Отворите главни мени

Поповица је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 487 становника (према попису из 1991. било је 606 становника).

Поповица
Popovica(Negotin)2.jpg
Центар Поповице са пумпом
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.487
Географске карактеристике
Координате44°13′12″ СГШ; 22°16′26″ ИГД / 44.22° СГШ; 22.274° ИГД / 44.22; 22.274Координате: 44°13′12″ СГШ; 22°16′26″ ИГД / 44.22° СГШ; 22.274° ИГД / 44.22; 22.274
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина399 м
Поповица на мапи Србије
Поповица
Поповица
Поповица на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Положај селаУреди

Поповица је сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 23 километра западно од Неготина. Смештено је на просечно 410 метара надморске висине, на долинским странама Поповачке реке, десне притоке Јасеничке реке, с обе стране регионалног пута Плавна-Салаш. Северна географска ширина насеља је 44° 13’ 20”, источна географска дужина 22° 16’ 44”, а површина атара 4.700 хектара.

Село је северно од Сикола, на високој површи, у подножју и страни Дели Јована. Куће су у присоју на голој кречњачкој заравни која је између Банићке реке и потока Сибина. На истоку је удолина Ливађе, а на осталим странама су косице: Смиљчица, Љиљар, Блатанац и Стојево брдо. Између кућа теку потоци: Дубоки поток и Бориканац, који утичу у Сибин.[1]

ИсторијаУреди

Спада у старија сеоска насеља. Од свог оснивања до данас више пута је мењала свој микроположај (Селиште, Старо село, данашња локација од 18. века). Први пут се помиње у турским пописима у 16. веку (1530. године) као насеље са 35 кућа. Године 1586. је имало 30 кућа, 1846. 125, а 1866. године 192 куће.

На аустријској карти Темишварски Банат забележено је место Popvitz. Село Поповица се помиње 1736. године а 1784. године Popovitza. Године 1807. помиње се „Миша поповички кнез“ а 1811. године село Поповица. Забележено је да је Поповица 1924. године имала 350 кућа.[2]

Постоји традиција да су се породице доселиле са Косова, преко села Луке, које је данас чисто влашко село. Становништво је из Луке довео неки поп, па је по њему село и добило назив. Скоро све породице имају куће и на појатама.[3]

Данашње насеље је подељено на Горњи и Доњи крај, а крајеви на „мале“ (најпознатије су: Богићева, Борикићева, Чучојкова, Влашка, Ђурковићева, Циганска, Кумрићева, Иконићева, Ружићева, Ветрењчева, Шнајићева, Милићевићева, Боцићева, Симићева, Рајковићева, Алексићева, Паунска, Вемићева, Цокићева, Голубова, Нунићева и Рајићева мала). [4] У њима су између два светска рата живеле следеће фамилије: Нунићи (слава Свети Јован), Ђурковићи (слава Свети Ђорђе), Кумрићи (слава Света Параскева), Чејкићи и Јањићи (слава св. Јован), Шнајићи (слава Свети Ђорђе), Голубинци или Голубичићи (слава Света Параскева), Богићи (слава Свети Јован), Јагликићи (слава Свети Ђорђе), Милинци, Голубовићи, Рајићи или Цокићи (слава Свети Јован), Симићи (слава Свети Симеон), Трифунци, Јеремићи, Рушићи, Пајићи или Главашеви (слава Свети Јован), Ђуричићи и Маркуличићи (слава Свети Ђорђе), Рајковићи (слава Свети Никола), Кучајнци и Паунци (слава Свети Јован), Остојићи, Алексићи и Јованчевићи (слава Света Параскева), Влашчићи (слава Света Параскева), Милојци, Клинчићи и Сарићи (слава Свети Ђорђе), Борикићи (слава Свети Никола), Боцићи (слава Свети Илија), Стоиловићи или Николићи (слава Свети Трифун), Миличићи (слава Свети Јован), Чучукани или Чучукановићи (слава Свети Никола), Павлићи или Делићи (слава Свети Лука), Стефановићи (слава Свети Никола), Стајанови (слава Свети Ђорђе), Мишићи (слава Света Параскева), Николићи (слава Света Параскева и Ваведење), Илићи, Николићи и Јоновићи (слава Света Параскева), Димитријевићи (слава Света Параскева), Михајловићи (слава Свети Арханђео), Ђурђевићи (слава Свети Арханђео) и Петровићи (слава Свети Арханђео).Заветина насеља је Спасовдан. [5]

 
Црква брвнара у Поповици

Црква брвнара у насељу, саграђена на темељима старих надгробних споменика, има богату и разноврсну декорацију у дрвету. На олтарским вратима уписана је година 1807. година, мада по неким изворима пише да црква потиче из 1857. године. Посвећена је Светој Тројици.

Становништво Поповице је српско, староседелачко и досељено.

Године 1921. Поповица је имала 350 кућа и 1.249 становника, 1948. 262 кућа и 1.111 становника, а 2002. године 282 кућа и 489 становника. Године 2007. на привременом раду у иностранству из овог насеља је око 120 становника (углавном у Аустрији и Словенији).

Основна школа у насељу је започела свој рад 1870. године. Школске 2006/2007. године имала је 4 ученика.

Земљорадничка задруга у Поповици је основана 1928. године (обновљена 1947. године као Земљорадничка набавно-продајна задруга). Електричну расвету насеље добија 1959. године, асфалтни пут 1978, нови Дом културе 1981, телефонске везе 1984, а водовод 1985-1990. године.

ДемографијаУреди

У насељу Поповица живи 429 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 50,4 година (50,6 код мушкараца и 50,2 код жена). У насељу има 153 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,18.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[6]
Година Становника
1948. 1.111
1953. 1.063
1961. 984
1971. 911
1981. 842
1991. 606 597
2002. 487 538
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
482 98,97 %
Црногорци
  
1 0,20 %
непознато
  
4 0,82 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

РеференцеУреди

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 221. 
  2. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 222. 
  3. ^ Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 38. 
  4. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 221. 
  5. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 223. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везеУреди