Портал:Књижевност/Књига
Изабрани чланци
уреди
Јануар уреди
„Божанствена комедија“ (итал. „La Divina Commedia“ или „Commedia“, касније је Бокачо додао „Divina“) је књижевно дело Дантеа Алигијерија, које се сматра највећом епском поемом италијанске литературе, као и једним од највећих дела светске литературе. Написана је између 1308. и 1321. године. Данте је дело назвао само „Комедија" зато што је био под утицајем тадашњих схватања да дела која трагично почну а срећно се заврше су комедије, а дела која трагично почну и у истом контексту се заврше су трагедије. Епитет "Божанствена" додао је Бокачо у његовом делу о Дантеовом животу, али он се званично употребљава тек од 1555. године.
Божанствена Комедија почиње стихом: "На пола нашег животног пута...", то указује да је радња дела смештена у пролеће 1300. године, на велики петак (како многи сматрају). Према Дантеовом схватању просечан људски век траје 70 година, а како је он рођен 1265. то и радња дела почиње 1300. године. Међутим, истина је да је дело написано неколико година касније, да би аутор омогућио сам себи да, догађаје који су се десили после те године, прикаже у облику пророчанства.
Поема се састоји 14 233 стиха у једанаестерцу и римованим терцинама. Подељена је на три дела, Inferno (Пакао), Purgatorio (Чистилиште), и Paradiso (Рај), који се састоје од 34, 33, и 33 спева. То је укупно 100 певања (10 x 10) - број 3 и број 10 се на различите начине понављају у Божанственој комедији, 3 је симбол Светог Тројства а 10 симболише савршенство. Песник у првом лицу описује свој пут кроз три света мртвих. Његов водич кроз пакао и чистилиште је латински песник Вергилије, а кроз рај Беатриче Портинари и Свети Бернард (који га води кроз Емпириј до Бога). Поема садржи и унутрашњу симетрију, Пакао има 9 кругова и предворје, Чистилиште има 9 делова и земаљски Рај, А рај се састоји од 9 неба плус Емпиреј. Тако да се сва три дела састоје од по 10 целина што опет представља симбол савршености. Сваки од три дела поеме се завршава говором звезда а свако шесто певање говори о политици, у све ширем смислу. Душе грешника сврстане су у три групе, као и душе покајника и душе блажених. Три звери ометају песника на почетку свог пута, а три водича га воде тим путем.
Фебруар уреди
Име руже (енгл. The Name of the Rose) је први роман италијанског књижевника Умберта Ека, објављен 1980. године. На први поглед, то је постмодернистички трилер који се бави мистериозним убиствима у једној италијанској опатији, али поред тога то је и научнофантастична студија о средњем веку и различитим тумачењима Библије. Године 1986. роман је екранизован у филм, са Шоном Конеријем у главној улози.
Енглески фрањевачки монак, Вилијам од Баскервила, познат по својој мудрости и виспрености стиже у опатију, смештену негде у Алпима, у северној Италији, која је била поприште једног злочина. Са собом доводи и Адса од Мелка, свог помоћника и бендиктинског искушеника. На први поглед, убиство згодног минијатуристе има везе са његовим хомосексуалним везама са неким монасима. Међутим, Вилијам схвата да је мотив за убиство нешто много веће од содомитског греха и да опатија, вечито скривена у магли, крије многе тајне које се тврдоглаво чувају вековима. Једна од њих је и чувена библиотека, у коју имају приступ само три особе: библиотекар, његов помоћник и сам опат, као духовни отац свих монаха. Посао му отежавају и две делегације, папска и царева, које треба да се састану у опатији, где ће водити расправу о томе да ли је Исус био сиромашан, те да ли фрањевци имају право да се одричу свих овоземаљских добара. Посреди је било много важније питање, које се тицало материјалног богатства самог клера, које би било угрожено претераним одрицањима и окретању скромном животу. Цареви изасланици бране тезе фрањевачког реда и њихово залагање за сиромаштво, док папини људи, на челу са инквизитором, доминиканцем Бернаром Гијем, тврде да се Исус никада није одрекао својих материјалних добара.
Март уреди
Ана Карењина (рус. Анна Каренина) је роман руског писца Лава Толстоја, који је прво објављиван у деловима од 1873. до 1877. године. Прва појава романа је била у „Руском гласнику“ (рус. Русский Вестник), али није објављен до краја, пошто је Толстој дошао у сукоб са уредником Михаилом Катковим око питања која су покренута у завршном делу. Стога је прва појава романа у целини била у облику књиге.
Нашироко сматрана врхунцем реализма, Толстој је ову књигу сматрао својим првим правим романом. Лик Ане је вероватно, макар делом, инспирисан Маријом Хартунг (1832—1919), старијом ћерком руског песника Александра Пушкина.
Занимљиво је и то да је као прототип за лик грофа Вронског послужио пуковник Рајевски који је заиста као добровољац учествовао у српско-турском рату и тамо погинуо.
Април уреди
На Дрини ћуприја је роман који је написао Иво Андрић и за који је добио Нобелову награду за књижевност 1961. године. Роман приповеда о грађењу моста преко реке Дрине у босанском граду Вишеграду. Грађење моста наручио је Мехмед паша Соколовић, чувени званичник Османског царства који је био рођени Србин из Рудог. Још као мали дечак, Бајица, одведен је са осталом децом као данак у крви у Цариград.
Радња романа траје отприлике четири века и скуп је више прича повезаних са мостом на Дрини, који је тачка окосница и главни симбол нарације. Сам мост представља на неки начин супротност људској судбини која је пролазна у односу на камену грађевину, која је вечна. Око њега се развијају приче о историјским личностима и безименим ликовима који су плод пишчеве маште.
Роман На дрини ћуприја, понекад називан и Вишеградска хроника у ужим круговима љубитеља Андрићевог дјела, карактеришу временски и хронолошки описи живота тадашње вишеградске касабе, по многим критичарима пандан Травничкој хроници и Омерпаши Латасу, често названом сарајевска хроника. Сва три романа приповедају о турским временима у Босни и на неки начин би се могла повезати у трилогију.
Мај уреди
„Поп Ћира и поп Спира“ је роман Стевана Сремца и уједно његово најпопуларније дело. Тематски је везан за војвођанску средину (пишчев родни крај), једну од три средине које је Сремац приказивао у својим књижевним делима. Сремчев шаљиви спев (који је аутор оставио у рукопису) „Бал у Елемиру“ својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва, краћа верзија романа (само делимично сачувана) објављена је 1894. године, у листу „Будућност“, а друга, дефинитивна верзија 1898, најпре у наставцима у часопису „Бранково коло“, а потом и као засебна књига. У основи „Попа Ћире и попа Спире“ је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић. (Ова анегдота је пореклом из Бачке, и има више верзија.)
Јун уреди
Дон Кихот (такође правилно: Дон Кихоте) Мигела Сервантеса, једно је од ремек дела шпанске и светске књижевности и најпревођенија књига на свету после Библије. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих дела фикције икад објављених, као и најважнијим делом шпанског Златног века (шп: Siglo de Oro).
Први део је објављен 1605. године под пуним насловом Велеумни племић Дон Кихот од Манче (шп. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha). Други део, под називом Други део велеумног племића Дон Кихота од Манче (шп. Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha), објављен је 1615. године.
Први део је објављен у Мадриду о трошку Франсиска де Роблеса (шп. Francisco de Robles), штампан у штампарији Хуана де ла Куесте (шп. Juan de la Cuesta), крајем 1604. године. У продаји је био у јануару 1605. године, и био је пун штампарских грешака због брзине коју је наметао издавачки уговор. Ово издање опет је штампано исте године и у истој штампарији, тако да у ствари постоје два различита издања из 1605. године. Књига је убрзо доживела велику популарност и врло брзо су се појавила пиратска издања штампана у Валенсији и Лисабону. Следила су издања у Арагону и Португалу за која је Роблес купио права у фебруару. Међутим, како је Сервантес задржао само права на штампање у Кастиљи, није имао скоро никакве користи од популарности и бројних издања свог дела. До августа 1605. године већ су изашла два издања у Мадриду, два у Лисабону и једно у Валенсији. Године 1607. изашло је једно издање у Бриселу (франц. Bruxells) а 1608. године Роблес је штампао још једно издање у Мадриду. Године 1610. појавило се једно италијанско издање, а 1611. још једно издање је штампано у Бриселу.
Јул уреди
Сто година самоће (шп. Cien años de soledad) је роман колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса и сматра се ремек делом хиспаноамеричке и светске литературе. За овај роман Маркес је 1982. добио Нобелову награду за књижевност. Ово је једно од највише превођених и највише читаних дела на шпанском језику. Роман је први пут објављен у Буенос Ајресу маја 1967. а издавач је била кућа Едиторијал Судамерикана. Почетни тираж је био 8.000 примерака а роман је до сада продат у више од 30.000.000 примерака и преведен је на 35 језика.
Маркес је роман написао за 18 месеци, у периоду од 1965. до 1966. у Мексико Ситију, граду у који се са породицом преселио из Колумбије. Идеју за роман Маркес је добио током једног путовања са мајком у Аракатаку, своје родно село у Колумбији. Макондо, село из романа, Маркес по први пут помиње у причи „Један дан после суботе“, објављеној 1954, а већина ликова из романа такође се по први пут појављује у неким његовим ранијим причама и романима. Првобитни назив романа требало је да буде Кућа, али се Маркес ипак одлучио за наслов „Сто година самоће“ како би избегао забуну и мешање са романом „Велика кућа“ (La casa grande) који је објавио 1954. са пријатељем, такође колумбијским писцем, Алваром Самудиом (Alvaro Cepeda Samudio). Прво издање романа објављено је 5. јуна 1967. код издавача Судамерикана из Буенос Ајреса.
Књига се састоји из 20 поглавља без наслова, у којима је испричана историја са цикличном временском структуром током које се догађаји у селу Макондо, као и у фамилији Буендија (Buendia), стално и наново понављају, уз мешање и стапање фантастике и реалности. У прва три поглавља испричан је егзодус групе фамилија из уређеног живота у Маконду, од 4. до 16. поглавља описује се економски, политички и социјални развој села, а у завршна четири поглавља прича се о његовој декаденцији и пропадању.
Август уреди
Баскервилски пас је криминалистички роман сер Артура Конана Дојла, поступно издаван у магазину Странд 1901. и 1902. Радња се догађа у Дартмуру 1889. За време писања Дојл је имао времена истражити пустопољину и потпуно је описати. У роману Холмс и Доктор Вотсон истражују клетву која је повезана са Баскервилским псом.
Мочвара око Фокс Тора је била главна инспирација за радњу романа. Имање Баскервила је или имање Хејфорд Хол или Брук Менор, који су у близини Бакфестлија.
Мисли се да је због Дојловог становања у Бирмингему име Баскервила дошло од бирмингемског штампара Џона Баскервила. Идеје новинара Бертрама Флечера Робинсона одиграле су битну улогу у настанку романа и у раним издањима је био поменут, мада није познато колики је био његов допринос. Баскервилски пас се због фантастичног описног писања сматра једним од најбољих дела Дојла као аутора.
Ово је уједно и дело гдје се поновно појавио Шерлок Холмс који је досадио Дојлу. Разлог повратка је највјеројатније жеља протагониста и Холмсов велики успех.
Септембар уреди
Браћа Карамазови (рус. Братья Карамазовы) је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је писао скоро две године 1879—1880. Роман је објављиван у низу наставака у часопису „Руски вјесник“ (рус. Русскій Вѣстникъ) све до новембра 1880. године.|н|
Књига Браћа Карамазови је страствени филозофски роман који истражује хришћанску етику, слободу воље, отуђеност, супарништво, морал. То је духовна драма о моралним дилемама у вези са вером, о сумњи и модерној Русији. Од њеног објављивања, књига је призната широм света. Мислиоци попут Зигмунда Фројда, Алберта Ајнштајна, Лудвига Витгенштајна, Мартина Хајдегера и папе Бенедикта XVI су сматрали ово дело као врхунско достигнуће у књижевности.
Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом „карамазовштина“. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Појам карамазовштине је, у ствари, појам подвојене личности, присутан код свих ликова у роману. Трагичност човековог бића потиче од људске немоћи да превлада стихијски, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове, али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Али, „карамазовштина“ је ширег значења, није дакле специфичност једне генетички оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грише, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака. "Карамазовштина“ је повукла све ликове. Свако од њих носи свој крст и своју несрећу. Иван је отишао у лудило, Митја је невин осуђен, стари Карамазов је убијен, Смердјаков је извршио самоубиство, а Аљошина несрећа је, у ствари, то што је остао сведок трагедије која је задесила његову породицу. Веома важна чињеница код тумачења појма „карамазовштине“ јесте недостатак мајке. Управо се због тог недостатка, који се осећао, „карамазовштина“ толико и развила. Али, да су Митја, Иван, Аљоша и Смердјаков одрасли уз мајку, онда то не би били Карамазови.
Октобар уреди
Пут око света за осамдесет дана (франц. Le tour du monde en quatre-vingts jours) авантуристички је роман француског књижевника Жила Верна из 1873. године. У књизи је описан покушај Филеаса Фога и његовог слуге Паспартуа да, ради опкладе од 20.000 фунти, обиђу свет за осамдесет дана. Ово је једно од најпознатијих Вернових дела.
Фог и Паспарту стижу у Суец на време. Док се искрцавају у Египту примећује их детектив Скотланд јарда по имену Фикс, који је послат из Лондона у потрази за пљачкашем банке. Пошто Фог одговара опису пљачкаша, Фикс је заменио Фога са криминалцем. Пошто не може на време да добије налог за хапшење, Фиг се укрцава на пароброд који превози путнике у Бомбај. Фикс се упознаје са Паспартуом не откривајући своје намере. Фог је ложачима пароброда обећао велику награду ако до Бомбаја стигну раније. У Бомбај су стигли два дана пре рока.
У Индији су се укрцали у воз који саобраћа од Бомбаја до Калкуте. Фог сазнаје да је чланак у „Дејли телеграфу“ нетачан – пруга се завршава у Холдбију и наставља се педесет миља даље у Алахабаду. Фог купује једног слона, унајмљује водича, и креће ка Алахабаду. Они пролазе близу поворке која једну младу Индијку намерава да жртвује наредног дана. С обзиром да је млада жена омамљена опијумом и марихуаном, путници одлучују да је спасу. Прате поворку до свог одредишта, на ком је Паспарту заменио Индијкиног мртвог супруга на погребној ломачи на којој она треба да буде спаљена. Током церемоније он се диже са ломаче, плаши свештенике, и односи младу жену. Два дана која су уштедели су изгубљена али Фогу није жао.
Новембар уреди
Горски вијенац (у првом издању: Горскıй вıенацъ) је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. године на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема „Горског вијенца“ је истрага, односно истребљење потурица.
Његош је, у „Горском вијенцу“, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка XVIII века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу“, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.
Децембар уреди
Кад су цветале тикве је назив романа Драгослава Михаиловића, објављеног 1968. године. Овај први Михаиловићев роман, од тада објављен у више од двадесет издања, заузима значајно место у српској књижевности и култури последњих деценија XX века. Роман је у време издавања изазвао значајну реакцију социјалистичког режима. Представа која је требала бити одиграна по овом роману је забрањена, а сам аутор тврди да ју је Јосип Броз Тито лично забранио. Данас се роман „Када су цветале тикве“ препоручује у средњошколском образовању Србије и преведен је на тринаест језика.
Најважније критичке текстове о овом роману и прози овог аутора у целини потписали су Иван В. Лалић, Петар Џаџић, Милован Данојлић, Милош И. Бандић, Мирослав Егерић, Чедомир Мирковић, Ђорђије Вуковић, Љубиша Јеремић, Владета Јанковић, Владислава Рибникар, Мухарем Первић, Јасмина Лукић, Владета Јеротић, Роберт Ходел, Ана Једлинска и други критичари и тумачи књижевности.
На позив редакције НИН-а и Завода за уџбенике, гласовима десеторице критичара роман је изабран на off-листу десет најбољих романа од оних који су од 1954. до 2004. године незаслужено остали без НИН-ове награде — престижног књижевног признања.