Портал:Војна историја Срба

Emblem of the Serbian Armed Forces.svg Портал Војна историја Срба
Милош Обилић Стеван Синђелић Петар Мркоњић Војин Поповић „Војвода Вук” Живојин Мишић Драгутин Матић „Око Соколово” Драгутин Матић „Око Соколово” Вешање Стеве Филиповића 1942. Војна парада у Београду 2014.

Изабрана биографија

Петар Бојовић као млад коњички официр у гарди

Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.

Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала).

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Преминуо је у дубокој старости.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Да ли сте знали


Изабрана фотографија


[[Датотека:|x350px| ]]


Изабрани чланак

Територијална дивизија Српске војске Крајине

Српска војска Крајине (скраћено СВК) била је оружана сила Републике Српске Крајине. Војска крајишких Срба основана је 17. октобра 1992. године. Настала је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), дијелова Југословенске народне армије и Милиције Крајине. Оружане снаге састојале су се од копнене војске и ваздухопловства.

Реформа у јесен 1992. године ојачала је структуру СВК. Од тада се војска састојала од Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса, као и ваздухопловства и противвваздушне одбране. Уопштено, крајишки корпуси су се састојали од штаба, неколико бригада, артиљеријских дивизиона, противтенковских дивизиона, дивизиона ПВО итд. Истовремено, у неким корпусима су постојали специјални одреди, окплопни батаљони и итд, а у 11. корпусу је била Барањска дивизија, која се састојала од три бригаде и 11. оклопног пука. Основне корпусне јединице су биле бригаде. У СВК је било неколико врста бригада: лака пјешадијска, пјешадијска и моторизована. У љето 1995. године формиран је Корпус специјалних јединица, у чијем саставу су, према Давору Марјану, биле оклопна, специјална и гардијска бригада.

Српска војска Крајине престала је да постоји 1996. године, почетком интеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске.

Изабрана фотографија


[[Датотека:|x350px| ]]


Изабрана фотографија


[[Датотека:|x350px| ]]


Изабрани чланци

Cscr-featured.svg Сјајни чланци:

ВластимирДушан ЈерковићЂоко ПавићевићЖарко ЗрењанинЖивко ПавловићЖивојин МишићЖикица Јовановић ШпанацЈелена ЋетковићМиладин ПоповићМладен СтојановићНада ДимићПетар БојовићПетар ЛековићРадомир ПутникСлободан Принцип СељоСтари РасСтепа СтепановићСтефан ЛазаревићСтефан МилутинСтефан Немања

Историја Срба у раном средњем векуОслобођење Врања 1878.Споменик палим КрајишницимаСпоменик борцима РеволуцијеСрпски војни санитет у албанској голготиШеста личка пролетерска дивизија

Simple GA.svg Добри чланци:

Бошко Палковљевић ПинкиВељко ДугошевићВера ЈоцићВукашин МрњавчевићДринка ПавловићИван МилутиновићКоста ПећанацЛепа РадићМилан ТепићМилосав ЗдравковићНикола I Петровић ЊегошПетар ГојниковићРатко МладићСлободан Бајић ПајаСпасенија Цана БабовићСтефан ВојиславУрош I ВукановићЦинцар Јанко Поповић

Београдска тврђаваВојводина у Народноослободилачкој борбиВојска Републике СрпскеМасакр у КрагујевцуОперација СтрелаОпсада Београда (1456)Опсада Скадра (1912—1913)Орден народног херојаСпомен-гробље на КрушикуСпомен-парк Крагујевачки октобарСрпска војска КрајинеЦерска битка

Галерија

Остали портали на Википедији на српском језику