Помоћ:IPA за шпански

Погледајте шпанску фонетику за детаљнију дискусију о звуцима шпанског језика.


Консонанти
ИПА	Примери	Српска апроксимација
b^[1]	bestia, embuste, vaca, envidia, fútbol	беба
β	bebé, viva, curva, obtuso, apto	беба, али без усне у потпуности затворене
d^[2]	dedo, cuando, aldaba	данас
ð	dádiva, arder, admirar, atmósfera,^[3] juventud	нема у српском
f	fase	фаза
ɡ	gato, guerra, lengua	грмљавина
ɣ	trigo, amargo, signo, doctor^[4]	ових би
ʝ^[5]^[6]	ayuno	нема у српском
ɟʝ^[7]^[8]	yermo, cónyuge	нема у српском
k	caña, quise, kilo	кућа
l	lino	лизалица
ʎ^[9]^[10]	llave	љуљашка
m^[11]	madre, campo	мајка
ɱ^[12]	anfibio	информација
n^[13]	nido, sin, álbum	нос
ɲ^[14]	ñandú, cónyuge	њива
ŋ^[15]	cinco, tengo	банка
p	pozo	пас
r^[16]	rumbo, carro, honra, subrayar	река
ɾ^[17]	caro, bravo, partir	река, али једноударно
s	saco, espita, xenón	сумња
θ	cereal, zorro, jazmín	нема у српском
t	tamiz	маратон
tʃ	chubasco	чоколада
v	afgano	вода
x	jamón, general, México, hámster	хрчак
z	isla, mismo, riesgo	звезда
Маргиналне фонеме
ИПА	Примери	Српска апроксимација
ʃ	show, Rocher, Freixenet	шоу

РеференцеУреди

^ /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).
^ /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).
^ Разлика између /p, t, k/ и /b, d, ɡ/ губи се у унутрашњим слоговима-завршним позицијама речи. Резултирајућа реализација варира од [p, t, k] до [b, d, ɡ] до [β, ð, ɣ], при чему је овај други уобичајени облик у разговорном стилу (Hualde (2005:146)).
^ Разлика између /p, t, k/ и /b, d, ɡ/ губи се у унутрашњим слоговима-завршним позицијама речи. Резултирајућа реализација варира од [p, t, k] до [b, d, ɡ] до [β, ð, ɣ], при чему је овај други уобичајени облик у разговорном стилу (Hualde (2005:146)).
^ /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).
^ Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.
^ /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).
^ Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.
^ /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).
^ Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.
^ Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.
^ Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.
^ Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.
^ Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.
^ Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.
^ Ротични сугласници, [r] и [ɾ], само супротстављају самогласнике медијално, где се обично пишу ⟨rr⟩ и ⟨r⟩, респективно. Иначе су у комплементарној дистрибуцији: реч-почетно, корен-почетно, а после /l, n, s/ налази се само [r]; пре сугласника или паузе, ова два су заменљива, али [ɾ] је чешћи (отуда је тако представљен овде). На другим местима се налази само [ɾ]. Када се два рхотика појаве узастопно преко границе речи или префикса, они резултирају једним дугим трилом, који се у овом кључу транскрибује као [ɾр]: dar rocas [daɾ ˈrokas], super-rápido [supeɾˈrapiðo] Hualde (2005:184).
^ Ротични сугласници, [r] и [ɾ], само супротстављају самогласнике медијално, где се обично пишу ⟨rr⟩ и ⟨r⟩, респективно. Иначе су у комплементарној дистрибуцији: реч-почетно, корен-почетно, а после /l, n, s/ налази се само [r]; пре сугласника или паузе, ова два су заменљива, али [ɾ] је чешћи (отуда је тако представљен овде). На другим местима се налази само [ɾ]. Када се два рхотика појаве узастопно преко границе речи или префикса, они резултирају једним дугим трилом, који се у овом кључу транскрибује као [ɾр]: dar rocas [daɾ ˈrokas], super-rápido [supeɾˈrapiðo] Hualde (2005:184).

[1] /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).

[2] /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).

[3] Разлика између /p, t, k/ и /b, d, ɡ/ губи се у унутрашњим слоговима-завршним позицијама речи. Резултирајућа реализација варира од [p, t, k] до [b, d, ɡ] до [β, ð, ɣ], при чему је овај други уобичајени облик у разговорном стилу (Hualde (2005:146)).

[4] Разлика између /p, t, k/ и /b, d, ɡ/ губи се у унутрашњим слоговима-завршним позицијама речи. Резултирајућа реализација варира од [p, t, k] до [b, d, ɡ] до [β, ð, ɣ], при чему је овај други уобичајени облик у разговорном стилу (Hualde (2005:146)).

[5] /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).

[6] Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.

[7] /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).

[8] Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.

[9] /b, d, ɡ, ʝ/ се изговарају као фрикативи или апроксиманти [β, ð, ɣ, ʝ] на свим местима (осим после паузе, /n/ или /m/, или у случају /d/ и /ʝ/ после /l/). У последњим окружењима оне су стопе [b, d, ɡ, ɟʝ] као српски б, д, г, ј, али су потпуно гласне у свим позицијама, за разлику од српског. Када се разликује од /ʝ/, /ʎ/ се реализује као апроксимант [ʎ] у свим позицијама (Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:257-8)).

[10] Већина говорника више не разликује /ʎ/ од /ʝ/; међутим, стварна реализација зависи од дијалекта. Видите јеизам и Martínez-Celdrán, Fernández-Planas & Carrera-Sabaté (2003:258) за више информација.

[11] Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.

[12] Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.

[13] Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.

[14] Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.

[15] Назални консонанти увек асимилирају своје место артикулације са следећим сугласником. Пре велара су [ŋ], а пре лабијалних сугласника су [m]. Лабиодентални [ɱ] се појављује испред /f/.

[16] Ротични сугласници, [r] и [ɾ], само супротстављају самогласнике медијално, где се обично пишу ⟨rr⟩ и ⟨r⟩, респективно. Иначе су у комплементарној дистрибуцији: реч-почетно, корен-почетно, а после /l, n, s/ налази се само [r]; пре сугласника или паузе, ова два су заменљива, али [ɾ] је чешћи (отуда је тако представљен овде). На другим местима се налази само [ɾ]. Када се два рхотика појаве узастопно преко границе речи или префикса, они резултирају једним дугим трилом, који се у овом кључу транскрибује као [ɾр]: dar rocas [daɾ ˈrokas], super-rápido [supeɾˈrapiðo] Hualde (2005:184).

[17] Ротични сугласници, [r] и [ɾ], само супротстављају самогласнике медијално, где се обично пишу ⟨rr⟩ и ⟨r⟩, респективно. Иначе су у комплементарној дистрибуцији: реч-почетно, корен-почетно, а после /l, n, s/ налази се само [r]; пре сугласника или паузе, ова два су заменљива, али [ɾ] је чешћи (отуда је тако представљен овде). На другим местима се налази само [ɾ]. Када се два рхотика појаве узастопно преко границе речи или префикса, они резултирају једним дугим трилом, који се у овом кључу транскрибује као [ɾр]: dar rocas [daɾ ˈrokas], super-rápido [supeɾˈrapiðo] Hualde (2005:184).

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]