Портал:Револуционарни раднички покрет Југославије
Добро дошли на
Портал Револуционарни раднички покрет Југославије
-
Насловна страна листа „Радничке новине“ из 1920. године -
Споменик „Тополивцу“ у Крагујевцу, испред зграде „Заставе“ -
Споменик на гробу Димитрија Туцовића на Новом гробљу -
Споменик рударима учесницима „Хусинске буне“ у Тузли -
Биста Ђуре Ђаковића на Гробници народних хероја на Калемегдану, у Београду -
Бисте седморице секретара СКОЈ-а у дворишту ОШ „Седам секретара СКОЈ-а“ у Новом Београду -
Споменик „Радник“ у Земунском парку
_-_panoramio.jpg)
Портал о Револуционарном радничком покрету Југославије настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује револуционарна борба радничке класе Југославије, предвођене Комунистичком партијом, за боље услове живота и рада и успостављање система социјалне правде.
Портал приказује чланке везане за личности и догађаје из историје револуционарног радничког покрета Југославије у периоду од 1919. до 1941. године, али се такође бави и личностима и догађајима из историје радничких покрета југословенских земаља у периоду од средине XIX века до 1919. године.
Уколико и ви желите да учествујете у писању чланака о револуционарном радничком покрету позивамо Вас да приступите Тиму за Револуционарни раднички покрет Југославије.
.jpg)
.jpg)
Ђуро Ђаковић (Бродски Варош, код Славонског Брода, 30. новембар 1886 — Свети Дух, код Дравограда, 25. април 1929), металски радник и револуционар, организациони секретар Централног комитета КП Југославије, од априла 1928. до априла 1929. године, један од најистакнутијих бораца радничке класе Југославије и жртва белог терора.
Као млади радник 1905. се прикључио радничком покрету и постао члан синдиката, а 1909. године је постао члан СДСБиХ. Био је истакнути омладински руководилац и учесник радничких штрајкова у Сарајеву, а на почетку Првог светског рата, аустроугарске власти су му судиле за „велеиздају”. Априла 1919. године је био учесник „Конгреса уједињења” на коме је створена СРПЈ(к). Јуна 1920. на Другом конгресу КПЈ био је изабран за члана ЦК КПЈ, а новембра исте године на првим парламентраним изборима за народног посланика. Био је делегат на Трећем конгресу Коминтерне, а након повратка у земљу је био ухапшен и 1922. осуђен на десет месеци затвора због комунистичког и синдикалног деловања. Због политичког и револуционарног рада, био је више пута хапшен, а 1923. је протеран у родном место.
Крајем 1927. године је отишао у Москву на школовање. Маја 1928. Извршни комитет Коминтерне га је послао у Југославију, с циљем да ради на сређивању стања у КПЈ. Активно је радио на припремама Четвртог конгреса КПЈ, на коме је био изабран за организационог секретара ЦК КПЈ. Након завођења Шестојануарске диктатуре, априла 1929. године је био ухапшен заједно са Николом Хећимовићем, секретаром Црвене помоћи. Они су потом одведени на југословенско-аустријску границу, где су 25. априла 1929. убијени у исценираном покушају бега, а полицијске власти су покушале да прикрију ово убиство. Накнадном есхумацијом, доказано је смишљено убиство.
