Портал:Народноослободилачка борба/Личности/Србија-западна


White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg Full Star Red.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg

На овој страници налазе се биографије личности везаних за Народноослободилачки покрет у Западној Србији, о којима није сакупљено довољно података да би били написани самостални чланци или неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ се само спомињу у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета, Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачке борбе или у чланцима о истакнутим личностима радничког покрета и Народноослободилачке борбе и народним херојима.

Партизанска споменица 1941.

Брана АксентијевићУреди

Датум рођења(1913-00-00)1913.
Место рођењаГрабовац, код Обреновца
  Краљевина Србија
Датум смртиновембар 1941.(1941-11-00)
Место смрти  Србија

Бранимир Брана Аксентијевић (1913—1941) учитељ и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]

Рођен је 1913. године у селу Грабовац, код Обреновца. Потицао је из учитељске породице. Завршио је Учитељску школу и као учитељ је службовао у селу Рогача, код Сопота.

Био је члан Учитељског удружења, којим је руководио комуниста Мића Марковић. Године 1939. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са супругом Лепосавом Лепом Аксентијевићем, политички је деловао на терену Космајског среза.

После окупације Југославије, 1941. године, укуљчио се у Народноослободилачки покрет (НОП). Јула 1941. године ступио је у Космајско-посавски партизански одред, где се налазио на дужности политичког комесара Друге посавске чете. Крајем јула је прешао у Посавски партизански одред, у коме је био у Првом батаљону.

Погинуо је крајем новембра 1941. године, као политички комесар чете при Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Његова супруга Лепа је била чланица Среског комитета КПЈ за Космај и све до краја 1941. године је деловала на Космају. Његов рођени брат Влада Аксентијевић, био је секретар Среског комитета КПЈ за Обреновац и обешен је 27. марта 1942. године, а после рата је био проглашен за народног хероја.

Буда ДавидовићУреди

Будимир Буда Давидовић (1919—1942) револуционар.

Рођен је 1919. у селу Стублине, код Обреновца. Члан Савеза комунистичке омладине и Комунистичке партије, био је од пре рата. У јануару 1942, по задатку Комунистичке партије, био је одређен да се са Владом Аксентијевићем врати у Посавину и да руководи Окружним комитетом СКОЈ-а. Услед издаје је ухваћен, осуђен на смрт и заједно са Аксентијевић, јавно обешен у Обреновцу 27. марта 1942. године.

Његово име је од 1985. до 2004. носила Техничка школа Обреновац.

Љубинка Ђурђевић БубаУреди

Датум рођења(1909-09-29)29. септембар 1909.
Место рођењаЧачак
  Краљевина Србија
Датум смрти2. фебруар 1942.(1942-02-02) (32 год.)
Место смртиФоча
  Независна Држава Хрватска

Љубинка Ђурђевић Буба (1909—1942) архитекта и учесник Народноослободилачке борбе.[3][4]

Рођена је 29. септембра 1909. године у Чачку. Била је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1940. године.

Након доласка Јосипа Броза Тита у окупирани Београд, маја 1941. године, он је крајем истог месеца одсео у кући њене сестре Вере Ненадовић на Дедињу. Љубинка је тада постала један од специјалних курира Политбироа ЦК КПЈ. Преко Бубе и Даворјанке Пауновић Зденке, Тито је одржавао везу са осталим курирским пунктовима.

Љубинка је преносила Титове поруке, доносила му пошту и материјале. Након Титовог преласка на ослобођену територију, Буба је почетком октобра 1941. године напустила Београд и прешла на слободну територију Ужичке републике. Радила је у Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Исцрпељена ратним напорима, а посебно напорима Игманског марша, умрла је 2. фебруара 1942. године у ослобођеној Фочи, где је и сахрањена.

Поред Љубинке у Народноослободилачкој борби су учествовали и други чланови њене породице. Њена сестра Вера Ненадовић и браћа Предраг Гага Ђурђевић и Миодраг Ђурђевић Миџа били су били партизански борци, док су као таоци у затвору Специјалне полиције и логору на Бањици били затврани њихови родитељи Тихомир и Станојка, браћа Петар и Слободан и снаја Борјанка.

Андрија ЂуровићУреди

Андрија Ђуровић (1916—1941) металски радник и учесник Народноослободилачке борбе.[5]

Био је металски радник у Ужицу. Након ослобођења Ужица, септембра 1941. године постао је политички комесар месне партизанске милиције и командант Радничког батаљона, који је формиран од ужичких радника и налазио се у саставу Ужичког партизанског одреда. Погинуо је у борби на Кадињачи 29. новембра 1941. године, када је Раднички батаљон штитио евакуацију из Ужица.

Олга ЂуровићУреди

Датум рођења(1920-00-00)1920.
Место рођењаУжице
  Краљевина СХС
Датум смрти18. август 1941.(1941-08-18) (20/21 год.)
Место смртиДрежник, код Ужица
  Србија

Олга Ђуровић (1920—1941) учитељица и учесник Народноослободилачке борбе.[6]

Рођена је 1920. године у Ужицу. Још као ученица Учитељске школе у Ужицу прикључила се револуционарном омладинском покрету. Потом је радила је као учитељица у Ужицу.

Непосредно пред почетак Другог светског рата била је руководилац две омладинске групе. У њеној кући су се окупљали омладинци и ту се добијала веза из града за одлазак у одред. Била је члан Окружног комитета СКОЈ-а за Ужице.

Била је организатор санитетских курсева, на којима су омладинци стицали прва знања из прве помоћи. Била је курир Окружног комитета КПЈ за Ужице и често је одлазила из Ужица у партизански одред, носећи у торби бомбе или револвере сакупљене за одред преко омладинске организације.

Заједно са инструктором Покрајинског комитета КПЈ за Србију Миланом Мијалковићем кренула је 18. августа 1941. године, као његов водич на Дрежничку градину, где се тада налазила Прва ужичка партизанска чета „Радоје Марић”. Не знајући да је су чету опколили Немци и албански жандарми, они су упали у ватру непријатељског стрељачког строја и страдали.

Након ослобођења Ужица, 2. октобра 1941. године, заједно са осталим погинулима на Дрежничкој градини, сахрањена је на партизанском гробљу на Доварју.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Пали непобеђени 1944—1964. Београд. 1965. 
  • Жене Србије у Народноослободилачкој борби. Београд: Нолит. 1975. 
  • Димитријевић, Драгослав Бели (1972). Космај у Народноослободилачкој борби. Београд: Четврти јули. 
  • Вујошевић, Убавка (1977). Тито у Београду 1926—1944. Београд: Музеј града Београда. 
  • Ђуковић, Исидор (1982). Друга шумадијска — 21. српска ударна бригада. Београд: Народна књига. 
  • Бојић, Милосав (1987). Посавски партизански одред. Београд: Војноиздавачки и новински центар.