Отворите главни мени
     Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
     Државе са полупредсједничким системом.
     Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
     Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
     Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
     Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
     Апсолутне монархије.
     Једнопартијске државе.
     Војне диктатуре.

Полупредсједнички систем или систем полупредсједничке власти је уставно-политички систем организације власти, облик парламентаризма поремећене равнотеже у корист извршне власти. Обликовао се унутар парламентарног система. Док је у чистом парламентарном систему влада и шеф владе темељно, функционално и једино тијело извршне власти, па је она стварно монистичка, а формално дуалистичка, у полупредсједничком систему оба тијела извршне власти (шеф државе и влада) имају и правно и истински уставна овлашћења, при чему су овлашћења предсједника републике већа и одлучујућа, уз чињеницу да га непосредно бира народ, што га чини и уставно и политички моћнијим од владе, па он де факто постаје шеф извршне власти.

Предсједник републике именује владу као и предсједника владе те му је она политички одговорна, но истовремено, влада је одговорна и законодавном тијелу.[1][2][3][4] Посредством политичке одговорности владе и предсједник је одговоран законодавном тијелу. Неопходно је постојање троструког политичког консензуса; између владе и већине у парламенту, затим између предсједника републике и владе, те ради стабилности прва два, консензус између предсједника и већине у парламенту јер ако предсједник нема подршку странке или странака које имају већину у парламенту, полупредсједнички систем потребно је преобразити у парламентарни.

Док је Вајмарска република (1919-1933) била пример раног полупредседничког система, термин „полупредседнички” уведен је у чланку из 1959. године новинара Хуберта Буве-Мерија[5] и популаризован од у раду политичког научника Мориса Дјувержеа из 1978. године.[6] Обојица су намеравали да опишу Пету француску републику (основану 1958).[1][2][3][4]

Теоријска одређења полупредсједничког системаУреди

Бенжамен Констан, француски уставноправни и политички теоретичар, је 1815. године обликовао идеју државног поглавара као демократског арбитра између законодавне и извршне власти који располаже самосталним уставним овлаћењима, што је данас предсједник републике у полупредсједничком систему. Његова је идеја била разрађивана кроз орлеански, вајмарски и деголистички парламентаризам до савременог модела полупредсједничког система. Сврха је била да парламентарни систем буде што учинковитији, а да се поштује начело подјеле власти и представничке демократије која посредством народа остварује свој суверенитет.

Појам полупредсједничког система у политичку теорију је увео француски правник и политолог Молис Дувергер. Дувергерова дефиниција полупредсједничког система гласи: "Политички режим сматра се полупредсједничким ако устав који га установљује комбинује три елемента: (1) предсједник републике изабран је општим правом гласа; (2) он посједује прилично велика овлашћења; (3) насупрот себи има међутим премијера и министре који посједују извршна и владавинска овлашћења и могу остати на положају само ако се томе не противи парламент". Дувергер је утврдио да је у политичкој историји Европе у 20. вијеку постојало седам уставних полупредсједничких система: Вајмарска Република (1919-1933), Финска, Аустрија, Ирска, Исланд, Португалија и Француска након 1958. кад је усвојен Устав Пете Републике, односно након 1962. кад су уставним амандманима озакоњени директни избори предсједника државе. На простору бивше Југославије су полупредсједнички систем користили Хрватска и Србија у првој деценији након успостављања демократије, односно под влашћу Фрање Туђмана и Слободана Милошевића.

У теорији се често јавља проблем именовање одређеног концепта. Као формална ознака полупредсједничког система употребљавају се термини: полупредсједнички систем, мјешовити систем, дуалистични систем, хибридни систем, гранични систем, парламентарно-предсједнички систем, дуалистични парламентаризам, ограничени парламентаризам, парламентарни систем с хегемонијом предсједника, парламентарни систем с доминацијом предсједника, облик парламентаризма с компонентом предсједничке власти, модификовани парламентаризам, дуалистични парламентарно-предсједнички систем, демократска полупарламентарна верзија предсједничког система, предсједнички парламентаризам, квазипредсједнички систем, ограничени президенцијализам, систем биполарне егзекутиве, систем дуалне егзекутиве, двојно водство, дијархија, фазни модел, алтернацијски модел итд.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Duverger (1980). „A New Political System Model: Semi-Presidential Government”. European Journal of Political Research (quarterly). 8 (2): 165—187. doi:10.1111/j.1475-6765.1980.tb00569.x . »The concept of a semi-presidential form of government, as used here, is defined only by the content of the constitution. A political regime is considered as semi-presidential if the constitution which established it, combines three elements: (1) the president of the republic is elected by universal suffrage, (2) he possesses quite considerable powers; (3) he has opposite him, however, a prime minister and ministers who possess executive and governmental power and can stay in office only if the parliament does not show its opposition to them.« 
  2. 2,0 2,1 Veser, Ernst (1997). „Semi-Presidentialism-Duverger's concept: A New Political System Model” (PDF). Journal for Humanities and Social Sciences. 11 (1): 39—60. Приступљено 21. 8. 2017. 
  3. 3,0 3,1 Duverger, Maurice (септембар 1996). „Les monarchies républicaines” [The Republican Monarchies] (PDF). Pouvoirs, revue française d'études constitutionnelles et politiques (на језику: French). бр. 78. Paris: Éditions du Seuil. стр. 107—120. ISBN 2-02-030123-7. ISSN 0152-0768. OCLC 909782158. Приступљено 10. 9. 2016. 
  4. 4,0 4,1 Bahro, Horst; Bayerlein, Bernhard H.; Veser, Ernst (октобар 1998). „Duverger's concept: Semi-presidential government revisited”. European Journal of Political Research (quarterly). 34 (2): 201—224. doi:10.1111/1475-6765.00405. 
  5. ^ Le Monde, 8 January 1959.
  6. ^ Duverger, Maurice (1978). Échec au roi. Paris: A. Michel. ISBN 9782226005809. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди