Константин Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček; Беч, 24. јул 1854 — Беч, 10. јануар 1918) био је чешки историчар и универзитетски професор. Свој рад је посветио изучавању до тада мало познате прошлости прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.
За позив историчара, према породичној традицији Јиречека и Шафарика се определио и спремао још од ране младости. У науку га је увео Ђуро Даничић. Као гимназијалац и студент је објавио низ приказа из књижевности јужнословенских народа. У Прагу је студирао историју, географију и филологију. Докторском дисертацијом Историја бугарског народа (1876), је стекао светску славу.
Посебно га је занимало архивско истраживање. Изучавао је и прикупљао изворну грађу у далматинским архивима, нарочито Дубровника, на чије је богатство први скренуо пажњу, као и по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији.
У периоду (1879—1884) унапредио је просветну политику у обновљеној Бугарској, обављајући више дужности у Министарству просвете те земље.
На Универзитету у Прагу радио као доцент за географију и историју југоисточне Европе (1878—1879) и као професор опште историје, с особитим обзиром на историју Словена и историју Балкана (1884—1893). На универзитету у Бечу, где је на иницијативу Ватрослава Јагића водио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама (1893–1918), између осталих, студенти су ми били познати српски историчари Јован Радонић, Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић.
Његово животно дело Историја Срба, о политичкој и културној прошлости Срба до 1537, резултат вишедеценијских истраживања, започео је 1901, али због обавеза, болести и преране смрти није успео да заврши и обједини. На основу његових рукописа и архивских исписа, довршили су га и допунили Ватрослав Јагић и Јован Радонић.
