из оригинала на датум 8. 11. 2012. Приступљено 23. 11. 2012. 
  3. ^ Oken, Lorenz (1816). Lehrbuch der Naturgeschichte. 3. Jena, Germany: August Schmid und Comp. стр. 1033. 
  4. ^ Merriam, C. Hart (1900). „Papers from the Harriman Alaska Expedition. I. Descriptions of twenty-six new mammals from Alaska and British North America”. Proceedings of the Washington Academy of Sciences. 2: 15—16. JSTOR 24525852. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2018. 
  5. ^ Merriam, C. Hart (1902). „Four New Arctic Foxes”. Proceedings of the Biological Society of Washington. 15: 171. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2018. 
  6. ^ Merriam 1902, стр. 171–172.
  7. ^ Bininda-Emonds, ORP; JL Gittleman; A Purvis (1999). „Building large trees by combining phylogenetic information: a complete phylogeny of the extant Carnivora (Mammalia)”. Biol. Rev. 74 (2): 143—175. CiteSeerX 10.1.1.328.7194 . PMID 10396181. doi:10.1017/S0006323199005307. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2014. Приступљено 30. 7. 2008. 

Спољашње везеУреди